Ne morate biti član, ali morate želeti da Beograd bude bolji

Petak, 9. januar

Probudio me je zagrljaj sina. Najlepše buđenje, ali ovoga jutra bolno. Leđa su rešila da me podsete šta sam im uradio prethodnog dana, ali nisu umanjila zadovoljstvo zbog postignutog. Veče pre, sa saborcima Markom i Lidijom, po snežnom nevremenu obišli smo svih 17 beogradskih opština. Znao sam da je situacija loša svuda, stizale su mi vesti o neočišćenim ulicama i zavejanim selima, ali sam rešio da sa mojim Golfom 5 iz 2008. krenemo na put. Slušao sam priče da se posle 30. rođendana sve menja, ali nisam očekivao da će kičma tako brzo početi da se buni. Srećom ili ne, kad nešto odlučim ništa me ne može zaustaviti. Proveo sam sedam sati za volanom, obišli smo sva mesta, razgovarali sa ljudima. Teško mi je kada vidim kako neki ljudi žive, sneg im je samo dodatno otežao. Nekima smo pomogli, kako smo i koliko mogli. Danas imam dva gostovanja, najpre u jutarnjem programu Nove S, pa na N1. Pričamo o snegu koji je paralisao Beograd i lošoj reakciji nadležnih. Iznosim informacije o stanju u Beograd putu, lošem rukovođenju preduzećem i uslovima u kojima se nalaze radnici. Odjeknulo je. Iznosim i neke od predloga koje u Pokretu slobodnih građana imamo, ali uvek mi bude malo vremena. Čini mi se da bih satima mogao da pričam o tome.

Subota, 10. januar

Budim se nestrpljiv da stignem u kancelariju PSG na Trgu Nikole Pašića, jer smo zakazali „Razgovor sa odbornikom“. Od kada sam postao odbornik, trudim se da što više budem na terenu i da kroz direktnu komunikaciju sa sugrađanima saznam šta su problemi i potencijalna rešenja. Govore mi da je to floskula, a meni je to najbolji deo ovoga što radim. Sastanak je prošao bolje nego što sam očekivao. Zbog lošeg vremena, mislio sam da neće biti toliki odziv, ali ni sneg ni led nisu bili prepreka. Zanimljiva struktura ljudi i različiti problemi. Neki su doši da se upoznaju, neki da se požale na sistem, neki sa konkretnim problemom. Moje kolege i ja smo ih sve saslušali, i bio sam iskren – neki od problema prevazilaze naše mogućnosti u ovom trenutku, ali daćemo sve od sebe da ih rešimo ili makar ublažimo. Na putu ka kući razmišljam o jednom od razgovora. Jedan sugrađanin mi je rekao da mu znači što je neko pristao da ga sasluša i što će pokušati da pomogne, pa i ako ne uspemo, ceni naš trud. Iako neispavan i gladan, osećam se dobro posle ovih razgovora. Daju mi dodatni motiv za borbu.

Nedelja, 11. januar

Dan rezervisan za sankanje. Juče me je stariji sin Kosta ceo dan zvao sa pitanjem kad ću kući da ga vodim na sankanje, ali je spavao kada sam stigao. Danas je naš dan. Dok gledam kako se penje i spušta niz beli breg na obali Save, razmišljam da li će mi jednoga dana zamerati što nisam više vremena provodio u igri sa njim i njegovim bratom.

Andrej ima šest meseci. Ima dana kada pomislim da li je moja borba vredna žrtvovanja vremena sa porodicom, ali obećao sam sebi da će živeti u boljem društvu, i da neću sedeti sa strane i čekati da se to desi kada i ako nam neko drugi to omogući. Uradiću sve što je u mojoj moći, što sada zahteva da sam često van kuće. Voleo bih da jednoga dana ovo pročitaju i znaju da sam u svakom momentu mislio na njih. Oni su moj najveći motiv da grad koji najviše volim oslobodimo uzurpatora koji ga uništavaju i da od njega napravimo metropolu u kojoj život ponovo funkcioniše kako treba.

