Pinknokio (patriotsko-pornografska bajka)

Uprkos tome što je imao srce, Pinknokio nije imao srca, a bio je i neuporedivo veća marioneta i neuporedivo veći lažov od Pinokija. Ipak, svim silama se trudio da se prikaže kao pravi Pinokio, kao dečko koji obećava, dečko koji je spreman da se menja. Zašto ne reći, Pinknokio je bio čudesno nadaren, možda i jednako nadaren kao Mocart, Tolstoj, Kurosava ili Stevo Karapandža. Ali, ne nadaren za muziku, književnost, film ili kuvanje. Već nadaren za zlo.

Da bismo bolje razumeli Pinknokija, valja znati da malobrojni srećnici dođu na ovaj svet obdareni ovim ili onim talentom. Veliki kompozitori od boga dobiju talenat za melodiju i sklad, pisci oštroumnost i sklonost ka igranju rečima, naučnici lucidnost i dalekovidost, dok porno glumcima mahom zapadne velika patka, a nama, običnim smrtnicima, mahom zapadne velika patka od ovce. Kada je delio talent, bog je zlosrećnom Pinknokiju dao talenat za zlo. Uz talenat za zlo, u paketu, obično idu i bratstva sa kulovima i nitkovima, bratstvo sa vlasnikom televizije Pink, bratstvo sa Aleksandrom Vulinom. Nazovimo takvu vrstu bratstva – bratstvo po talentu.

Da bismo još bolje razumeli Pinknokija, valja znati i da on, poput većine nadarenih ljudi, mora svoj talenat ispoljiti kako ga neispoljeni talenat ne bi uništio, s tim što će talenat za zlo uništiti Pinknokija – a sa njim, moguće, i njegov narod – ispoljio ga on ili ne. Na žalost ili sreću njegovog naroda, Pinknokio je toliko nadaren, daleko nadareniji od najobdarenijih porno glumaca, da do danas nije pokazao nikakvu želju da prestane da jebe svoj narod, čisto sumnjam da će je ikada i pokazati.

Zlosrećni pedesetpetogodišnji dečak zvani Pinknokio, za razliku od drvenog Pinokija, ne pokazuje ni najmanju želju da se izbori sa sopstvenim demonima, prestane da laže, odraste i preuzme kakvu-takvu odgovornost. Dapače, on laže čim zine i seje zlo da ne trepne, čini to neprestano i rado. U njegovu iskrivljenu svest, ko zna odakle, katkad doleti krhotina razuma, on se onda, nespretno poput petogodišnjaka, izvini, da bi se, potom, a da nisu istekla ni 24 časa, poput najtežeg zavisnika, vratio laganju i sejanju zla. Budite uvereni da i u času dok ovo čitate on smišlja novo zlo.

Znamo da je u prirodi ljudi da obožavaju miris moćnog dupeta, tom se mirisu teško odupiru, čak teže nego čašici brlje, te je tako Pinknokio, uz pomoć mirisa svog moćnog dupeta, oko sebe okupio i šljam i krem, iako se često ne da videti razlika između šljama i krema. Među onima koji nisu odoleli mirisu Pinknokiovog moćnog dupeta je i izvesni Pornfirije, vođa lokalne verske sekte. Sakriven iza duge crne brade, duge crne aljine i umilne blagoglagoljivosti, Pornfirije je pristao da bude ništa drugo do puko levo smetalo u Pinknokiovom patriotskom porniću, a očigledno da će ostati tako i upamćen.

Kako stvari stoje, ne možemo isključiti mogućnost i da će Pornfirije, ponesen patriotsko-pornografskim dertom, uskoro skratiti svoju dugu crnu aljinu u minić (dopišnjak), te da će postati jeftina mafijaška čirlidersica što, sa sve kandilom u ruci, đipa i vrcka najavljujući značajne mafijaške hepeninge kao što su vređanje majki koje su izgubile decu, rušenje kulturne baštine, vozdizanje nekulturne baštine, prebijanje i hapšenje sunarodnika.

Kao u svakoj bajci, i u bajci o Pinknokiju neminovno je došlo do izvesnog preokreta, da ne kažem pičvajza. Pinknokiov uspavani narod počeo je da se budi iz zimskog sna. Inače, zima u sasvim dezorijentisanoj zemlji, kojom vlada Pinknokio, zna da potraje između deset i pedeset godina, a jedared je potrajala i čitavih petsto. Narod sada hoće da svrgne Pinknokija, što je svakako dobro po narod, ali ostaje nepoznanica pita li se narod uopšte zašto je jedan patološki lažov i sejač zla postao njegovim vođom, kao i zašto decenije i vekove provodi mahom pod vođstvom ovog ili onog patološkog lažova i sejača zla u mračnim patriotsko-pornografskim bajkama (I posle Tita – kita). Ima li u tome narodne odgovornosti, ili su baš za sve, kako narod zna da tvrdi u svojim kafanskim mrsomuđenjima, zaslužni strani faktori, strane službe, tajna društva, tajna večera.

Hoće li narod, kada jednom svrgne Pinknokija, dopustiti da buljuk Pinknokiovih čirlidersica prekonoć promeni stranu tvrdeći da su uvek bile protiv zlog gospodara. I hoće li i dalje gledati njegove televizije, posećivati njegove tržne centre, njegove promenade i njegov nacionalni stadion, koji se, moguće, gradi za sasvim drugu namenu.

Jer, katkad nije dug put od Pinokija do Pinočea.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.