Nije ključna svojina, već način upravljanja

Pretpostavljam da je to trebalo da važi i za Sartid, cementare, mlekare, pivare, fabrike duvana… Bilo što bilo, zadržimo se na preostalim preduzećima koja se nalaze u državnom vlasništvu.

Javna preduzeća prestavljaju kičmu srpske privrede. (Ne)uspešnost modela njihove privatizacije bitno će opredeliti i efikasnost funkcionisanja srpske ekonomije u celini. U vezi s načinom i strategijom privatizacije javnih preduzeća postoje brojne i veoma velike razlike. One su rezultat činjenice da neki za javna preduzeća kažu da su „dragulj“, neki ih nazivaju „rak ranom“ srpske privrede. Neki bi da ih privatizuju brzo i bez odlaganja, drugi se zalažu za njihovu postepenu i opreznu privatizaciju. Jedni su za većinsko vlasništvo države u njima, drugi preporučuju zadržavanje samo „kontrolnog“ paketa akcija, dok su treći za privatizaciju prodajom 70 odsto vlasništva strateškom partneru, kako je to definisano aktuelnim Zakonom o privatizaciji. Dilema je i da li javna preduzeća treba privatizovati u „viđenom“ stanju, pa neka njihovo restrukturiranje sprovodi budući kupac, ili ih najpre treba restrukturirati, pa tek onda privatizovati?

Dodatne nedoumice izaziva i razorno dejstvo tekuće ekonomske krize, koja je svom žestinom udarila u središte bastiona liberalnog kapitalizma. Tržišni fundamentalisti najradije bi preskočili ovu lekciju, ako bi mogli, jer se ona ne uklapa u njihovu teoriju o superiornosti tržišnog mehanizma i privatne svojine. Pri tom su jednostavno zaboravili da je i Velika ekonomska kriza iz 1929. rešena tek aktivnim mešanjem države, kao i da je izdvajanje skoro tri hiljade milijardi dolara za saniranje tekuće krize učinjeno s istim ciljem. Očigledno je da tržište u kratkom roku i u okviru jasnih i čvrstih pravila, koje kontrolišu državne institucije, može biti efikasno. Ali u dugom roku, naročito ako nema dobro odmerene državne regulative, delovanje tržišta je defektno i zakonito vodi u duboku ekonomsku krizu. Drugim rečima, niti je tržište svemoguće, niti je privatna svojina superiorna. Ima zemalja u kojima delatnosti javnog sektora vrlo efikasno funkcionišu, a javna preduzeća se nalaze u većinskom državnom vlasništvu, ali i zemalja u kojima je privatizovani javni sektor vrlo neefikasan. I obrnuto. Dakle, da za efikasno funkcionisanje javnih preduzeća nije ključna svojina, većnačin upravljanja.

Većinska prodaja NIS-a, ma čim bila motivisana (navodnim vraćanjem „kosovskog duga“ Rusiji, obezbeđenjem dugoročne energetske stabilnosti ili krpljenjem budžetskih rupa) pokazuje, u najmanju ruku, da Vlada Srbije nema jasnu strategiju privatizacije javnih preduzeća. Mi i dalje kucamo na zaključana vrata, vučemo pogrešne poteze, beznadežno očekujemo strane investitore, naivno verujemo jeftinim predizbornim obećanjima (posao veka – Fijat i 1.000 evra besplatnih akcija), nesvesni činjenice da posle sloma finansijskog sistema u Americi, ništa neće biti kao pre.

Da li će preostala javna preduzeća u teškom vremenu koje neminovno dolazi, biti „rak-rana“ ili „dragulj“ srpske privrede? U 2007. godini u 17 najvećih javnih preduzeća bila su zaposlena 105.522 radnika, ili 9,5 odsto ukupno zaposlenih u privredi, ostvarivano je 14,5 odsto prihoda privrede, 8,1 odsto neto dobiti (26,5 milijardi dinara), ali i 40,2 odsto gubitaka srpske privrede, odnosno 110,6 milijardi dinara. Poslovanje javnih preduzeća u 2007. karakterisala je izrazita nesolventnost, veoma nizak nivo tekuće likvidnosti, vrlo visoka zaduženost, ogroman gubitak u poslovanju, vrlo skromna neto dobit, vrlo visoke mesečne zarade po zaposlenom (Jat 3,3 puta više od proseka privrede).

Neka javna preduzeća imaju karakter monopolskih preduzeća, sa svim negativnim i pozitivnim posledicama, koje proizlaze iz takvog statusa, zbog čega su i veoma interesantna za privatizaciju. Ona imaju status partijskih preduzeća, gde uhlebljenje nalaze zaslužni partijski kadrovi – bez obzira na nivo stručnosti i sposobnosti – što veoma bitno utiče na efikasnost njihovog poslovanja. Javna preduzeća su tehničko-tehnološki zaostala, opterećena viškom radne snage i naglašenom potrebom svake vlasti da manje-više depresiranim cenama njihovih proizvoda i usluga čuva socijalni mir.

Monopoli po definiciji imaju i pozitivne i negativne efekte. Kada je monopolsko preduzeće u privatnoj svojini, ono pozitivne efekte monopolske pozicije grabi za sebe, a negativne efekte (na primer, visoki troškovi zaštite životne sredine kod rafinerija) prebacuje na građane i državu. Među ekonomistima preovlađuje stav da, ako većpostoji monopol, uvek je bolje da on ostane u javnom vlasništvu, jer će država uspešnije i „pravednije“ „peglati“ pozitivne i negativne efekte uspostavljenog monopola.

Treba odbaciti nedoumicu da li prethodno restrukturirati pa privatizovati javna preduzeća, ili ih prodati u viđenom stanju, pa neka ih restrukturira budući kupac. Nije teško pretpostaviti šta bi se desilo s javnim preduzećima, ukoliko bi ih restrukturirali budući kupci. Da li bi se njihov interes poklopio s društvenim? Odgovor je bez dileme – ne. Ako država želi da poveća efikasnost funkcionisanja javnih preduzeća, ona prethodno mora da izmesti iz njih „socijalu“, razdvoji vlasničku i upravljačku funkciju, eliminiše i onemogući partijsko upravljanje i učini ono što bi uradio i budući (privatni) vlasnik: otpusti višak radne snage, obezbedi tržišno formiranje cena i modernizuje ih nabavkom savremene tehnike i tehnologije.

Koji model privatizacije treba primeniti? U privatizaciji javnih preduzeća od strateškog interesa država mora zadržati većinsko vlasništvo (51 odsto), ili u najmanju ruku kontrolni paket akcija, što znači da se strateške odluke ne mogu doneti bez njene saglasnosti. Deo kapitala podelio bi se kroz besplatne akcije građanima (15 odsto) i zaposlenim i penzionerima u javnim preduzećima (do 15 odsto), dok bi ostatak (19 i više odsto) tenderom ili preko berze bio ponuđen na slobodnu prodaju. Ostvarene prihode od prodaje ovog dela kapitala javnih preduzeća, umesto u budžet, treba isključivo usmeriti u njihovo restrukturiranje i modernizaciju.

Autor je profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu