Naša estetika ružnog

Prema mojem mišljenju to nije samo puko lingvističko pitanje. Obaveza bi bila svakog obrazovanog čoveka da uvek govori srpskim književnim jezikom i time pruži pozitivan primer svojoj sredini. Pogotovu su na to obavezni nastavnici i profesori srpskog jezika. Od neobrazovanih se to ne može očekivati. M. Stevanović podilazi palanačkoj samozadovoljnosti i učmalosti. Sledeća zamena teza je da svako ima pravo da govori kako hoće, što zvuči logično. Ali, da li je neko ko želi da uvek govori pravilnim srpskim jezikom slobodan u sredini u kojoj caruje dijalekt? U takvim nekulturnim palanačkim sredinama se govorenje pravilnim jezikom smatra znakom snobizma i uobraženosti, okolina takve ljude ne trpi. Tamo i oni koji bi hteli da uvek govore pravilnim jezikom to ne smeju zbog pritiska sredine. Tako je od malih nogu, u školama učenici se trude da govore pravilno samo dok se zvono za kraj časa ne oglasi. Van toga, deca bojkotuju i vređaju onu decu koja bi htela da govore pravilno i time ih prisiljavaju da i ona govore dijalektom. Ovo nije samo filološko pitanje niti je stvar slobodnog izbora.

Možda je u svetu pitanje jezika odvojeno od nacionalnosti. Ovde na Balkanu je ono povezano pupčanom vrpcom. Srbija nije imala i nema kulturnu politiku i bojim se da je na jugoistoku kulturno poražena što će predstavljati uvod u politički (nacionalni) poraz. Teza o tome da je dijalekt maternji jezik vodi u ozvaničavanje dijalekta za službeni jezik u određenim sredinama a to dalje vodi u stvaranje nove nacije i separatizam. Po logici: ako nam je jezik drugačiji onda smo mi poseban narod a kad je već tako onda imamo pravo i na svoju državu.

Kako su mogli Velšani, Škotlanđani i Irci da napuste svoje potpuno drugačije jezike pa da prihvate engleski? Zašto bismo mi na temelju sitnih razlika kopali nove rovove i stvarali nove podele? Konačno, ipak se zna šta je pravilno a šta nije, ne samo u jeziku već i u svemu ostalom. Može se i rugoba estetizovati, ali jalov je i opasan to posao.

*Autor je književnik i istoričar