Mazanje gudala slaninom

Istina je da bi sada džiplije, trenerkaši i slični mogli da banu u posetu Filharmoniji ili Narodnom pozorištu i uzvrate istom merom. Tačno je da nije lepo da ti bilo ko spočitava to što si izabrao način života koji isključuje visoku kulturu. Sasvim istinita je i tvrdnja da se u Parizu, Beču i Pragu ne sluša samo klasična muzika.

Zašto se onda, pitam se ja, ovaj performans odigrao baš u Beogradu, a ne u nekoj od metropola evropskih u kojima se ne sluša baš samo klasična muzika. Hajde da stvari vratimo u kontekst iz kog su istrgnute i da smestimo priču u Srbiju, vreme sadašnje.

Ne tako davno, dok je vladajuća (ne)kultura duboko potisnula ideju o visokoj kulturi, upisaše mene u muzičku školu. Da ne dužim priču, neretko mi se dešavalo da mi se deca podsmevaju kada vide da nosim violinu. Većina njih nikada nije videla violinu van mog kofera, nikada verovatno nije ni čula njen zvuk (što naravno nije njihova krivica jer im klasična i slična muzika nije ni bila ponuđena kao opcija). Oni su se podsmevali nečemu što violina simbolizuje: nešto nepotrebno što ne donosi brzu i laku materijalnu korist i nije izvor zabave za koji ne morate da se potrudite da biste razumeli. Ne znam vredi li spominjati da mi je najčešće postavljano pitanje u vezi s violinom -mažem li gudalo slaninom, kao što je to radio izvesni lik iz neke domaće komedije. U toj atmosferi mogla sam samo da se osećam neprijatno i da se pomalo stidim violine. Moj način da se izborim sa tim bio je da se ne družim sa onima koji mi se podsmevaju što je, uglavnom, tumačeno kao arogancija.

Šačica „kulturnjaka s trombonima“ nije imala nameru da se podsmeva šačici pojedinaca koji su se slučajno našli u dotičnoj ulici. I sama ponekad sednem tu da sručim espreso, pa se nisam osetila uvređenom. Kao što je moja violina predstavljala simbol nečega suvišnog i smešnog, tako i Ulica može da se tumači kao simbol konformističkog prihvatanja svega i svačega što je lako dostupno i lako razumljivo a što je, ne tako davano, doprinelo da nešto lepo bude tako ugroženo. Naravno, u Parizu i Beču ne sluša se isključivo klasična muzika, ali muzičari i drugi umetnici imaju tretman kakav zaslužuju, a sebi pravo da ih javno kritikuju daju oni koji njihovu umetnost dobro poznaju i argumentovano mogu da razgovaraju o njoj.

Beogradska filharmonija se tek poslednjih godila izborila za svoje pravo mesto pod suncem, i to pre svega svojim kvalitetom i dobro osmišljenim marketinškim potezima. Sala je puna na svim koncertima i zaista nema mesta za one koji su se tome podsmevali dok je tako bilo udobno. Filharmonija se izborila za to i pored činjenice da državne institucije i dalje radije finansiraju projekte nastale po prvom principu kiča „narod to traži“.

Ne vidim šta je toliko uvredljivo u tome što je grupa njih došla u frakovima, dala najlepše od sebe, a onda svojim transparentom rekla: „Pošto niste bili uz nas kad nam je bilo teško, sada kada nam dobro ide, ovo više niste zaslužili.“ Ko se osetio „prozvanim“, njemu je upućeno.

Ko nije dobrodošao na Kolarac, sledeći koncert je u četvrtak u 20 h.

Autorka je violinistkinja iz Beograda