Međutim, njihove skorašnje izjave su zbunjujuće: od Sergeja Trifunovića i njegovog izjednačavanja četnika i partizana do „antifašizma“ Ane Brnabić i Dveri, i vlast i opozicija nas svojim izjavama pozivaju da preispitamo šta se to krije iza njihovog „viška“ antifašizma.
„Tvrdokorni“ antifašizam
Podsetimo se već sada čuvene izjave Sergeja Trifunovića: „I levičaru i desničaru stalo je da ima pruge, puteve, pravosuđe koje funkcioniše, prosvetu koja funkcioniše. A sada, da li kući drži sliku Draže Mihailovića, Dimitrija Ljotića ili Broza ili ne znam Koče Popovića, to je potpuno nebitna stvar.“ Podsetimo se odgovora Jevrejske opštine Beograd koja ga pita: „Razumete li razliku i da li Vas se tiče? Mi razumemo i znamo: nikada neće biti svejedno da li je neko žrtva, heroj ili zločinac.“ Podsetimo se, međutim, i izvinjenja koje je Trifunović cinično uputio samom sebi: „Ja se svima izvinjavam. Pre svega samom sebi, jer to se kosi sa onim u šta ja verujem“, kaže Trifunović u otvorenom pismu Jevrejskoj opštini.
Trifunović u istom pismu tvrdi da je „tvrdokorni antifašista“, a temelj njegovog pokreta „jeste bio i biće tvrdi beskompromisni stav o svakoj vrsti nasilja nad pravima građana, institucija sistema, te samom urušavanju sistema“, sa ciljem da ujedini razjedinjeni srpski narod, kaže Sergej. Slično Trifunoviću, i Boško Obradović je nedavno objavio kako se on, srpski antifašista, bori protiv SNS-a, kao što su Dveri oduvek antifašističke, a to dokazuje jednim jedinim primerkom svog političkog časopisa iz 2010. Međutimm, ovde se priključuje i premijerka Ana Brnabić, koja se takođe bori protiv fašizma, ali fašizma opozicije. Ona kritikuje Sergejev revizionizam, a nedavno je izjavila da se uzalud nadaju fašisti opozicije koji stoje iza „protesta“ najavljenog za 13. april. Srbija ima višak antifašista, a problem sa fašizmom kojeg niko ne dovodi u pitanje.
Fašizam – „istorijski passй“?
Na izjave opozicije simptomatično nisu reagovale čak ni Borka Pavićević niti Slobodanka Turajlić, kako navodi Branko Klanšček. Međutim, i Klanščekova usamljena kritika završava iznenadnim hvalospevom Hitleru: „U vezi sa Trifunovićevom izjavom želim da podsetim javnost da je tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj živeo jedan čovek koji je gradio auto-puteve i u čije je vreme Nemačka doživela privredni i ekonomski razvoj. Cela Nemačka, a kasnije i čitav svet je držao njegovu sliku na zidu. Zvao se Adolf Hitler.“
Nasuprot ovome bi trebalo razjasniti par stvari. Prvo, niti je Hitler gradio puteve niti je Srbiju spasao Ljotić. Hitlerov kabinet je nasledio fondove za otvaranje radnih mesta od prethodne vlasti kroz tzv.
„Reinhart“ program Šlajhera, poslednjeg kancelara Vajmara, zbog kojih se stalno pominje mit o privrednom uzdizanju Nemačke dok se sve ostalo prećutkuje. Simboli „nacističke moderne“ (poput Folksvagena), često se zaboravlja, većinom su imali vojne svrhe: tako su „bubu“ za vreme Rajha nije vozio nijedan civil – iako se njena proizvodnja finansirala od konfiskovane sindikalne imovine i potrošačke štednje – dok se čuveni „Autobahn“ gradio pre svega zbog vojne svrhe i uz upotrebu prisilnog rada samih Nemaca.
Izvrgavanje statistike je ulepšalo stvarnost, pored, kao i kraj Velike depresije. Reći da je „Hitler gradio auto-puteve“ tako znači poverovati samom načinu na koji su nacisti sami sebe predstavljali iliti – nacističkoj ideologiji, a poverovati toj ideologiji znači poljuljati same osnove antifašizma.
