Ne možemo ući u 21. vek s mapom iz 19. veka

Za razliku od Evrope, gde je teritorija danas tehničko pitanje, a identitet zasnovan na pripadanju zajednici vrednosti, Srbija decenijama ostaje vezana za političku geografiju prošlog veka. U tom prostoru mapa je važnija od institucije, a istorija važnija od budućnosti.

Različiti politički lideri koristili su taj narativ na različite načine, ali uvek s istom svrhom: da učine svoju vlast neizbežnom.

Slobodan Milošević bio je prvi koji je od teritorijalnog nacionalizma napravio operativni mehanizam. Granice, mitovi, trauma raspada Jugoslavije – sve je postalo politički alat za mobilizaciju, homogenizaciju i opravdanje katastrofalnih odluka. U njegovoj politici teritorija nije bila istorijsko pitanje, već valuta kojom se trgovalo u ime spasenja naroda, čak i kada je to spasenje vodilo u najveće tragedije.

Vojislav Koštunica je, naizgled, nastupio sasvim drugačije: mirnije, pozivajući se na pravo, konzervativnije. Ali, suština je ostala ista. On je teritorijalni nacionalizam pretvorio u zakonitost, u dogmu. Granice su u njegovom narativu bile metafizička kategorija, nešto što definiše narod, više nego sloboda, institucije ili pravna država. Svaka reforma mogla je da se predstavi kao udar na suverenitet, svaki pokušaj modernizacije kao opasnost po tradiciju. Koštuničin model nije proizvodio ratove, ali je uspešno kočio državu: Srbija je izgubila dragocene godine u inertnosti, čekajući da joj istorija isporuči pravdu.

Aleksandar Vučić teritorijalni nacionalizam pretvara u medijski spektakl. To više nije ni ratna mobilizacija ni pravni formalizam, već stalna dramatičnost – permanentna geopolitička serija, u kojoj se svakog dana najavljuje katastrofa koja nikad ne dolazi. Kosovo, istorija, neprijatelji, zavere – sve je to materijal za dnevnu emocionalnu mobilizaciju niskog intenziteta. Dovoljno snažnu da održi zavisnost od lidera, dovoljno slabu da nikada ne otvori prostor za stvarne reformske korake. Teritorijalni nacionalizam postaje osnova političkog spektakla koji ne dozvoljava da se društvo bavi onim što je stvarno važno: pravnom državom, obrazovanjem, zdravstvom, migracijama, institucijama.

Ova tri modela: Miloševićev mobilizacioni, Koštuničin legalistički i Vučićev spektakularni – deluju različito, ali se oslanjaju na isto emocionalno jezgro. Sva trojica su gradili svoj legitimitet na istom strahu: da će gubitak teritorije značiti i nestanak nacije. I sva trojica su, svako na svoj način, koristili prošlost da bi odložili budućnost.

Problem je u tome što u svetu koji se kreće od teritorije ka digitalnosti, od geopolitike ka geoekonomiji, od granica ka mrežama, Srbija ostaje vezana za mitove koji su postali kočnica razvoja. Teritorijalni nacionalizam danas ne čuva državu, već je zarobljava. On hrani demografsku eroziju, podstiče političku paralizu i održava institucije u poluraspadu. Ne zato što Srbi vole svoju teritoriju, već zato što im je decenijama uskraćena mogućnost da identitet grade na bilo čemu drugom.

Ako želimo modernu Srbiju, prva promena mora se dogoditi ovde, i to u načinu na koji mislimo o državi i naciji. Ne možemo ući u 21. vek s mapom iz 19. veka. Ne možemo očekivati evropske rezultate, dok koristimo narative koji su služili kao kičma autoritarnih režima. I ne možemo govoriti o reformama, dok simbolički poredak koji generiše svu političku energiju ostaje isti.

Promena vlasti neće biti dovoljna. Promena politike neće biti dovoljna. Potrebna je promena narativa. Dokle god teritorijalni nacionalizam ostane centralna tačka srpskog identiteta, Srbija će se plašiti budućnosti i bežati u prošlost. A država koja se boji budućnosti, ma koliko se kitila patriotizmom, teško može postati moderna država.

Autor je potpredsednik Pokreta slobodnih građana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.