Foto FoNet Marko DragoslavićSpletom okolnosti, u noći između 28. februara i 1. marta, bio sam u niškoj Hitnoj pomoći. Video sam veliki broj studenata koji su dolazili da im se saniraju rane od hodanja. Neko krvavih stopala, neko povređenih kolena, ali svi sa osmehom na licu. Nisam mogao da se otmem utisku da smo tu decu izneverili i da im dugujemo dvostruko izvinjenje.
Jedan od životnih ciljeva odgovornih ljudi bi trebao biti da iza sebe ostave bolji svet. Bolje društvo od onoga u kome smo sami živeli. Kakvo društvo smo ostavili svojoj deci? Društvo u kome ih na medijima sa nacionalnom frekvencijom nazivaju nacistima, gaze po ulicama i hapse samo zato što traže funkcionisanje institucija. Nijedno društvo nije savršeno, ali društvo u kome smo mi stariji odrastali je nesumnjivo bilo bolje. Naravno, neki od nas su kroz politiku, ali i druge aktivnosti pokušali da društvo učine boljim, ali očigledno nisu uspeli. Zbog društva koje smo ostavili iza sebe, studentima dugujemo veliko izvinjenje.
Od sopstvenog zdravlja do gubitka školske godine. Šta smo bili spremni da žrtvujemo mi stariji? Koliko nas je bilo spremno da stupi u generalni štrajk na koji su studenti apelovali? Zbog nedostatka podrške, studentima dugujemo drugo veliko izvinjenje.
Zašto podrška studentima nije bila snažnija? Kolektivizam i individualizam su suprotstavljeni načini shvatanja i vrednovanja društva i pojedinca. Kolektivizam potencira grupu i zajednički interes, dok individualizam potencira nezavisnost i samostalnost pojedinca. U Srbiji je dugi niz godina preovladavao kolektivizam, ali sa sve većim uticajem zapadne kulture dolazi do jačanja individualizma. Pomenuta kultura individualizma sprečila je ljude da se žrtvuju za borbu u koju iskreno veruju. Bio je to test koji, kao društvo, nismo položili.
Autor je politikolog iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