Jer, kako se borite protiv fašizma zavisi od toga šta je za vas fašizam. Fašizam nije bio nikakvo čisto nasilje, a prečesto se zaboravlja ono što ga je omogućilo: industrijski monopoli čije su fabrike poznata imena poput Agfa ili Bayern (nekadašnji IG Farben, kartel iza Aušvica), Siemens, Volkswagen, Opel, BMW, itd. Represivna industrijska praksa ovih preduzeća legalizovana je i radne zakone koji su poslodavca uzdigli u zvanje „fabričkog vođe“, a radnike srozali na puke „sledbenike“.
Za razliku od nacizma, zakoni o radu – nemački Hartz IV, ali i austrijski, hrvatski i srpski – ponovo pasivizuju današnje radništvo, ali putem tržišta: zaposleni, stariji i mlađi, se nalaze u stalnom vanrednom stanju večite zamenjivosti, bez izgleda na kolektivni otpor ili štrajk.
Osobe poput Sergeja Trifunovića govore da je „vreme konc-logora malo passй“ takođe previđaju postojanje radnih baraka (u Smederevu je „Hesteel“ 2014. upravo to zahtevao), migrantskih centara i ekonomskih zona širom svetske periferije. Kod nas su ih, zajedno sa Radulovićevim zakonom o radu, dovele današnja opozicija, a potom nastavila sadašnja vlast. Ovo je slepa mrlja „Sporazuma sa narodom“: on ni ne pominje zakon o radu niti zahteva puno, jer zahteva sve osim suštinske reforme.
Zato i vlast i opozicija imaju problem sa fašizmom – za njih je fašizam sve osim zakona o radu, sve osim privatizacije, sve osim svih politika za koje su zaslužni opozicionari, a trenutna vlast SNS-a nastavlja: za njih je fašizam sve, osim ekonomije. Zato se oboje selektivno „suprotstavljaju“ fašizmu od medija do protesta – kriviće sve i svja, osim mesta gde fašizam nastaje, a to je srce eksploatacije. Za njih, konc-logori su – passй.
Današnja opozicija, poput lažnih antifašista iz jedne Brehtove pesme, želi da jede teletinu, ali da ne vidi krv: dokle god mesar pere ruke, njima sve je u redu, a pogotovo jer je mesar koji ruke pere – upravo ona sama. Zato ne čudi što, poput jedne druge Brehtove pesme, ona pokušava da sebi izglasa novi narod. Sporazum joj i pere ruke i daje glasove dok istovremeno prećutkuje zahteve samog „naroda“. Pretpostavka sporazuma je da se „narod“ ne sme organizovati sam: otuda sličnost sa vlastima, otuda i sukobi na protestima. Jer, „narodu“ je potreban sporazum koliko i stranačka vlast, a to je nimalo – jer ga kroz borbu za vlast pasivizuju zajedno.
Autor je doktorand filozofije na Postdiplomskoj školi Slovenske akademije, nauka i umetnosti u Ljubljani
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Opozicija u Srbiji: jedna ili više kolona?
„Radulovicev zakon o radu…“Zasto pisete o stvarima o kojima nemate pojma?Koji je to zakon o radu Radulovic doneo?
Potpuno je nebitno ko je doneo zakon koji je deo mape puta. Mapa puta je sama putokaz u ropstvo i to je autor jasno rekao. Moje prognoze su jako slične autorovim, slobodno tržište kao i sloboda migracije radne snage će u doglednoj budućnosti od naših ljudi stvarati nemačke štrajkbrehere a ljudi namerno razorenog istoka će dolaziti kao štrajkbreheri kod nas. Sve to kao osmišljen plan .dužeg opstanka nerodne i dekadentne Evrope i prebogate elite. Naše dileme su tako nepametno u službi održavanja tenzije koja prikriva istinski razlog nezadovoljstva. Nešto kao analgetik.
Ministar Radulovic je taj koji je uz pretnje, uspeo da donese Zakon o radu 2013. god i od nasih radnika napravi najamnu radnu snagu bez ikakvih prava. To je „liberalizam“ u kome u zivotu coveka vaze zakoni divljine – ko se snadje, snadje, ostali propadaju. Tako da mi imamo Drzavu koja brine SAMO o vladajucoj kasti dok smo mi ostali izlozeni na milost i nemilost na sve moguce nacine.
