Mlađin gajtan (2)

Kako bi reagovao građanin Ivica Dačić da ovaj ili sličan slobodnogovoreći & javnoizražavajući osvrt na njegov lik i delo osvane na nekoj od smećarskih stranica nečega što se u zemlji Srbiji, bajkolikoj medijskoj tundri, zove tabloidom?!

Ako drži do ponosa i dostojanstva, građanin Dačić će presaviti tabak i podneti tužbu protiv autora i izdavača. Za nekih šest meseci usledilo bi ročište na kojem se ne bi pojavio autor pisanija. Na narednom, advokat bi doneo potvrdu o bolesti zastupnika izdavača. Na devetom ročištu, dve godine kasnije, otkrilo bi se da je anonimni izvor lagao o postajanju motela „Tri palice kod Marice“. Na sedamnaestom pojavljivanju kod sudije, autor, s pravom, brani anonimnost svog izvora. Na dvadesetom ročištu, sud donosi presudu u korist građanina Dačića. Iks godina kasnije, Okružni sud potvrđuje presedu. Avaj, izdavač, ne može da plati, u blokadi je.

Vest o pravosnažnosti presude Dačić prima u svom kabinetu Predsednika Srbije. Ritualno ispijanje jutarnje kafe teče uz razmenu informacija i mišljenja. Aleksandra Janković, ministar policije, hoće da pohapsi sve sudije koje su vodile predmet (12 komada živo, 5 umrlo). Andrija Mladenović, predsednik Skupštine Srbije insistira na godinama starom zahtevu: smeniti Ljiljanu Smajlović sa mesta glavnog i odgovornog urednika svih medija Srbije i postaviti je na mesto Vrhovnog sudije Srbije. Aleksandar Vučić, premijer. smiren, kakvim ga je Bog dao, predlaže da se aktivira, po zlu upamćeni „Slobin Zakon o informisanju“ iz 1998. godine!

„Ne, ne, ne, mani me prošlosti“, ne da se Dačić. „Prošlost je Muzej utopija koje su to prestale da budu. Muzej bez prozora i svetlosti sadašnjosti!“

Mogu, dakle, razumeti Dačićev „odnos prema prošlosti“ i podsvesne motive da ne bude ZA „Dinkićev“ Predlog zakona o informisanju. Ali, nismo svi Dačići: nismo u „ona“ prošla vremena, „onako“ sticali rejtinge i karijere, da bi sve to u sadašnjosti briljantno kapitalizovali i nemamo svi interni dogovor da ne otvaramo prozore i, ne daj Bože, pustimo vazduh „unutra“ i zakovitlamo prašinu koju je društvo pustilo da se slegne preko ne baš slavne prošlosti.

Uprkos tome, od prošlosti bežimo kao od vraga. Kao da smo potpisali kolektivni mentalni nalog sećanju da prestane da nas prati. Tako je prošlost ostala za nama kao neka varošica, gde voz ne staje, već samo produži dalje. I svako ko hoće da se uveri u postojanje te varošice, negde pozadi, mora da iskoči iz voza i vrati se nazad, po pragovima koje je pojelo vreme. Pešice.

Mučno je to, em idiotski ali u toj bi vam varošici ispričali zanimljivu skasku o jednom glavnom uredniku Blica 1996. godine koji je u vreme građanskih protesta objavio uvodnik pod naslovom „Nećemo da podstičemo nasilje“ sa rečenicom: „Jugoslaviji su potrebni stvaraoci koji će moći državu ponovo da izgrade a ne vukovi koji pod vođstvom vuka predvodnika love u čoporu?! Ima li šta idiotskije od toga?! Ima: taj isti glavni urednik, zahvaljujući „čoporu“ koji je promenio vlast, i kod Đinđića i kod Koštunice i kod Tadića uređuje najtiražniji dnevni list! Čuli bi, u toj varošici, gomilu detalja o talentovanom novinaru koji se proslavio istraživačkim tekstom o kantama u kojima bračni par Drašković odlaže smeće: otkrio je da Dana koristi OB tampone! Ima li šta idiotskije od toga?! Ima: taj BREkavac, koga u medijskim krugovima zovu još i „Konan na heroinu“, danas je glavni i odgovorni urednik jednog od najotrovnijih srbijanskih dnevnika. Krije ta varošica i priču o jednom bivšem Slobinom ministru koji je u predvečerje atentata na Đinđića obelodanio: „Ako Zoran preživi, Srbija neće“! Ima li šta idiotskije od toga?! Ima: ista ta osoba danas je na čelu nečega što se zove javni servis. Saznali bi u toj varošici i gomilu pikantnih detalja o bivšoj glavnoj urednici nacionalnog dnevnika koja je, u jednom periodu svog mandata, glumila portparolku orjunaškog pokreta „GovNAŠI“ ( ili nešto slično), kad su ovi meračili da patriotski pohode TV U 92 (ili nešto slično)! Ima li šta idiotskije od toga?! Ima: narečena urednica danas je na čelu Udruženja novinara Srbije“.

Svojevrstan je idiotluk očekivati da akteri priča iz varošice budu avangarda raščišćavanja sa prošlošću. Očekivano je da oni budu na čelu kolone likova, srećnih poput prasadi u blatu, koji danas učestvuju u čudnoj dečjoj radosti – pljuvanju u facu onima koji bi da uvedu malo reda u medije. Ali, van je razuma da se i ondašnje žrtve prema tim vremenima odnose – s pijetetom.

Nisam promoter prošlosti jer sam naučen da nas ona ne podučava ništa i ničemu nas ne uči. Ali znam da daje primer svemu, posebno novoj generaciji pljuvača sklonih verbalnom javnom kamenovanju koji su već oko sebe raširili prostore nedodirljivosti. Ako su mogli junaci iz varošice, što ne bi i oni?!

Bojim se da nam greh ravnodušnosti prema prošlim vremenima neće biti oprošten. A kad se u nekom normalnom, civilnom vrednosnom sistemu, u dalekoj budućnosti, budu svodili računi ( a jednom će, verujte mi na reč, i taj „knjigovođa“ imati posla) u porazni bilans grehova novinarske profesije biće ubeležen i otpor zavođenju reda u medijima.

Sem ako „knjigovođe“ ne budu Ljiljana Smajlović, Rajo Rodić ili Milorad Vučelić!