Ministar dovodi strane univerzitete: Obrazovanje pod palicom „rada, reda i discipline“

Dok ministar prosvete Dejan Vuk Stanković, u maniru korporativnog menadžera, najavljuje dolazak stranih univerziteta kao „zdravu konkurenciju“, u vazduhu lebdi zloslutno pitanje: da li je ovo poslednji korak u planskom uništavanju domaće pameti? Ako je aktuelna vlast započela devastaciju visokog školstva dozvoljavanjem rada privatnih univerziteta na netransparentnim principima „štampanja diploma“, dovođenje stranih franšiza deluje kao završni čin drame intelektualnog uništenja Srbije.

Dan kada je akademska tišina prekinuta

Razlog za ministrovu iznenadnu oštrinu nije briga za kvalitet, već strah od istine koja je odjeknula 27. januara 2026. godine. Obraćanje rektora Vladana Đokića studentima na protestu tog dana ogolilo je krizu do srži. Ministra „žulja“ činjenica da je univerzitet odbio da bude pasivni posmatrač sopstvene propasti.

Kada vlast optužuje rektora za „politizaciju“, ona zapravo pokušava da sakrije da je odbrana autonomije univerziteta zakonska obaveza, a ne politički hir. Kada rektor stane uz studente, to nije anarhija, već poslednja linija odbrane struke od partijskog diktata. Strani fakulteti se ovde ne uvode da bi unapredili znanje, već kao kaznena ekspedicija koja treba da zameni „neposlušnu“ domaću pamet onom koja je plaćena da ćuti i profitira.

Akreditacija: Bedem ili paravan?

Ministar Stanković insistira na tome da će strani fakulteti prolaziti iste procese akreditacije kao i domaći. Međutim, on sam priznaje da se u komisijama često „zažmuri“ kada su u pitanju domaće institucije. Ako sistem javno priznaje sopstvenu korumpiranost, ko može da veruje da će ista ta tela zaustaviti bogatu stranu franšizu u prilagođavanju kriterijuma sopstvenom profitu?

Logika stranih univerziteta u zemljama u razvoju retko je filantropska. Oni ne donose najbolje profesore i laboratorije, već svoj brend. U ambijentu sistemske korupcije, akreditacija postaje tek administrativna prepreka koja se lako preskače novcem, pretvarajući visoko školstvo u legalizovanu trgovinu zvanjima.

Ekonomska barijera i lažna dilema o „izboru“

Ključno pitanje koje ministar zaobilazi jeste – ko će to da plati? Školarine stranih franšiza u regionu dostižu i do 15.000 evra po godini. U državi gde prosečna plata jedva pokriva potrošačku korpu, ovakve ustanove postaju rezervisane isključivo za decu najbogatijih.

Vlast će pokušati da ovaj potez opravda „sprečavanjem odliva mozgova“, tvrdeći da mladi više neće morati da idu u inostranstvo. To je opasna zamena teza. Oni koji žele vrhunsku nauku i dalje će odlaziti tamo gde su originalni kampusi i istraživački centri, dok će u Srbiji ostajati samo oni koji žele da kupe status na rate. Umesto da država uloži milione u domaće laboratorije i plate profesora kako bi ih zadržala, ona stvara uslove za odliv budžetskog novca u kase stranih profitnih centara.

Regionalna iskustva: Mađarski i grčki scenario

Iskustva iz susedstva su jasan putokaz:

* Mađarska i CEU: Pokazali su da strani univerziteti lako postaju sredstvo političke ucene ili ideološkog inženjeringa nad kojim država gubi kontrolu.

* Grčka i borba za javni univerzitet: Decenije protesta su potvrdile strah da uvođenje privatnog/stranog faktora bez jakog državnog školstva vodi u feudalizaciju znanja – gde se diploma dobija na osnovu porekla i bogatstva, a ne sposobnosti.

Ministar preti uvođenjem „korporativne discipline“ na univerzitetima. To je direktno priznanje da vlast obrazovanje ne vidi kao prostor kritičkog mišljenja, već kao fabriku poslušnih izvršilaca. Univerzitet nije korporacija, a student nije klijent.

Dok političke elite kalkulišu, studentski pokret nastupa iz egzistencijalnog krika. Oni vide ono što ministar krije – da se zgrade ruše od inženjera koji su varali na ispitima, a pacijenti umiru od lekara koji su kupovali zvanja. Prava reforma nije uvoz stranih licenci, već akademska lustracija i revizija svih sumnjivih diploma. To je jedina „metla“ koja može da očisti sistem, ali je to i metla od koje aktuelna vlast najviše strepi.

Obrazovanje kao front budućnosti

Dovođenje stranih franšiza u trenutku kliničke smrti domaćeg obrazovanja nije „progres“, već pokušaj konačne pacifikacije univerziteta. Krah struke u Srbiji nije pretnja iz budućnosti – on je naša razarajuća sadašnjost.

Ako dopustimo da se i poslednji ostaci autonomije utope u sumpornu kiselinu stranog profita i domaćeg poltronstva, Srbija će definitivno postati društvo bez suvereniteta. Država koja ne veruje sopstvenim profesorima i koja prodaje sopstvene studente nema budućnost. Ovaj put, uvozimo „znanje“ da bismo definitivno izvezli sopstvenu budućnost.

Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE (Međunarodna asocijacija za razmenu studenata tehničkih fakulteta radi stručne prakse) Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.