Sjajna analiza!
Odličan tekst i odlična analiza stanja u Srbiji
Što volim kad o radu i antifašizmu i sistemima mišljenja imaju bahata deca koja do tridesetih godina života nisu digla ništa teže od kašike, ali su uredno ubirali ‘džeparac’ u vidu dve-tri kirije koje je proleterijat tranzicije ostavljao njihovim crvenim roditeljima. Pozdrav, školski!
Druže, ne znam iz koje se to mi škole znamo, ali moji roditelji nisu „crveni“ niti smo ikad imali šta da izdajemo. ne piši ovde tračeve o mom životu i ne predstavljaj se kao moj lažni poznanik ako već nemaš pametniji komentar na tekst. Autor
„Crveni“ nisu svojoj deci ostavili NISTA! A najmanje dve, tri kirije. Mi smo imali stanarsko pravo u drzavnom stanu. Ove izmisljotine (o kostrukciji receneci ne vredi ni govoriti), su ocigledan dokaz GDE u Srbiji stanuje fasizam! Stanuje u glavama ostarscenih i poluinformisanih antikomunista, koji kao i svi fasisti svet vide samo u crno – beloj tehnici.
Ovoliki tekst, a da se ne nazire „sta je pisac ‘teo da kaze“, izaziva mucninu u stomaku a razocarenje u dushi.
Nesto afirmise (navodno), nesto anatemise (navodno), u oba slucaja amorfno i nedefinisano; nasumicno i uglavnom pogresno nabrajanje, postavljanje u izmisljeni kontekst, a niposto u realnost trenutaka, pa – ovo je ili umetnost ili neznanje. Cak ne delimicno…
Pocev od pogresnog vezivanja pojma FASHIZAM za Nemce, a to nije istina! Neznanja da samo kolokvijalno, apsloutno netacno, priuceni, poturaju Nemcima Fashizam, koji je izvorno Italijanski, tj doktrina Benito Musolinija, ne opravdava autora. Naprotiv, optuzuje ga.Jer, Italijanski Fashizam i Nemacki Naciuam – ni u kom slucaju nije isto, osim u prokomunistickoj frazeologiji.
A tek odalamljivanje Vucica po opoziciji „batinom“ Fashizam – irealno i populisticki, u maniri polupismenih navodnih oslobodioca, u sustini okupatora – a svakako je to porodica Vucica iz Ćepurića kraj Bugojna, oslikava svu muku i bedu Srbije pod svojim „oslobodiocima“.
Najnizi recnik, vredjanje 3/4 Srbije koja ne glasa za Vucica – onog ministra iz vremena ubijanja Curuvije, podmetanja 16 tehnicara u RTS-u, one drakonske kazne mefijima, prelepljivanje table na B92 „Bulevar Zorana Djindjica“ nalepnicom Bosanca Ratka Mladica, pa miting „patike za Kosovo“ – do ovog simanutog prisvajanja Srbije i suspendovanja Ustava – je uverljiviji Fashizam od promashenog PERFORMANSA s elektricnom testerom…
Na kraju, casni novinari se moraju ograditi od sluzbenika propagande unistitelha Srbije, diktature AB: novinari su beleznici dogadjaja, donosioci informacija, prenosioci tudjih razmisljanja – a niposto panagirici, „obozavaoci“ diktatora, podguzne muve…
Nakon svrgavanja ove demagoske vlasti, neizostavno se mora izvesti LUSTRACIJA – ili, sto ne bi bilo prvi put, dzaba smo krecili!
