Neki u Evropu, a Boža u – Dunav

Sadašnja Vlada Srbije je kulminacija tako nastale virtuelne političke i sledstveno tome, svake druge stvarnosti. Pa čak i sportske. U kojoj je vojno-politički komentator Miroslav Lazanski spasio obraz, principima političke korektnosti vođenim, sportskim novinarima. Na toj je političkoj liniji odsustvo svake samokritičnosti sa kojom je Vlada Srbije proslavila polovinu svog mandata. Jer, pošto „kritike Vlade uglavnom imaju politički pečat“, a „većina je bila motivisana isključivo ličnim interesima“, premijer, za koga se javno sumnja da jeste premijer, skromno je za početak zaključio da je Srbija za njegova skromnog mandata, tako nenametljivo, iz potaje i iztiha, „postala vodeći regionalni partner svetskih centara moći“. Veštom konsultantu Cvetkoviću ova prepotentnost može biti oproštena, samo ako je u međuvremenu postao bolji diplomata nego što je bio konsultant. Pa je tako, dakle vrhunski, sve smeštajući u nama razumljiv nušićevski kontekst, odgovorio na preteranu diplomatsku ljubaznost američke ambasadorke. Gospođa Meri Vorik je, prema pisanju Novosti, saopštila da njena zemlja „sve više Srbiju gleda kao svog ključnog partnera u potrazi za zajedničkim rešenjima za globalne izazove“. A mi smo samo hteli u Evropu. Ne, u Evropi smo već… Nego, mi smo samo hteli na Zapad Evrope. Zato što se tamo živi svakodnevni život koji bi nam najviše odgovarao. Po socijalnoj komociji i materijalnom kvalitetu. Dragan Šutanovac tvrdi da bismo, šizofreno, duhom hteli da budemo negde drugde (Vreme), a ja sa ministarstvima sile ne bih htela da se sporim. Mada sam i ja šizofrena: htela bih u Evropu, ali ne preko Avganistana. Dakle, to smo mi hteli. U zapadnu Evropu. Tako su nam rekli posle parlamentarnih izbora maja 2008. godine. Da su nas na to, najzad i politički korektno i malo na mišiće, prelomili. To je, dakle, bilo glavno. Mirko Cvetković ranije nije bio takav. Mada je Evropa u mnogo čemu licemerna, prepotentnost i bezobrazluk nisu osobine koje joj se mogu pripisati, staromodnoj i staroj. A Cvetković nam je poručio: „Verujem da je Srbija danas bliža svim ciljevima oko kojih se pre dve godine okupila ova koalicija“. Ali što se glavnog cilja tiče, ja, rukovođena sasvim ličnim interesima, evo, sumnjam. I da smo cilju mnogo bliži i da su ONI sposobni da nas u dogledno vreme tome cilju približe. A navodna politička korektnost ne može da zameni sposobnost. Dakle, premijer veruje, a ja sumnjam. U pravednoj se sumnji pozivam na Božu Đelića, potpredsednika za Evropu. Da je tačno to u šta Cvetković veruje, Boža bi sada leteo u Brisel – avionom, a ne bi plivao Dunavom – uzvodno. Zahvaljujući Dunavu „prvi put je danas u Ulmu Srbija tretirana kao punopravna članica EU“, „Dunav nas je uveo duboko u EU“ (Đelić). Mada se ja nikako ne brinem za Božu. Impresionirana sam načinom na koji on uvek pronađe nemoguće, zaobilazne puteve. Boža uvek izgleda kao da se davi, a uvek ispliva. Ali šta ćemo mi imati od toga. Za nas ja brinem. Pošto za razliku od nekim mojih politički korektnih, a isključivih kolega, podjednako volim i moravsku i dunavsku Srbiju. Šta ću. Šizofrenija.

SA KOSOVOM ILI BEZ: U ovoj zemlji, i u ovim vremenima, treba biti veoma pažljiv i veoma brz. Inače, Hrvatska odlazi u Evropsku uniju 2012, a Srbija možda stiže za njom sa decenijom zakašnjenja. Pogledala sam dokumentaciju – to je bilo sasvim jasno još u marta prošle godine. Nije bilo nikakve dileme. Samo zahvaljujući zamajavanju s političkom korektnošću i tankim sposobnostima evro-državnih službenika, to smo propustili na vreme da primetimo. A i da su nam dopustili da primetimo, nemamo mi nikog među onim politički korektnim ko bi za nas nešto pametno mogao da učini. Zato smo nastavili da se zamajavamo svečarskim izjavama ljubaznih diplomata, odnosno njihovim uvodnim delovima, za kojima uvek sledi malo manje jasno gorko razjašnjenje. Tako je već pomenuta američka ambasadorka podelila Cvetkovićevo uverenje kategoričnom tvrdnjom da je „Srbija danas bliža EU nego ikad“, a značajan napredak u tom smislu Srbiji je priznao i ambasador Velike Britanije, zemlje koja nas sve zajedno sa Turskom navodno snažno gura u EU. Ali je gospodin Stiven Vordsvort objasnio: „Dva koloseka – EU i Kosovo su očigledno povezana. S napretkom procesa integracije, mi u EU moramo da znamo šta je to Srbija u geografskom i ekonomskom smislu, kao i u smislu stanovništva. A EU neće na sebe uzeti još jedno nerešeno teritorijalno pitanje, poput Kipra“. Ukoliko pažljivo pratite, vremenom vam se ukažu glasnici onoga što vas u stvari čeka. Pozivajući se na to iskustvo, ja nevoljno citiram Doris Pak: „Jedina zemlja koja u ovom trenutku može da uđe u EU, pošto ispuni sve uslove, biće eventualno Hrvatska“. Ceo region će postati deo EU tokom narednih 15 godina. Uostalom, Srbija sama ne bi htela u Evropu bez Kosova. A s obzirom na ekonomsko, pravno i bezbednosno stanje na Kosovu, uslove ne bi mogla ni da ispuni. Dugo, dugo.