Ne davite Severnu Makedoniju!

Uprkos 10 uzastopnih preporuka Evropske komisije o početku pristupnih pregovora, to se nije desilo jer je prvo morala da pronađe kompromisno rešenje sa Grčkom oko imena.

Prespanskim sporazumom iz 2018, a uz značajno posredovanje pre svih SAD, promenila je ime u Severna Makedonija i time susednoj zemlji faktički dala pravo veta na sopstveni identitet, a sve to zarad pristupanja EU.

Ali, ispostaviće se da ni to nije bilo dovoljno. Francuska je prošle godine uslovila otvaranje pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom donošenjem nove metodologije procesa proširenja. Kad je i to prošlo, pojavio se još jedan, za sada nepremostiv problem – zahtev Bugarske da “pokaže poštovanje prema zajedničkoj istoriji.”

Na nedavnom sastanku Saveta ministara EU, Bugarska je odbila pregovarački okvir, te tako blokirala otvaranje pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom.

Ni to nije bilo neočekivano. Nakon potpisivanja bilateralnog sporazuma o prijateljstvu 2017, formirana je meštovita komisija s ciljem da se pronađe kompromisno rešenje.

Komisija se sastala nekoliko puta, ali ništa se nije promenilo u bugarskom zvaničnom stavu da su Makedonci Bugari koji govore bugarski jezik, ali kojima je ispran mozak tokom Titovog komunističkog režima u Jugoslaviji, kada su veštački dobili identitet i jezik.

Zašto je Bugarska rešila da baš u ovoj fazi zaustavi Severnu Makedoniju? Parlamentarni izbori u Bugarskoj koji bi trebalo da se održe u martu sledeće godine, kao i višemesečni protesti opozicije protiv aktuelnog režima podstiču sumnju u stvarne motive bugarske blokade.

Bugarska je nekoliko puta ukazivala da svaki dokument EU koji priznaje postojanje makedonskog jezika može da izazove unutrašnje problem koji se odnose na malu manjinsku grupu koja sebe smatra Makedoncima, a koju većina Bugara ne prihvata.

Za to vreme EU se nije oglašavala, držeći se stava da se bilateralni sporovi rešavaju bilateralno.

Zahtev za uspostavljanjem dobrosusedskih odnosa nije deo tzv. “čvrstog” uslovljavanja, kao što su to Kopenhagenski kriterijumi i obavezno usvajanje pravnih tekovima.

Glavni dokumenti nisu sadržali zahtev za rešenje specifičnih sporova kao preduslova za dalje korake ka članstvu. Ali, od trenutka kad su bilateralni sporovi uneti u proces pristupanja, došlo je do porasta politizacije čitavog procesa.

To je oslabilo kredibilitet samog procesa i smanjilo uticaj EU na ključne unutrašnje reforme. Bilateralni sporovi postali su sredstvo za domaću populističku upotrebu.

Država članica uspeva da bilateralni spor sa kandidatom za članstvo pretvori u politički uslov u procesu pristupanja.

Pošto je svakako u boljoj poziciji od kandidata, ne okleva da tu poziciju iskoristi u raznim fazama integracije, recimo, nedavanjem saglasnosti za početak pregovora kao Bugarska, a kasnije neotvaranjem ili nezatvaranjem poglavlja.

Tokom čitavog procesa država članica EU ima brojne prilike da izvrši pritisak jer se odluke u Savetu donose jednoglasno. Na kraju procesa pristupanja, svaka članica ima na raspolaganju veto, pošto svaki nacionalni parlament mora da ratifikuje ugovor o pristupanju.

Druge zemlje članice prilično nezainteresovano prate spor i radije ostaju neutralne i nespremne da se angažuju ili da posreduju.

Na taj način proces pristupanja postaje talac bilateralnih sporova i potkopava se element pravičnosti koji podrazumeva da država članica EU koja ima bilateralni spor sa kandidatom za članstvo treba da ga kanališe kroz postojeće evropske ili međunarodne institucije i da ga ne koristi za blokadu pristupanja države kandidata.

Ovo bi trebalo da postane i formalnost u procesu proširenja. U suprotnom, EU će nastaviti da podriva svoj kredibilitet na Zapadnom Balkanu, pokazujući opet da nije u stanju da sprovede sopstvene odluke zbog protivljenja države članice.

Hoće li se nakon ovakvih iskustava promeniti i način odlučivanja u politici proširenja i preći sa jednoglasnog na odlučivanje kvalifikovanom većinom, kao što je Evropska komisija predložila 2018? Poruka ostalim kandidatima je takođe obeshrabrujuća – možete da ispunite sve što od vas tražimo, ali nema garancija da ćete napredovati.

Početak pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom stavljen je kao jedan od prioriteta nemačkog predsedavanja EU koje se završava za nešto više od mesec dana.

Može li Nemačka u ovom kratkom periodu da učini nešto, imajući u vidu da ima još nekoliko problema koji zahtevaju njeno angažovanje – neizvesno usvajanje sedmogodišnjeg budžeta EU i paketa pomoći za otklanjanje posledica pandemije Covid-19, zbog najavljene blokade Mađarske i Poljske, finale pregovora o brexitu sa ili bez sporazuma, događaji u Istočnom Mediteranu i odnos sa Turskom, situacija u Nagorno Karabahu nakon primirja, itd? Ili će u pomoć opet priskočiti SAD, koje su poručile da je jasna njihova želja da Severna Makedonija otvori pregovore do kraja godine, a da se bilateralni spor sa Bugarskom reši izvan procesa pristupanja?

Severna Makedonija je promenila ime zarad evropske budućnosti. Sme li iko od nje da traži da promeni i jezik, identitet, pa i istoriju?

Autorka je direktorka Centra za strateške analize i prognoze