Fašizam se ne „vezuje“ samo za Italiju već i za druge pokrete širom Evrope, od belgijskih reksista do Višijevske vlade i nemačkih nacista, a i naših domaćih ljotićevaca. Nacional socijalizam je potekao od imena Hitlerove stranke i to ime ne znači da između italijanskih i nemačkih fašista nije bilo nikakve veze. Naprotiv, Hitlerova stranka je izrasla iz kruga nemačkih fašista koji su se aktivno ugledali na Italiju, a pre njih je čak postojao nemački „combattentismo“ (Heinrich von Gleichen, Helmut Franke) koji su čak iscrtavali planove za nacionalnu diktaturu koju bi mogli da preuzmu sekcije tadašnje vojske (Stahlhelm i „Bund der Frontsoldaten“, savez vojnika sa fronta). Reći da Hitler i nemački nacisti nisu znali da su nemački fašisti je smešno, a pritom fokusirati se na samo ime je kontraproduktivno obzirom da su oba pokreta došla na vlast tek uz podršku kralja u slučaju Italije i nemačkih industrijalaca u slučaju Rajha.
Drugo, naša opozicija nije kriva što je donela nekakvu motornu testeru na proteste, već što je prethodno 1) privatizovala 188 preduzeća (samo u zadnjem cugu Agencije za privatizaciju) od koja su neka poput Petra Drapšina ili Neobusa bila profitabilna, a država pod vođstvom te iste opozicije ih je gurnula u stečaj; 2) što su podigli studentima školarine i tako direktno izazvali masovni odliv mozgova i emigracije iz zemlje među najvećima u svetu; 3) što su aktivno učestvovali i planiraju da nastave iste ekonomske politike koje sprovodi SNS – ni u sporazumu sa narodom ne postoji ni najmanji pomen katastrofalnog zakona o radu koji bi prvi trebalo da se izmeni, a opozicija ge ne dovodi jer u tome ne vidi problem. To je pravi problem, a ne nekakva motorna testera. U krizi gde ovakve politike osiromašuju stanovništvo i guraju ga udesno, prava opozicija koja bi zaista bila dostojna tog imena bi trebalo da zagovara suprotne ekonomske politike od ovih trenutnih, a ne iste. Na pitanje zašto to ne radi nije teško odgovoriti – pa ta ista opozicija je mnogo pre Vučića vodila apsolutnu istu politiku po pitanju ekonomije. E, za to su krivi i nijedan sporazum ih neće očistiti od toga.
Bravo
Изјаву попут наведене Сергеја Трифуновића (најпаметније, ако не и једино паметно и вредно што је рекао) очекујемо већ преко 70 година од неке јавне личности, и сада, када је неко рекао, испада да је Србија не разуме, да и даље мисли у суштини комунистички и недемократски.
Зар није управо то што је рекао суштина грађанских слобода и демократије – да У СВОЈОЈ КУЋИ, између четири зида, можете да радите шта хоћете, да верујете у шта хоћете и да качите слике какве хоћете? Да не додајем – догод не узмеиравате и не угрожавате никога.
То управо важи у целом демократском свету.
А овде је и даље идеал да може свака политичка суша и набеђени интелектуалац и шпијунски настројено шкрабало по новинама да грађанину вири у стан и оптужи га за оно што ради у своја четири зида? Е, па, то је Србија, то је њена елита, то смо ми, заостали и примитивни, затровани комунизмом и примитивизмом.
Sergej je glumac. On je uvek u necijem liku. Za razliku od pravih, ovaj se oteo i pretenduje da je stvarno to on. Nisi, Srgeje, nije to to, lose igras a inopasno je, tvoje reci su pogresne za tu ulogu. Imati slikuCetnika, zlocinca ili psihopate iznad svoje glave, kao uzor, je nezdravo. Bezi, gubi se odatle, Sergeje, mnogo si nezreo covece!
Globalno je zavladalo veliko licemerje. Sta je fasizam, po meni svako ubijanje naroda od strane agresora je fasizam. Zamislite na hiljade gradjana u Srbiji je pobijeno 1945 godine od partizana komunista koji su se borili protiv nacizma I fasizm, jer ti gradjani nisu mislili iso kao oni. Znaci tada su postali fasisti I nacisti. Hitler je bio nacista a Musolini fasista, pa je nepoznanica protiv koga su se antifasisti borili. Uostalom amerikanci su pomogli najokorelije naciste da pobegnu u Ameriku. A sta je sada zar sada ne postoji nacizam. Postoji to je unistavanje arapskih zemalja da ih ne navodim. Prema tome lako je igrati se recima ja sam ovo ili ono a to je samo podrska lasnom patriotizmu, to je vlasti zastita za njihovu prljavsrinu.
jer dok god se bavimo Ljoticem i dokazujemo da smo antifasisti zato sto smo protiv Ljotica, ne moramo da se bavimo drugim zanimljivim licnostima srpske istorije, i da na tim drugim licnostima dokazujemo svoj proklamovani antifasizam. Autor studije to ovde uspesno cini.
Ljotic je u stvari u celoj prici najmanje bitan. Bitno je koja imena se ne pominju zbog stalne price o Ljoticu. Shifting paradigm…
Da li postoje stepeni gradacije fasizma? Da li je izvrsilac, terenski radnik, gori od komandanta? Da li mozete da budete selektivni antifasista, npr. protiv ste Hitlera, ali Musolini je stvarno radio ono sto je morao i sto je bilo najbolje u tim okolnostima? Da li mozete da dokazujete svoj antifasizam na opoziciji Hitleru, a ne Musoliniju? I ako ne mozete, a istinski ne mozete, kaklo mozete da pricate o antifasizmu sa pozicije antifasizma?
Današnju globalizaciju i demokratiju istraživački je najbolje obradila Loreta Napoleoni u svojoj knjizi „Ološ ekonomija“. Između ostalog, Loreta je zaključila: „Devedesete godine 20. veka obeležila je pandemija globalnog virusa: demokratije. Smrtonosni virus, nekakav freedom bug, crv slobode, razmnožio se posle pada Sovjetskog Saveza… Zajedno sa demokratijom širi se i ropstvo. U mnogim delovima planete (čak i u nekim zemljama zapadne Evrope), gotovo 27 miliona ljudi padaju u ropstvo. Početkom devedesetih godina, robinje seksa iz zemalja bivšeg istočnog bloka osvajaju zapadno tržište. One imaju nešto zajedničko: lepe su, jeftine, i očajne. Tržište seksa je tek vrh ledenog brega… Globalizacija više pogoduje iskorišćavanju robova nego industriji. U opticaju su ogromne sume, jer nije bilo više robova još od vremena trgovine preko Atlantika… Robovi su postali sastavni deo globalnog kapitalizma: na plantažama kakaoa u zapadnoj Africi, u voćnjacima Kalifornije, u ilegalnoj ribarskoj industriji koja cveta u fabrikama osnovanim pod lažnim nazivom, ili bez naziva.
I to je paradoks.
Demokratija i ropstvo ne samo da koegzistiraju, već ih spaja, kako ekonomisti kažu, snažan i direktan uzajaman odnos.
Drugim rečima, ove dve pojave razvijaju se na sličan način, pri čemu razvoj jedne pojave uslovljava razvoj druge. Devedesetih, kao uostalom i pedesetih godina, opet počinje proces dekolonijalizacije. Međutim, dešava se da broj robova raste, a njihova cena pada baš kada kolonijalne zemlje stiču nezavisnost. Danas jedan rob košta deset puta manje nego u doba antičkog Rima – i to nije slučajno – jer u ono doba koncept demokratije praktično nije ni postojao. Ali, stari Rimljani su cenili robove kao retko blago koje su skupo plaćali. Danas, naprotiv, robova ima na pretek, njihova vrednost je minimalna i posmatrani su kao obavezan trošak u međunarodnom biznisu‘…
Gotovo svaki proizvod namenjen potrošnji ima tamnu stranu – ropstvo i pirateriju, falsifikate i prevare, krađe i pranje novca. Ološ ekonomiji najviše prija globalno tržište. Ološ ekonomija prodire i korumpira, iznutra narušava tradicionalne ekonomije…“
Loreta je knjigu objavila pre nego su zapadne sotone urušile nekoliko država arapskog sveta, čime su izazvale masovna stradanja ljudi, koji su, da bi preživeli, bežeći od sigurne smrti, krenuli u preseljenja apokaliptičkih razmera, i nadali se spasu kod onih država i naroda čija je vojska i avijacija, po naredbi političkih sotona, razorila im domove, a sada ih primaju u svoje države da ih eksploatišu kao robove.
