Ni Tramp, ni Putin nisu sposobni da okončaju ukrajinski rat

Ali, gotovo godinu dana od njegovog drugog inauguracionog govora nema reči o kraju rata.

Već je na samom početku bilo naivno poverovati u tako brzo rešenje. Prvo, mnogo toga je urađeno sa obe strane da bi tek tako odustali:

• Putin je obećao svom narodu totalnu pobedu.
• Zapad i Ukrajina su započeli strateško planiranje i trajanje rata.
• Putin je započeo masovnu mobilizaciju.
• Zapad i Ukrajina su počeli da raskidaju i one veze koje su se smatrale neraskidivim, kao što je saradnja u domenu energetike.
• Putin se ekonomski okrenuo Istoku.
• Zapad je po prvi put video NR Kinu kao partnera u večitom neprijateljstvu sa Rusijom.

Podugačak je spisak argumenata zašto Trampov „biznis“ pristup nije mogao da isporuči brzo rešenje – ni za 24 časa, niti za godinu dana.

Zapravo, nije reč o biznis pristupu, već o pristupu razmaženog biznismena koji je beležio uspone i padove u svojoj poslovnoj imperiji, instant uspehe, ali nikada nije iskusio čar nacionalnog interesa, niti se oprobao u veštinama – kako ih očuvati.

S druge strane, varijabla „Putin“ je sve vreme jasno ukazivala da nema ničega od kraja sukoba. Kad god su pregovori dolazi u žižu javnosti, oni su bili praćeni intenziviranjem ruskih napada na terenu, u prevodu, povečavanjem uloga. Ispostavilo se da je reč o Putinovoj strategiji izdržljivosti:

„Pregovaramo u nedogled jer je Tramp nestrpljiv, pregovaramo u nedogled jer su zapadni saveznici neujedinjeni, pogotovo na liniji Evropa–SAD, pregovaramo u nedogled, jer samo tako na terenu ostvarujemo rezultate u ‘pauzama’ Zapada u naoružavanju Kijeva, tako pokazujući dobru volju za diplomatskim rešenjem“.

Zapravo, Tramp je sve karte predao u „ruke“ Vladimira Putina. Ogorčen nedostatkom evropske podrške, ogorčen suštinskim nerazumevanjem spoljne politike, doprineo je samo oslabljivanju Zapada, ali ne i rešavanju bilo kog sukoba, pa ni Ukrajinskog.

Jer svaki Trampov „zaključeni“ mir ne traje ništa više od 48 sati. Pa su tako neprijateljstva na Bliskom istoku nastavljena, pa su tako operacije Izraela nastavljene u Pojasu Gaze, pa su tako njegova okončana krvoprolića zaista završena samo na potpisanim papirima, ali i na njegovom „Truth“ nalogu.

Ali, suština je u razumevanju da ni Tramp, ni Putin nisu sposobni da okončaju ukrajinski rat. To mogu samo državnici, to mogu samo demokrate. Ne američke demokrate, u političkom smislu, već oni državnici sa demokratskim vrlinama i manirima.

Jer oni koji nisu državnici ne razumeju nacionalne interese, pa tako ni Putin ni Tramp ne razumeju šta je u dobrom američkom, odnosno ruskom interesu. Tramp veruje da su SAD „kompanija“ koja će pobediti na tržištu nekretnina, tako ne mareći o propadanju drugih „kompanija“, u konkretnom slučaju Ukrajine. Dok Putin, „obuzet“ KGB-ovskim duhom, veruje da je interes savremene Rusije da ponovo postane „glomazni“ SSSR, ne mareći o svim manama i tragedijama koje je upravo taj isti SSSR isporučivao upravo svojim građanima i narodu.

Tako Putinu i Trampu, kada već nisu demokrate, ostaje da se svrstaju u red populista, autokrata, diktatora. U grupu koja efektivno zaobilazi institucije svoje države, koja iznutra ruši ustavni poredak, a time i održivost nacionalnih interesa.

Njima je cilj da populistički opstanu, njihov cilj je da autoritarno, štiteći sebe, vladaju, njihov cilj je da diktatorski, projekcijom straha, očuvaju sebe, u fizičkom i vladajućem formatu.

Da je Putin bio demokrata, Rusija bi bila neizostavni faktor i jedna od lokomotiva evropskog rasta i razvoja, naspram SAD i NR Kine. Da je Tramp bio demokrata, nikada ne bi izvodio vojsku na američke ulice i rušio vrednosne mostove SAD i Evrope koje su svet spasile od produžetka nacističke agonije pre 80 godina.

Zato su oba takozvana svetska lidera podjednako neuspešna. Putin uspehe beleži samo na terenu, na bojnom polju, osvajajući naselje po naselje, za sobom ostavljajući samo pustoš.

S druge strane, Tramp je nosilac trona pobednika neuspešnosti. Možda mu se ovo bude i svidelo. Jer on voli da je pobednik. Bez obzira na šta i u kom obliku. Jer je on uspeo da podeli američko društvo dovodeći ga na ivicu građanskog rata, jer je on uspeo da sruši evropsko-američke mostove koji su u vrednosnom smislu bili brana destruktivnim sistemima, jer je on uspeo da sruši demokratske globalne ideale, sklapajući raznorazna kompromisna savezništva i partnerstva koja su njemu donela samo populizam, Sjedinjenim Državama debakl u spoljnoj politici, a svetu jedno veliko ništa i još veću neizvesnost.

Autor je naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.