Ponedeljak, 12. januar

Početak nedelje. Zajednički doručak, spremanje za izlazak iz stana. Ostavljam Kostu u vrtiću i pravac kancelarija da se napravi plan za ovu nedelju. Koliko je to moguće u uslovima u kojima živimo. Loša reakcija Grada na padavine i dalje je glavna tema. Fascinira me način na koji se to komunicira od strane gradske vlasti. Dva su pravca, jedan da su svi raspoloživi kapaciteti na ulicama, uz brojke, koje smo razotkrili kao neistinite, potkrepljeno rasporedima dežurstava Beograd puta. Drugi pravac je napad na građane, da su oni krivi za kolaps. Ko se drznuo da kaže nešto drugo od ta dva, počašćen je pridevom „diletant“. Nemaju više inspiracije, prosto, to im je preostalo u nedostatku znanja da vode ovaj grad, a moraju nekako da se pravdaju. Samo što im više niko ne veruje. Popodne sa Kostom kod logopeda. Vežba je čudo, primećuje se razlika. Guramo dalje.

Utorak, 13. januar

Put do kancelarije kao i prethodnog dana. Sastanak, intervju za novine Nova, sastanak, uključenje u Marker na Insajder televiziji. Nedelju dana posle snežnih padavina u Beogradu, grad i dalje ne funkcioniše u potpunosti. Dijagnoza: nestručnost. Zahvaljujem se TV ekipi i sa kolegama idem u naselje Cvetanova ćuprija u Velikom Mokrom Lugu. U tom naselju se izvode radovi na izgradnji kanalizacione mreže. Izvođač firma Mašinokop, koja se nije proslavila po kvalitetu radova. Više puta do sada su rokovi za završetak odlagani, a sada je stigla zima i veliki problemi.

Stanovnici naselja mi kažu da radnike nisu videli od nove godine. Da stvar bude gora, posle snega koji je prekrio rupe i cevi, uhvatio se i led. Situacija je mnogo loša, čak opasna. Taj deo je gotovo odsečen od Beograda. Koliko je problem ozbiljan govori i to što zimska služba ne može da priđe. Ovo se moglo predvideti, ali odavno je gradska vlast izgubila kontakt sa građanima i realnim životom u gradu. Niti se gradonačelnik, niti bilo koji njegov saradnik oglasio po pitanju paralisanja grada prosečnim padavinama, a kamoli da se oglase po pitanju izgradnje kanalizacije u nekom tamo naselju udaljenom sedam kilometara od centra grada. Ceo taj proces je obavijen velom tajne, ne znam iz kog razloga. Na pitanja niko ne želi da odgovori, od Direkcije do ljudi u Skupštini grada. Nadzor i kontrola ne postoje.

Sreda, 14. januar

Danas je Andrej primio dve vakcine, Kosta išao kod logopeda. Beogradski odbor PSG pokrenuo je kampanju aktiviranja ljudi da se uključe u naše aktivnosti. Ne morate da budete član, ali morate da želite da Beograd bude bolji – to je naša poruka. Dosta ljudi se prijavilo i dan sam iskoristio da se vidim sa nekoliko njih, da uz kafu porazgovaramo o tome kako oni vide naš rad i gde ima prostora za napredak. Održan je i Kolegijum PSG, mnogo važnih tema na stolu. Kada smo završili, samo sam želeo da odem na jedno točeno. Društvo mi je pravio saborac Aca Petrović. Samo jedno pivo i kući, kasno je. Da poljubim decu i pišem dnevnik za Danas.

Četvrtak, 15. januar

Kosta se raduje vrtiću, ja se radujem odlasku u Gradsku upravu, tačnije u gradsku inspekciju. LJudi ne razumeju tu moju radost, ali to je ogromna želja u meni da se uradi nešto konkretno, da se menja ono što ne valja. Srećem razne ljude po javnim preduzećima, ima nerazumnih i bezobraznih, ali ima i zaista divnih ljudi koji se trude da rade svoj posao, koliko je moguće. Jedan od sugrađana koji je došao na razgovor u subotu, žalio se da ne postupaju po prijavi. Nisam dobio zadovoljavajuće odgovore, nastaviću da vršim pritisak. Oni su tu da rade u korist građana, mi smo tu da ih na to podsetimo. Popodne gostujem u emisiji Bez cenzure na KTV. Pored Beograda, tema je i dolazak evroparlamentaraca. Neće videti Ćacilend ispred ulaza u Narodnu skupštinu, samo ograđeno ruglo grada u Pionirskom parku. Nadam se da neće videti ni kako je prošlo stotine sugrađana koji su imali blizak susret sa neočišćenim, zaleđenim trotoarima i „padavinama“ sa krovova. Popodne je rezervisano za dečiji rođendan kod našeg drugara Kozme, potrudiću se da manje gledam u telefon.

Autor je predsednik Beogradskog odbora Pokreta slobodnih građana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.