Loreta nije imala podatak da njih osam sotona poseduje kapital koliko polovina čovečanstva – 3,6 milijardi ljudi.
Davno nisam video ovako lep komentar
Odlican komentar. Doduse, ne znam kakve veze ima sa tekstom, ali me je naterao na razmisljanje. Pa da dodam vasoj ideji da demokratija i ropstvo koegzistiraju: naime sevremeni svet kolevkom demokratije smatra staru Grcku. S tim sto nekako svi zaboravljamo da je taj demokratski sistem bio namenjen slobodnim gradjanima, ali ne i robovima koji su ekonomiju te civilizacije drzali (slucaj propadanja Sparte je odlican da bi se shvatila uloga robova u tim drustvima). Bravo za ideju, i hvala 🙂
Vladari američkog kapitalizma, neko je napisao da ih je oko hiljadu, bili su ubeđeni da će poznata grupa umova, mirotvoraca svojim proglasom sa osvrtom na aktuelne probleme da potvrdi da je kapitalizam najbolji sistem. Filip Noel Baker, prvi predsednik komiteta za razoružanje UN-a i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Eva i Linus Pauling, nosioci Nobelove nagrade za hemiju i mir, Aurelio Pecei, predsednik Rimskog kluba, i dr Ivan Supek sastali su se u Dubrovniku. Nakon jednonedeljne diskusije o razoružanju, ekologiji, ljudskim pravima, solidarnosti u privredi i lokalnim sukobima sastavili su deklaraciju koja je bila prihvaćena na sednici na velikoj konferenciji 4. jula. 1976. u Filadelfiji, a povodom dvestote godišnjice nezavisnosti SAD. Na konferenciji su predloženi temelji pokreta Svetskog jedinstva i humanistička načela, a koji se u celini oslanjaju na Isusove ideje i poruke. Evo kako glase:
I. Očuvati život i uvažavati dosadašnji napredak.
II. Zaštititi prirodu od propasti.
III. Afirmisati ljudsku jednakost i slobodu.
IV. Proširiti empatiju i solidarnost na sve ljude.
V. Tražiti istinu.
VI. Primenjivati istraživanja i usmeriti razvoj prema opštoj blagodeti.
VII. Gajiti lepotu i umetnost.
VIII. Prenositi humanistička načela u legalne norme.
IX. Praktikovati svetski sporazum, saradnju i mir.
X. Biti dobar.
Kada su vladari našim životima dobili usvojeni dokument u kome je pisalo da je najbolji sistem za ljudski rod Samoupravni sistem, koji je potpisao i njihov ekonomista dr Milton Fridman, platili su troškove i sakrili ga od javnosti. Ovo sam čuo od dr Supeka, koji je vodio poslednju sednicu, u intervjuu na HRT-u dve godine pre njegove smrti 2007. No, nigde ne mogu da nađem pisani dokument..
Visokoobrazovani, novinari-analitičari i velika većina rukovodećih kadrova u samoupravnim preduzećima reći će vam da je problem bila radnička klasa, da radnici nisu hteli da rade, da su suviše primitivni za samoupravljanje. A nikako da se zapitaju kako su to u nekim gradovima Srbije koji važe za sociološki zaostalije sredine, kao što su Vranje i Pirot, radile najuspešnije, najprofitabilnije fabrike, kao „Simpo“, „Jumko“, „Koštana“, „Alfa“, „1. maj“ i „Tigar“.
Dokumentarni film snimljen u fabrici „1. maj“ u kome se vide zdravi radni uslovi i besprekorno čist i uređen radnički restoran, pa prekrasan park sa cvećem, travnjakom, jezercetom u kome plove labudovi, sa klupama za odmor posle ukusnog obroka, prikazivan je učenicima u SAD kao primer odličnih uslova za rad i lep život svih zapošljenih u visokoprofitabilnoj fabrici tekstila.
