Medicinski fakultet se prvi put brani od sopstvene države

U tom trenutku već je bio penzionisani profesor Velike škole i honorarni profesor Univerziteta – čovek čija su upornost, znanje i lični autoritet trasirali put srpskoj medicini. U toj borbi imao je ključnog saveznika u profesoru dr Vojislavu Subotiću starijem, jednom od najznačajnijih srpskih hirurga svoga doba, tada izabranom za prvog prodekana.

Put do osnivanja fakulteta bio je daleko od mirnog. Podelio je tadašnje ugledne lekare u dve nepomirljive struje: na one koji su se borili za domaću medicinsku školu i na one koji su smatrali da država nema dovoljno novca za otvaranje takve ustanove, verujući da će školovanje u inostranstvu biti racionalnije rešenje.

Struja koja se zalagala za osnivanje Medicinskog fakulteta bila je snažno vođena domoljubljem i istorijskim iskustvom: ratovi koji su prethodili, u kojima je Srbija teško stradala, jasno su pokazali da su dovoljan broj dobro obučenih lekara i razvijen zdravstveni sistem najvažniji državni resurs za opstanak naroda. Batut i njegovi istomišljenici pobedili su zahvaljujući viziji da Srbija mora razviti sopstvenu medicinu, sopstvene stručnjake i sopstvenu nauku.

Konačno je 9. decembra 1920. godine počela nastava na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Tog dana postavljeni su temelji savremene srpske medicine: na znanju, integritetu, odgovornosti i ideji da medicina mora pripadati ljudima kojima služi – narodu, pacijentima, lekarima, nastavnicima i studentima.

Svedočenje o toj istoriji – i opomena sadašnjosti – stoji ispred samog fakulteta: biste dr Milana Jovanovića Batuta i dr Vojislava Subotića. One ne ukrašavaju ulaz; one postavljaju pitanje. Da li bar na trenutak, dok svakoga dana ulaze u zgradu dekanata, naši nastavnici pomisle da li njihov potpis, njihov glas ili njihovo ćutanje doprinose fakultetu – ili ga, zbog ljudske nezrelosti, karijerizma ili svesti okrenute ka moći, još dublje guraju u propadanje?

Danas, 105 godina kasnije, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu dočekuje svoj jubilej u duboko narušenom stanju. Autonomija fakulteta godinama je potkopavana nevidljivim, ali postojanim mehanizmima – od tihog filtriranja podobnih kandidata do neformalnih „saglasnosti“ bez kojih nijedan dekan nije mogao stupiti na dužnost.

Fakultet koji je nastao iz borbe za slobodu, znanje i dostojanstvo, danas se suočava sa oktroisanom upravom, grubim gaženjem procedura, urušavanjem institucija i političkim manevrisanjem iza zatvorenih vrata. Sve to zarad interesa uskog kruga ljudi čiji su lični apetiti usklađeni sa zahtevima aktuelnog režima.

Proces je godinama bio tih, gotovo neprimetan, ali uporan – sistematsko „glodanje“ tkiva fakulteta, sloj po sloj, sve dok ne ostane samo kostur, pogodan ne za razvoj nego za sahranu jedne velike institucije.

Najveći deo štete ne čine samo oni koji aktivno razgrađuju instituciju fakulteta, već i oni koji ćute, ne mešaju se, puštaju da se stvari odvijaju same od sebe. A dobro znaju da svojim glasom, jednim jedinim činom profesionalnog integriteta, mogu da promene tok događaja.

Još tragičnije je što u tom urušavanju učestvuju i pojedini studenti medicine, koji se već sada vaspitavaju da žive u takvom sistemu – i da isti taj modus operandi jednog dana nastave kao lekari, nastavnici ili rukovodioci.

Ono za šta su se Batut i Subotić borili pre više od jednog veka – da medicina bude stručna, samostalna i časna – danas je pod velikom pretnjom.

Medicinski fakultet koji je preživeo ratove, epidemije, društvene lomove i epohalne promene, danas se brani od onoga od čega se nikada nije morao braniti – od sopstvene države.

Autorka je profesorka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.