Ne izjednačavajte Divce i Gornji Vakuf

Niko ne može sporiti demokratski karakter antifašizma u Drugom svetskom ratu. Sve zapadne demokratske zemlje i crveni Sovjetski Savez našli su se udruženi u tom frontu. Ideološke razlike između demokratije i komunizma otišle su u drugi plan, jer su se na fašističkom udaru našle i demokratija i komunizam. Osnovno je bilo ujediniti sve snage da se slomi fašizam, koji je bio pretnja ne samo ovoj ili onoj ideologiji već čovečanstvu. U pokretima otpora svih zapadnoevropskih zemalja respektovao se ovaj sveti zavet, bez obzira na dotadašnje predratne raspre demokrata i komunista. Rečiti primeri su Francuska, Italija, Norveška i druge zemlje. To što se počelo događati posle rata, druga je priča.

Izuzetak od ovog ratnog pravila bila je jedino Jugoslavija. Vlada u Londonu iscrpljivala se u međusobnim gloženjima. Nije se bavila objedinjavanjem nacionalnih snaga protiv fašizma. Za nju je bio jedino relevantan Draža Mihailović, kao faktor jugoslovenskog unitarizma, kome je odobravala da borbu protiv okupatora zameni saradnjom sa okupatorom i borbom protiv partizana. Prvih par meseci zajedničke borbe četnika i partizana ubrzo je pokopano tom saradnjom. Četnici na taj način jesu našli zajednički jezik sa Nemcima u antikomunizmu, ali taj ideološki okvir odveo ih je u izdajnike zemlje.

Ne osporavam da su komunisti u borbi protiv Nemaca imali ideološku težnju da osvoje vlast. Ali ni četnici nisu bili ideološki čisti jer je njima bio cilj da obnove i zadrže dotadašnju vlast. Međutim, komunisti su svoj ideološki cilj pokrivali upornom i konstantnom borbom za oslobođenje zemlje, dok su četnici svoj istrošeni patriotski poziv, još više politički survali saradnjom sa okupatorom. Mogu da verujem da se Draža ne bi upustio u saradnju sa Nemcima da nije bilo snažnog partizanskog pokreta. Ali je relevantno pitanje: zašto se Draža plašio zajedničke borbe protiv okupatora? Postojali su komunisti i u mnogim državama zapadne Evrope, ali se demokratske snage tih zemalja nisu plašile njihovog učešća u borbi za oslobođenje zemlje. Funkcionisali su široki pokreti otpora protiv nacizma, a ne građanski ratovi sa komunistima.

Stoga nisam siguran da se mogu olako izjednačavati Divci i Gornji Vakuf, četnička strategija saradnje sa Nemcima i partizanska taktika povremenih ratnih pregovaranja sa regionalnim nemačkim komandama u pojedinim fazama antifašističke borbe (razmena zarobljenika, na primer). Jugoslovenski komunisti jesu imali nad glavom moskovskog mentora, vezivale su ih i određene obaveze prema njima. Ali, objektivno istraživanje potvrđuje i krupna međusobna neslaganja. Zašto savremeni promotori četništva propuštaju tu važnu činjenicu, bez koje nije moguće objektivno objasniti ni posleratni sukob između KPJ i Kominforma. Oni zaobilaze da kažu koje su to bitke koje su vodili četnici koje im daju za pravo da sebe tretiraju kao jednog od dva pokreta antifašističkog otpora u našoj zemlji. Ne bi smeli da prenebregavaju ni činjenicu da partizanski pokret pored ideološke bliskosti, nije imao onakvu vojnu pomoć SSSR, kakvu je imao četnički pokret od okupatora.

Prema tome, četnički pokret zbog svog bolesnog antikomunizma nije težio da borbom protiv nemačkog nacizma stekne ravnopravne pozicije sa Narodnooslobodilačkim pokretom u posleratnim deobama vlasti. Pasivnost četništva u borbi za oslobođenje zemlje video je Zapad već 1943. godine, ponajpre Englezi, koji su od zapadnih zemalja i trpeli najveći teret rata.

Meni se čini da osnovne istine o ulozi četnika i partizana u oslobodilačkom ratu ne mogu biti izbrisane. Razume se, istorija o tom ratu nije dala poslednju reč. Ali mislim da tu stvar treba prepustiti istoričarima da rade svoj posao bez ideoloških natruha.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije