Manjak solidarnosti

Pre više od 10 godina, u vreme štrajka sindikata Nezavisnost u Gradskom saobraćajnom Beograd, jedan istaknuti funkcioner jednog državnog sindikata oštro nas je kritikovao u emisiji televizije Studio B. Ovo je nedopustivo, rekao je on na naš račun, pa, oni su blokirali čitav grad. Mi kada štrajkujemo, nikome ne smetamo, pojasni ovaj vrsni sindikalista, očito poučen brojnim štrajkovima koje je taj sindikat organizovao u socijalizmu.
Ovih dana taksisti sindikata Nezavisnost ponovo su blokirali grad. Mediji listom skočiše na noge – brane nedužne građane. Međutim, niko da pouči taksiste kako da to ubuduće rade. Možda da odu na neku udaljenu livadu i tamo, nikome ne smetajući, naravno, ostanu do kraja života štrajkujući do mile volje? Možda da štrajkuju u sebi, tiho gutajući knedle dugogodišnjih nepravdi? Možda, jednostavno da nauče da trpe. Pa, zar to nije normalno stanje za demokratiju? Jedni trpe, drugi rade sve što im padne na pamet.
Ovo društvo ima veoma ozbiljan deficit građanske solidarnosti i ogroman suficit pojedinačnog i grupnog sebičluka. I, nažalost, ratujemo i sa logikom. Zar ne bi ti isti taksisti, umesto što su šest sati blokirali centar grada, to sveli samo na petnaest minuta, da su gradski zvaničnici pristali da pregovaraju na početku štrajka? A, da li bi uopšte bilo štrajka, da su pregovori počeli pre njegovog početka? Štrajkovi uvek traju onoliko dugo koliko dugo druga strana ne haje za tuđa prava. Ni minut duže.