Radio sam teške fizičke poslove, sa završenom srednjom školom bio sam rukovodilac, po diplomiranju na Rudarskom fakultetu u Beogradu bio – samostalni inženjer, pa rukovodilac u tri najveća proizvodna sistema – „Trepči“, Rudnicima i železari „Skopje“ i najvećem sistemu za proizvodnju građevinskih materijala na Balkanu „Šar“, pa mi je bilo lako da zaključim, što i danas tvrdim, da su jedini problem u samoupravnom kao u bilo kom sistemu pre svega rukovodioci u preduzećima, kao i političari koji su imali vlast u tim opštinama, gradovima, državi. Nikada nisu bili krivi radnici, nisu ni mogli da budu, jer je vlast uvek jača od radnika bez obzira na samoupravljanje. Tek kada je državna vlast bila u problemu mogle su da budu izvedene oružane „narodne“ revolucije, u Rusiji tokom Prvog, a u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata.
Evo šta piše u zadnjem pasusu moje knjige “Jevanđelje po istini”, koja je objavljena pre mesec dana: “A kako je posle dvadeset vekova sada (zima, 2018/19.), u sadašnjem svetu, dok ovo pišem? Rimska imperija je celi Zapad, a oslovljavamo je Evropska unija i SAD. Za razlku od one u Isusovo vreme, ova sada ima suparnike po ekonomskoj moći i u sili oružja u komunističkoj Kini i Rusiji. Kinu vode komunisti, kao što su nekada bili hrišćani, a Rusiju vode dvojica komunista koji nisu više članovi komunističke partije.
U „Jerusalimu“, Beogradu vlada Irod i njegovi plaćenici. Nekoga ubiju, neke isprebiju, nekom kuću zapale, svima koji mu se ne dive vređa, preti. A zajedno sa njegovim poslušnicima napadaju i fizički osim što prete i vređaju preko mnogobrojihih medija štampanih i elektronskih i sa nacionalnom frekvencijom! Bezprestanka poručuju: Država, to je Irod! A podržava ga „Sinodrin u Svetom hramu“ tj. Sinod Srpske pravoslavne crkve u Patrijaršiji.
Apostoli, Isusovci, hrišćani i osatli oboženi dobri ljudi redovno i u određeno vreme bune se, protestuju šetujući ulicama gradova širom Srbije. No, protestuju i u nekim gradovima „Rimske imperije“, Zapada. Čim protestanti postanu agresivni države upotrebe silu. Razlika je što ne odrubljuju glave i ne razapinju javno na krstu. Za proteste oboženih u „Jerusalimu“, Beogradu „Rim“, Zapad ima razumevanje. Podržaće oni drugog Iroda ukoliko uspe prevarom i silom da bude izabran.
I pored svega, čovečanstvo napreduje.”
Hvala vam za vase dusebriznistvo, da nam Srbija i oni koji protestvuju ne ‘zalutaju’ u Desno!!!
A sada se vratite na pocetak i upitajte Jevrejsku Opstinu, ali ne ‘cinicno’, zasto ne pokazuju toliku brigu za sprecavanje istrebljenja Palestinaca i otimanje njihove zemlje od strane jedine aparthejd drzave koju bojkotuje pola Planete?!
Toliko o ‘teletini, krvi, jelu i mesaru koji pere ruke’!
(Uzgred, … VW ‘Buba’ je nastala tako sto je Adolf Hitler pozvao Ferdinanda Porsea i rekao mu: „Hocu da mi napravis auto koji ce moci da kupi svaki nemacki radnik za svoju radnicku platu!“ Nikada ni jedna ‘Buba’ nije bila koristena od strane Vermahta, nigde ne postoji fotografija ili dokument da jeste, … zato postedite nas budalastina i izmisljotina. Ovo je ‘Danas’ i mi to nismo zasluzili …)!!!
1. To što država Izrael zaista stvara aparthejd sa Palestinom ne znači da Jevrejska opština u Beogradu ne sme da kritikuje Sergeja. Kritika Sergejevog izjednačavanja Ljotića i komunista je apsolutno na mestu ko god da je kaže. Sergej greši pa greši i nikakva Palestina ga neće opravdati u tome.
