U holivudskim filmovima, u kojima se glavna radnja odvija u sudnici, zna se da će glavni junak, kome su „celu igru“ smestili loši momci, na kraju biti oslobođen krivice, ali tek kada mu se omča stegne oko vrata. Baš kada se stekne utisak da su se nagomilali dokazi protiv njega, zahvaljujući iznenadnom obrtu događaja biće dokazana njegova nevinost i biće razotkriveni oni koji su mu „smestili“.
Ukoliko se aktuelna političko-vojna suđenja budu ikada probila do malih i velikih ekrana, neće nedostajati takvi raspleti situacija. U nizu bizarnih sudskih parnica turski sudovi su iza rešetaka stavili stotine optuženika – vojnih oficira, novinara, akademaca i advokata, zato što su navodno pravili planove da sruše demokratski odabranu vladu zemlje.
Turski premijer Redžep Tajip Erdogan promoviše sudske parnice kao dokaz novog okretanja Turske ka demokratiji i vladavini prava. One takođe uživaju svesrdnu podršku medija koji pripadaju takozvanoj grupi Gulen, moćnom savezniku Erdoganove vlade koju čine sledbenici muslimanskog sveštenika Fethulaha Gulena. Te sudske parnice zapravo predstavljaju ozbiljno kršenje vladavine prava, pri čemu je sudstvo preobraženo u političko oružje upereno protiv protivnika vlade i pokreta Gulen. Slučajevi su komični, ili bi to bili kada se ne bi odvijali u zemlji od 74 miliona ljudi čiji se strateški značaj teško može preceniti. Sudske parnice su zapravo izrešetane takvim neverovatnim tvrdnjama, imaginarnim zaverama, neobičnim fabrikovanjima, očiglednim nameštaljkama i obrtima situacija, da bi holivudski pisac filmskog scenarija, koji bi sve to stavio u svoj film, možda bio predmet podsmeha.
Razmotrimo slučaj „Sledžhamer“. Više od 200 vojnih oficira je optuženo da je kovalo planove za državni udar 2003. u cilju svrgnuća tadašnje novoizabrane vlade. Tužioci su imali, kako se činilo, čvrste dokaze – detaljne planove, koje su navodno razradili optuženi, u kojima se opisuje niz užasnih operacija čiji je cilj bio destabilizacija zemlje. Oficiri su izjavili da su nevini i tvrdili da su dokumenta o državnom udaru fabrikovana, ali ko će njima verovati sa obzirom na to šta kažu tužioci, Vlada i glavni mediji.
Sudske parnice već predstavljaju više od momenata s kraja filma. Nekoliko optuženika je dokazalo da su bili van zemlje i da nisu imali pristup kompjuterima na kojima su navodno pravili planove. U dva izveštaja forenzičara navodi se da je otkriveno da je rukopis na CD lažiran.
Možda najdramatičnije od svega jeste to što dokumenta o državnom udaru sadrže dosta informacija koje u to vreme verovatno nisu mogle biti poznate, uključujući aluzije na kompanije, nevladine organizacije, bolnice i mnoge druge entitete koji su osnovani nekoliko godina nakon što je plan navodno razrađen. Zamislite scenu u sudnici. Advokat odbrane ukazuje na ključne dokaze i obraća se tužiocu: „Vi, gospodine, tvrdite da ovaj CD sadrži sva dokumenta koja je moj klijent pripremao 2003. Možete li da objasnite kako je moj klijent mogao da zna imena oficira na fregati koji su se pridružili mornarici tek 2005? Ili registarske tablice na vozilu koje su izdate 2006?“ Sudija se, kao što se i očekuje, okreće tužiocu. Njega obliva znoj i nema šta da kaže. Sudija odbacuje slučaj.
Ili razmotrimo slučaj grupe mladih oficira koji su optuženi za organizovanje prostitucije i krađu državnih tajni. Optužbe su ponovo zasnovane na fajlovima u elektronskom formatu, koji su navodno pronađeni kod kuće optuženika. Međutim, policija je napravila elementarnu grešku zahvaljujući kojoj je otkrivena nameštaljka . Nakon što je navodno dobila anonimnu dojavu o Ahmetu A. (što je pseudonim), greškom je pretražila kuću Ahmeta B. i ipak nekako pronašla sumnjive fajlove među njegovim stvarima. Ahmet B. očito nije Ahmet A., a jedino objašnjenje jeste da su dokazi podmetnuti u pogrešnoj kući. Ahmet B. je na kraju pušten na slobodu, ali slučaj još uvek traje.
U holivudskim filmovima optuženi brzo budu oslobođeni krivice, ali to nije slučaj i u Turskoj, za čije se sudove do sada sticao utisak da su nesvesni da očigledno postoje problemi u vezi s dokazima koje predstavljaju policija i tužioci. Komične sudske parnice se nastavljaju i u njima učestvuje sve više ljudi. Glavni nezavisni mediji čak ne izveštavaju o ovim nedoslednostima iz straha da ne izazovu vladu ili mrežu Gulen. Ti slučajevi će na kraju propasti zbog svoje kolektivne apsurdnosti. Međutim, pričinjena šteta će prevazići granice patnje stotine nedužnih pojedinaca koji su stavljeni iza rešetaka pod lažnim izgovorima. Nada da će se Turska konačno otarasiti svojih autoritarnih tragova i postati stabilna demokratska zemlja će zamreti.
Autor je profesor na Univerzitetu Harvard
Copyright: Project Syndicate, 2011. www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
