Ministar i mormoni

Ministar vera profesor Šijaković u međuvremenu je primio međunarodnu mormonsku delegaciju. Ovaj kontakt svakako treba pozdraviti – diskriminacija se ne ukida pukom tolerancijom, nego tek priznavanjem; ministar vera je, primajući delegaciju „netradicionalne“ crkve, priznao njen legitimitet efikasnije nego što bi se to moglo postići bilo kojim pravnim aktom. Treba se nadati da će se ministar otvoriti i prema neposrednom kontaktu sa ovdašnjim predstavnicima protestantskih crkava. On je u ovom pogledu u prilici da bira između dva modela ponašanja svojih prethodnika: ministar vera Milan Radulović bio je dočekljiv, a ministar Radomir Naumov nedostupan. Ministar ne mora uvek biti lovac na položaje: Zakon o crkvama je bar delimično bio uslovljen jednim neutilitarnim osećanjem misije i iz njega proizašlim ideološkim programom uređenja onoga što se naziva(lo) verskim sistemom Srbije. Gete je pisao da delatnici ne mogu da imaju savest, a Breht je rođenima posle nas objasnio zbog čega nosioci misije moraju da govore promuklim glasom i uz grimase. No, ovde je važan (ostvaren) program, a ne njegovi nosioci; program koji je, zbog sadržaja ideja koje ga čine, umnogome odgovoran što je omogućio istrajavanje verske diskriminacije. On protestante toleriše, umesto da ih prizna. Ipak, treba reći i da je ovaj „sistem“ (bio) usmeren protiv bilo kakvog nasilja na verskoj osnovi. Kada je upravo u Staparu na julijanski Božić 2007. godine zapaljen adventistički hram, tadašnji ministar vera iz DSS reagovao je oštrije i od predsednika Tadića. Za razliku od kriminalaca, država protestante trpi, makar i da ih ne priznaje.

Zaštitnik građana i ministar za ljudska i manjinska prava dobijaju pohvale javnosti zbog aktivnosti organa na čijem se čelu nalaze. Ministarstvo vera ima stručni kapacitet koji istovremeno obećava i obavezuje; nema državnih razloga da se on ne iskoristi. Ako i dalje pretežu partijski ili lični razlozi, to je već nešto sasvim drugo.