Moć (dija)spornog patriotizma

Aleksej Kišjuhas Šta se pomisli nakon čitanja sledeće rečenice: „Među životinjama, mravojedi treba da imaju posebna prava i njih treba više ceniti, poštovati i voleti“? Prvo na umu je pitanje „Zašto baš mravojedi?“. Međutim, ako se umesto „mravojedi“ stave „ljudi“, dileme odjednom nema. Ovo je primetio Ričard Dokins i sa žaljenjem konstatovao da, kada je o nama samima reč, najednom prestajemo biti objektivni. Iako nema nikakvog biološkog razloga za favorizaciju bilo kog životinjskog oblika nad drugim – svi smo jednaki pred „bogom“ evolucije – favorizacija ljudi nam ne deluje čudno. Ili, sportski, nakon rečenice „Reprezentaciju Burkine Faso treba posebno voleti i uvek za nju navijati“ pitamo se „Zašto baš Burkina Faso?“. Ali ako umesto „Burkina Faso“ kažemo „Srbija“, najednom je sve jasno, korektno i samorazumljivo. Prenebrežu se objektivni kriterijumi poput lepog stila igre, dobrog odnosa prema navijačima, atraktivnih golova, najlepših dresova. To važi za one „ostale“, ali kada smo „mi“ u pitanju, objektivnost nestaje. Skloni smo da samima sebi dodelimo neka posebna prava, čak i kada za to nema dobrog razloga.
Tako je i sa odabirom najbolje pesme na takmičenju Evrovizije. Nije najbolja ona koja je najbolja – najbolja je ona koja je „naša“. Svako glasa za „svojeg“, te nije potreban veliki um da bi se predvidelo ko će biti na vrhu, a ko na dnu tabele. Zato je glasanje za sopstvenu zemlju u startu onemogućeno. Međutim, tada glavni aduti postaju komšije i dijaspora. I zbog ovoga je tabela sa bodovima, televizijski podeljena u dva stupca, izgledala kao podela na politički Istok i Zapad Evrope. Nedostajao je jedino Berlinski zid.
Zapadnoevropske države su stabilne i bogate zemlje, a time i zemlje sa malo sopstvenih građana koji žive van njihovih granica, pa samim tim i sa malo evrosong glasača koji bi glasali radikalski stabilno i jedinstveno. Zato su bogate države poput Velike Britanije, Irske, Francuske, Nemačke i Španije prošle najlošije. Bogate skandinavske zemlje ostvaruju nešto bolje rezultate jer i one imaju istorijat međusobnih agresija, kao i snažne pokretljivosti ljudi po poluostrvu. A najveći favoriti su države sa Istoka i sa Balkana. Kao da je dobar život obrnuto proporcionalan broju osvojenih bodova. Posle svega utisak je da je za recept pobede na takmičenju za pesmu Evrovizije neophodno imati i sledeće nemuzičke sastojke: obimnu i raštrkanu dijasporu i/ili nedavno raspadnutu zemlju.
Ovo je, naravno, najžalosnije za samog izvođača. Pogotovo ako je posredi pesma koja jeste okej, odnosno koja bi i po objektivnom, a ne samo patriotskom sudu dobro prošla – poput ovogodišnje pobednice. Jer, reč je o korektnoj baladi koja sasvim solidno ulazi u uši. Istovremeno, ova se pesma dovoljno uspešno oduprla standardnoj evrosong boljci da u tri minuta stvori aranžmansko, koreografsko i pirotehničko čudovište. Izostala su inače tipična aranžmanska preterivanja i nakićenosti: od etna do rokenrola preko diska, od harfe i horova preko trube i vatrometa. Išlo se na dobar vokal, dobru temu i dobru-staru strofa-strofa-refren matricu. Shvatilo se da napraviti nešto što se može dopasti svakome istovremeno ne znači trpati u pesmu sve i svašta.
Lepotu same pesme, kao i gej i/ili Nazi-Kunst estetiku (nažalost) po strani – ali presudnu ulogu u evrosong pobedi ima(la je) dijaspora. Po obodu same sveže raspale zemlje i po onim ekonomskim razvijenim. Ovo i nije činjenica koja raduje, naprotiv. Radost zbog moćne glasačke mašine širom Evrope skromna je ako za cenu ima raspad i/ili masovno bežanje iz zemlje. Vrhunski ironično, i jedna od učesnica pesme Evrovizije bila je „dijaspora“, to jest neko ko je šansu tražio u drugoj državi: predstavnica Mađarske, Magdolna Ruža iz Malog Iđoša u Vojvodini. Govori se da je ozbiljne političko-sponzorske probleme imala i sama Marija Šerifović – da li zbog etničke „nečistoće“ po aršinima etničkih čistača, tračeva o manjinskoj seksualnosti ili nečeg trećeg, (sad) svejedno.
Umnogome, patriotsko glasanje preti da obesmisli ideju muzičkog festivala Evrovizije. Da bi se ovo sprečilo, a usput i pokoji rat, neophodno je da ljudi o stvarnosti počnu suditi po objektivnim, a ne patriotskim merilima. Jer, glas za „svoje“ zato što se percipira kao „svoje“ jedna je isključiva, egocentrična, favorizacijska logika. A „volim svoje“ i „mrzim tuđe“ su komplementarni i međusobno porozni. Umesto toga, valjalo bi odabirati po objektivnim kriterijumima, ili barem po ličnom ukusu, a ne slučajnosti posedovanja istog državljanstva ili etniciteta. Lični ukus puno je ozbiljnija i realnija osnova za favorizaciju određene pojave od trenutnih etnosa i državnih granica, zastava ili imena. To su sve, Balkan nam je svedok, vrlo nestabilni i vazdušasti elementi za važne stvari poput donošenja glasačkih odluka ili gajenja lepih emocija.