foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Predsednik Republike Srbije stvara kod građana predstavu da je on omnipotentni čovek jer kontroliše sve institucije, počevši od javnih službi, vojske, policije, finansija, pravosuđa, zdravstva, prosvete, univerziteta, penzijskih fondova, biračkih spiskova, pa sve do naše privatnosti, intime i ličnih aspiracija. Time od društva pravi tvrđavu na čijim bedemima stoje stražari koji se staraju da istina ne uđe međ’ njene zidine. U našem slučaju tvrđava predstavlja mesto kontrolisanih medija i stanište zarobljenih umova.
U neviđenoj medijskoj prljavštini isprani su samo mozgovi građana, to jest konzumenata medijskih sadržaja. Tipična slika zatvorenog i autokratskog društva. Šatorsko paravojno naselje zvano Ćacilend je paradigma takvog društva u kome nema institucija. Da stvar bude još gora, opozicija je slaba i nemoćna u svojoj fragmentisanosti, a mora se priznati – i bezidejnosti.
Ona je skrajnuta delom i zbog toga što je permanentno na meti žestoke, često i nepravedne, kritike vlasti. Osvešćeni studenti preuzeli su njeno mesto, ali time su postali žrtva osvete visokokorumpiranog režima.
Najrigoroznija kontrola od strane vlasti na čelu sa predsednikom države uspostavljena je nad medijima koji bi po pravilu trebalo da budu najveći promoteri istine. Netransparentnost vlasništva radio i TV emitera sa nacionalnom frekvencijom, sužavanje medijskih i individualnih sloboda novinara, rigorozna cenzura, medijski zakoni koji stvaraju privid usklađenosti sa evropskim standardima – sve nabrojano i još mnogo toga doveli su do medijske tabloidizacije društva. Mediji pod kontrolom autokratskog režima stvaraju unisonu sliku koja postoji samo u totalitarnim sistemima.
Vratimo li se naslovu Mencelovog filma, videćemo da čitava kultura Srbije danas podseća na učmalu železničku stanicu u kojoj, umesto antologijske scene sa dispečerom koji utiskuje službeni pečat na žensku zadnjicu, imamo predsednika koji pečatira ljudske mozgove. U atmosferi straha i neizvesnosti građani se osećaju kao dezorijentisano i bespomoćno stado koje bleji u mraku.
Pritisci na nezavisne medije i novinare ponavljaju se učestalo jer kleptomanskim vlastima ne odgovara profesionalni način izveštavanja, sasvim suprotan praksi onih glasila koja se ne bave novinarstvom već režimskom propagandom. Ta glasila, karakteristična za sve autoritarne sisteme, poseduju nacionalne frekvencije, neograničen pristup državnim fondovima, ali i novcu „prijateljskih“ privatnih kompanija.
Dodatna nevolja je u tome što vlast ne ostavlja na miru nezavisne medije šaljući poruku građanima da oni rade u interesu stranih „neprijateljskih“ sila. Takvim medijima otežan je rad budući da im je uskraćen pristup i državnim i privatnim fondovima. Oni trpe i druge vrste pritisaka – posećuju ih razne inspekcije koje traže dlaku u jajetu s namerom da ih dezavuišu i obezvrede njihovo profesionalno informisanje.
Za medije United grupe postoje dodatni vidovi opstrukcije jer se, na primer, kablovskom distributeru SBB, koji funkcioniše unutar te kompanije, stvaraju problemi sa tehničkim uslovima. Ono što je veoma važno u komunikacijskom smislu je činjenica da naprednjačka vlast širi uverenje kod konzumenata da su nezavisni mediji ostrašćeno opozicioni i da rade na štetu sopstvene države. Nekoliko godina unazad, naročito sa izgradnjom pomenutog „nehigijenskog“ kampa, dolazi do učestalih napada na novinare televizija koji rade reportaže u blizini tog javnog prostora. Hroničari beleže da je ove godine bilo više stotina napada na novinare čiji su akteri ostali nekažnjeni. Kap u čaši punoj jeda demokratski orijentisanih građana prelio je skorašnji događaj kada je iz pravca Pionirskog parka prišao jedan muškarac sa debelim kriminalnim dosijeom i na očigled nezaintersovane policije u potpunosti uništio kameru snimatelja N1. To je fakat bio fizički napad na pripadnike medija koji se dogodio u neposrednoj blizini Narodne skupštine. Na osnovu svega, nije teško zaključiti da je kod nas u pitanju državni obračun sa nezavisnim medijima među kojima u informativnom smislu prednjači dotična televizija.
Glavni urednici televizija N1 i Nova S, nedeljnika „Radar“ i dnevnog lista „Danas“ nisu sedeli skrštenih ruku. Oni su u formi pisma uputili ponudu čelnicima United grupe i BC Partnersa kao većinskog vlasnika. NJome su zatražili mogućnost „menadžerskog otkupa“ ovih medija. Sve to u cilju zadržavanja uredničke nezavisnosti i stabilnosti finansiranja koje bi redakcijama omogućilo da nastave rad u javnom interesu i sa nesmanjenim intenzitetom. Na ekranima TV N1 nekoliko puta na dan može se videti telop „Neće im proći gašenje medija“, što će reći da za poslenike ove kuće nema predaje.
Imajući u vidu prikazanu situaciju, belodano je jasno da je nezavisnim glasilima potrebna jaka podrška građana, a naročito studenata koji su naročito vidljivi postali zahvaljujući televiziji N1. Ohrabrujuće deluje nedavni protest novinara kao izraz profesionalne solidarnosti i podrške ekipi ove televizije napadnutoj kod Ćacilenda. Na poziv novinarskih udruženja, pored cele novinarske zajednice, skupu pod nazivom „Za slobodu izveštavanja“ organizovanom na mestu napada na novinarsku ekipu, prisustvovali su brojni građani sa jasnim porukama da je dosta zastrašivanja, nekažnjivosti i ignorisanja zakonskih obaveza institucija.
Tom prilikom dogodio se neuspeli pokušaj ometanja skupa kome su se bez najave pridružili novinari Informera i neki članovi fantomske Asocijacije novinara Srbije (ANS) sa svojim provokativnim transparentima. Kao propagandisti prorežimskih medija, oni su se poslužili lukavstvom sa namerom da ukradu „šou“ i skrenu pažnju na sebe. Još jednom su pokušali da relativizuju istinu o napadima na novinare, što im nije pošlo za rukom jer su ih građani svojim burnim reakcijama i negodovanjem oterali s tog mesta. Bio je to samo jedan korak (da ne kažem pucanj) u prazno medijskih poslušnika nenarodne vlasti.
Poznato je da studenti ne vole pridike i savete, ali se njihov glas, po meni, nije dovoljno čuo kada je u pitanju bio opstanak nezavisnih medija. Ni na protestu podrške ekipi N1 nisu bili vidljivi. Od njih se očekuje da budu bučni, besni, gromoglasni i uporni kao onomad kada su u pitanju bili pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, otvaranje rudnika litijuma u Gornjim Nedeljicama ili očuvanje Generalštaba kao kulturnog dobra. Poznato je da su studenti i ostali pripadnici Generacije Z orijentisani pretežno na društvene mreže i da retko gledaju televiziju. Ali jedno moraju da znaju – ima ko gleda! Ne sumnjam da će do masovne podrške nezavisnim medijima doći i da će u tome važnu ulogu ponovo odigrati studenti. Zbog toga iz mene opet progovara filmofil koji poručuje vlastima: Ugasiti N1, Novu S, „Danas“, „Radar“… Taj film nećete gledati.
Autor je sociolog kulture
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Kraj
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