2. Buba je isprva nastala kao KdF-Wagen (Kraft durch Freude/“Snaga kroz radost“ je bio državni program za letovanja i odmor). Porsche jeste predložio dizajn i to u dogovoru sa Hitlerom, ali nije uspeo da ga isprodukuje po jeftinoj ceni i otuda je projekat „bube“ preuzeo Deutsche Arbeits Front (Nemački radnički front) koji ga je isfinansirao od konfiskovane sindikalne imovine i potrošačke štednje (svako ko je hteo da ga ima morao je mesečno uplaćivati deo prihoda Nemačkom radničkom frontu). Štediše ga pritom nisu dobile do kraja rata jer je standard bio prenizak da bi ga prosečan nemački radnik otplatio odmah – zato je program štednje i uveden generalno. Posle II Svetskog rata taj program nije kompenzovan jer se smatrao ništavnim. Proizvedenih „buba“ za civilnu upotrebu je bilo ukupno 210 dok nije obustavljena proizvodnja zbog rata, a njih jesu vozili privatno oficiri i nacistička elita (prva „buba“ je predata Hitleru lično), a postoje slike da ga je koristio i Wehrmacht širom interneta, samo treba izguglati. Druge Volkswagen je proizvodio sijaset vozila za vojnu upotrebu tako da nije ništa čudno: Kübelwagen i Kommanderauswagen su najbitniji tipovi dok i njih nisu prestali da proizvode pred kraj rata. O tome možeš pročitati u: „Wages of Destruction“; Adam Tooze, kao i o ostalim nacističkim „popularnim“ programima, a deo imaš i kod Dan Silvermanna „Nazi work-creation programs“. Pozdrav, autor
glumca koji je pre tri meseca poceo da se bavi politikom i koji NIJE na vlasti niti je IKAD bio…
Ono sto mene kao antifasistu zivo zanima je gde je otvoreno ostro pismo Jevrejske opštine u Beogradu sadasnjem predsedniku i predsednici vlade, znate samo onima koji su na vlasti, u apsolutnoj poziciji moci, vise od sedam godina?
Gde je opravdani izliv gneva Jevrejske opstine, otvoreno pismo predsedniku Srbije i predsednici vlade zbog neponistavanja zakona o izjednacavanju cetnika sa partizanima?
Ili je Jevrejska opstina u medjuvremenu pocela da posmatra cetnike kao antifasiste? Sada su im samo Ljotic i Nedic fasisti, nacisti? Ostali cetnici nisu?
Neka se Jevrejska opstina izjasni o tome, a ne o Ljoticu, kao i predsednik i predsednica vlade, kao i Dacic i Vulin, kada vec od drugih traze izjasnjenje, pa da znamo na cemu smo i ko drzi pridike o moralnom apsolutizmu dok se raspada od relativizma po svim savovima.
Komentator i antifasista
Vi ste, gospodine, borac protiv izgradnje derivacionih MHE u zasticenim podrucjima, ne antifasista. Gomila copy paste podataka ne cini vas ucenim i ne dodaje tezinu gde tezine nema. Pozdrav
Ja nisam lično uključen u borbu protiv MHE (premda poštujem ljude koji to rade) tako da molim vas prvo sami izbegavajte copy-pasteovanje podataka, pogotovo netačnih. Niko nema tapiju na antifašizam, a ponajmanje Sergej Trifunović ili Vi koji volite da određujete ko sme biti antifašista, a imate problem da odredite šta je taj fašizam protiv koga se toliko zdušno „borite“ i to ne slučajno jer je sve to za vas samo „Gomila copy paste podataka“ što dovoljno govori. Autor
Ja poštujem ljude koji se bore protiv izgradnje MHE, ali se lično nisam bavio time tako da za početak možete sami prestati da koristite copy paste podatke, a pogotovo one netačne. Tapiju na pojam antifašizma nema niko, a pogotovo ne Vi i Sergej Trifunović koji bi da određujete ko je antifašista, a sami imate problem da kažete šta je taj fašizam protiv kojeg se borite. Pošto je za Vas moj odgovor „gomila copy paste podataka“, kako ste rekli, voleo bih da vidim kako izgleda Vaše mišljenje po tom istom pitanju i šta ga čini boljim od mišljenja iznetog u tekstu. Autor
da ste sarkasticni, zato sto bi suprotno znacilo da je stanje akademskih institucija deprimirajuce beznadezno … pozz i zbogom
Bravo za genijalan tekst! Tekst članka odštampati i podeliti svakom državljaninu Srbije.