Mitrovdanska pouka

Tokom progona je stradao veliki broj svetaca, uključujući i Svetog Dimitrija Solunskog. Rušenjem hramova, utamničenjem i optužbama za izdaju i podrivanje države, Rim je nastojao da uguši zajednicu koja je odbijala da se pokloni kultu cara. Samo deceniju kasnije, Milanski edikt legalizuje hrišćanstvo, a ono što je trebalo da bude demonstracija snage imperije postalo je njen poslednji trzaj.

U tom ogledalu mnogi će prepoznati političku krizu u Srbiji 2025. godine. Godina masovnih protesta, studentskih kolona, i sve otvorenijeg pritiska na novinare i kritičke medije, istovremeno je donela i novi nivo demonizacije svakog ko se organizuje politički. Političke stranke proglašavaju se parazitima, „trgovcima nesrećom“ ili pretnjom državi.

Opozicioni akteri redom se žigošu kao izdajnici, strane marionete ili „agenti službi“, čak i onda kada su decenijama najglasniji kritičari režima. Ta simetrična kleveta, da su istovremeno i rušioci poretka i deo tajnog poretka, ima jednu svrhu: da svaki pokušaj legalne političke borbe učini sumnjivim.

Logika je poznata. Kao što su rani hrišćani bili optuživani da su opasno tajno društvo koje podriva državu samim tim što odbija da obožava cara, tako se i danas nastoji da se normalno bavljenje politikom predstavi kao moralna devijacija.

Cilj ove dugogodišnje kampanje je da se građani odvrate od stranaka i programa, da ostane samo vođa i „narod“, bez posrednika, bez institucija. U takvom ambijentu svaka uporna stranka, pokret ili nezavisna redakcija postaje moderna katakomba – mali, ali vidljiv dokaz da monopol nije potpun.

Ipak, umereno optimistička pouka istorije glasi: upravo ovaj stepen histerične propagande i pritiska pokazuje da smo u terminalnoj fazi jednog modela vladanja. Najgore je na kraju i poslednja godina donosi najružnije etikete, najagresivnije kampanje i najbezočnije zloupotrebe.

Ali posle velikog progona sledi popuštanje, a zatim normalizacija. Srbija ima dovoljno iskustva, institucionalnog pamćenja i građanske energije da iz ovog ciklusa izađe sa jačim pluralizmom, slobodnijim medijima i političkim strankama koje će ponovo biti prirodan, a ne omražen kanal političkog učešća.

Vera u tu normalnost danas nije naivnost, već najelementarniji oblik političke hrabrosti, a vera je ta koja uvek na kraju pobeđuje silu.

Autor je predsednik saveta za informacione tehnologije Nove Demokratske stranke Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.