Nadnica za strah

Ipak je rečo vozovima, užasnim, u kojima se voze građani, prevozi se „biračko telo“. Da li iko igde govori o tome kako je u tim vozovima? Oni su prava slika užasa plata i nadoknada, i svih tih bljuvotina oko onih koji tim vozovima komanduju, jer oni očigledno misle da je narod stoka, pa ga kao takvog i prevoze. Uđite u voz i onda ispričajte, svedočite o vlastitom iskustvu, pa onda raspravljajte šta je normalno, a šta je nenormalno.

Radi se o bolesti. Javni razgovori o javnim preduzećima su bolesni. I nemoj da čujem nekoga ko će da progovori o nadoknadama i načinu rada nevladinog sektora, nemoj da negde neko progovori o načinu finansiranja nevladinog sektora, pa da izračunamo šta se sve može uraditi za jedan „bonus“.

Dakle, bila sam na aerodromu „Nikola Tesla“ ovih dana. Kao građanin koji ima priliku da putuje, ne vidim šta je to bivši direktor aerodroma, „izuzetno darovit čovek“, prema eventualnim činovnicima koji nisu tako talentovani, a koji bi, ne daj bože, mogli biti nadležni za aerodrom, uradio. Istina, ima jedna velika novogodišnja ili božićna jelka koja nije baš loše „odrađena“, liči na slične u svetu. Nikad neću razumeti zašto onaj propust za putnike, kontrola, ima više kapija, ulaza, a onda se sve to što brzo prođe skrca pred jednom ili dve pasoške kontrole, te se onda svi tamo ukoče, dok neko ne digne dreku, pa se onda pojavi još jedan kontrolor, polako spušta ključeve, namešta se, vrti stolicu, i onda možete da priđete. Ne bih dalje, o označavanju recimo, o onim zadimljenim kafićima…

Ali, Brut je častan čovek. Možda ima neko dostignuće na tom aerodromu, koje je nama laicima i putnicima „netransparentno“, a poslovno je užasno bitno i predstavlja dostignuće vredno svih bonusa. Moguće, ne sporim. Ali, valjda nije sporno da je taj aerodrom nešto što njegov bivši direktor nije stvorio. Stvorio je to neko drugi. Aerodrom je nešto nasleđeno, nešto što je ostavila ona grozna i istorijski i nenarodno utemeljena zemlja, koja je „propala“, u „zemlju je propala“, ostavivši sve otkupljene nebeske linije, kome i čemu. Krištu i momcima za koje su zemlje i svi mi u tim zemljama igračke, kako to sjajno opisuje Dubravka Ugrešić.

Zašto je to vredno daljeg bavljenja momcima iz eseja Dubravke Ugrešić? Zato što se neprekidno govori o vrednostima. O nedostatku vrednosti, o novim vrednostima, o demokratskim vrednostima, o nužnosti postojanja vrednosti. Istrovremeno, neprekidno se pominju pravilnici, procedure, tenderi i konkursi, „objektivno“ i „po zakonu“. I to „po zakonu“ je nešto što je teško čuti i saslušati. Tu odbranu „po zakonu“ i insistiranje „na poslovniku“. Kom zakonu i kom poslovniku, kada se odluke, bitne odluke, donose mimo svega toga? U tome je suštinska subverzija „podele plena“, moći partija, a ne u radu nevladinih organizacija.

Zašto? Pa zato što se svaki građanin uči da nešto mora da smulja i da uradi ispod žita, e ne bi li stekao neku korist za sebe. Zato što se na taj način ruši svaka izgradnja institucija i države. Zato što je to, u stvari, protivdržavna delatnost. Takva odbrana, odbrana „po zakonu“ i red „po poslovniku“. Onaj ko je sačuvao i uštedeo još malo smisla za humor tome može da se smeje. Oni koji su dovedeni do mrtve ozbiljnosti mogu sve to da polome.

Kog vraga se raspisuju svi ti konkursi i tenderi, zašto se igra ta ekspertskomarketinška legalistička igra kao spoljni okvir jedne brahijalne provale i izdaje svakog opšteg interesa i svake logike? Ta konačno suicidna igra kada je u pitanju celina društva i države. Pa ko to traži da se „gleda u Kosovo“, s informacijom da je Ministarstvo za Kosovo krađom izdalo narod u čije se interese patriotski klelo. Pa kada je kraj takvog krvavog patriotizma, jer to je stvarna potka uspeha „talentovanog“ sveta, moćnih momaka, a ne ekspertska sposobnost, to je okomica subordinacije i lojalnosti u partijama. Koliko preostalog košta taj patriotizam, jedan od izvora nastanka korupcije i mafije. Ona je rođena i na isticanju srpske zastave. Zato je sve to tako ogavno i zato je obrazlaganje količine rada i nadoknada u državnim preduzećima bolesno. Zato što su ta preduzeća i ova zemlja naši, a ne njihovi.