Nepodnošljiva sećanja

Vlastodršci koji su žurili da otvore stanicu, da se slikaju i, po običaju, neumereno hvališu, sada ćute, i različitim zločinačkim manipulacijama pokušavaju da se „slučaj nastrešnica“ kao i mnogi pređašnji njihovi zločini, relativizuje, uvede u pravne zavrzlame, koje bi trajale godinama, sa ciljem da „vreme učini svoje“ i da nikome od njih ne fali ni dlaka sa glave.

Njihov scenario, koji su odmah posle ubistva osmislili, neće da se odvija po njihovoj zamisli, jer su studenti svih srpskih univerziteta ustali u odbranu prava na pravdu za stradale a i za sve nas, potlačene. Pokrenuo se veliki broj građana, i njihovo združeno delovanje traje.

Početkom maja navršilo se dve godine od stravičnih događaja u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i Duboni i Malom Orašju. Čudovišni primerci ljudskog roda, jedan dečak i jedan dvadesetogodišnjak, streljali su osamnaestoro mladih, uzrasta od jedanaest do dvadeset i pet godina, jednu odraslu osobu i ranili više od desetoro. Vršnjaci ubijenih đaka u ovom maju završavaju osnovnu školu i proslaviće malu maturu.

Mara Anđelković, Andrija Čikić, Ema Kobiljski, Katarina Martinović, Adriana Đukić, Angelina Aćimović i Sofija Negić neće biti među njima.

Neće se radovati završetku jedne etape u školovanju, niti planirati sledeću. Imali su mnogo planova i mnogo talenata koje su želeli da ostvare. Andrija Čikić bi za maturu, svakako, komponovao neko prigodno delo, Angelina Aćimović bi kreirala svojim drugaricama svečane haljine za proslavu, Katarina Martinović bi pripremala baletske numere za ispite u baletskoj školi. Sve ostale devojke, uz Anu Božović i Bojanu Asović bi uživale u proleću, svojim hobijima, mašti, druženjima i ljubavi.

Sa svima njima i njihovim radostima bi uživao i Dragan Vlahović, njihov školski čuvar. Sve se u trenutku prekinulo mecima koje je iz pištolja ispalio njihov drug iz razreda, čiji je otac u kući imao čitav arsenal tih ubojitih sprava.

Iz drugog kućnog arsenala u Duboni i Malom Orašju prekinuti su životi Dalibora Todorovića, Milana i Katarine Panić, Petra Mitrovića, Nikole Minića, Marka Mitrovića, Aleksandra Milovanovića, Lazara Milanovića i Nemanje Stevanovića. Oni više nikada neće izaći u selo da se sretnu sa vršnjacima, posede i popričaju ili odu do grada u kafić i na muziku. Njihov ubica ih gotovo nije ni poznavao.

Gonjen zlom koje je nosio u sebi u trenutku je želeo da pokaže koliko je moćan kad uz sebe ima pušku, koja mu omogućava da gospodari životima drugih. I pre zločina je prikazivao sopstvenu defektnost i agresivnost, ali u raspadnutom društvu to odgovornima nije bilo važno.

Zataškan je i njegov napad na policajca, prijava je ostala zaturena u fioci nadležnog sudije. On ili ona i danas sude i donose presude „u ime naroda“ ne susrećući se sa sobom i pitanjem da li je njegovo/njeno nečinjenje omogućilo ubici da pobije i rani onoliko ljudi. Toliko smrti i patnji nisu pokrenule ništa ljudsko u ondašnjem ministru Bratislavu Gašiću da podnese ostavku.

Njegove brojne visoke državne funkcije uzdigle su ga iznad drugih ljudi, pa ih sa tih visina ne vidi i ne čuje. Ne vidi ni boginja Justicija da sudije sude po njihovom pravu, ali nikako po pravdi.

Ubica je osuđen na dvadeset godina, i kad mu kazna istekne i vrati se u selo imaće četrdeset godina (ako pre toga ne bude pomilovan zbog dobrog vladanja). Srešće ga roditelji ubijenih, koji budu fizički živi, jer oni samo tako i postoje, pošto je smrt dece ubila sve što su u sebi nosili. Srešće ga da ih ponovo ubije. Njih nema u zakonskim paragrafima.

Ostaju im sećanja, nemerljiva bol i pitanje: “ Zašto“? Sa tim pitanjem žive i mnogi od nas, sećajući se svih nesrećnika koji su izgubili život, jer zakoni u Srbiji ne važe podjednako za sve njene građane.

Uz pitanje moramo da donesemo odluku da prekinemo lanac smrti izazvan zločinačkim delovanjem uzurpatora države, koji se predstavljaju kao legalno i legitimno izabrana vlast.

Autorka je neuropsihijatar iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.