Nismo došli do političke pozadine ubistva Đinđića

Ubistvo Đinđića za Novakovića, načelnika Uprave kriminalističke policije 2003. pod čijim vođstvom se i odvijala istraga o smrti premijera, i dan danas je kriminalistički fenomen. To je pre svega pitanje da li je moguće da grupa kriminalaca dođe na ideju da izvrši politički atentat, a da pri tome to nije nalog neke tajne službe ili zavereničke grupe. Po Novakoviću, koji još u svojoj kancelariji u privatnoj agenciji Mikro, koju vodi zajedno sa nekadašnjim načelnikom UBPOK Borom Banjcom, na stolu drži odštampane fotografije žrtvi nerasvetljenih ubistava u Srbiji, odgovor je pozitivan.

– Što vreme više prolazi, sve su manje šanse da će se to razrešiti, kaže Novaković povodom tog spiska, na kome je jedan od retkih rešenih slučaja ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića. Novaković je nedavno govorio i pred Komisijom za istragu o ubistvima novinara, a Danasu prenosi da prema njegovim ranijim saznanjima Zemunski kriminalni klan nije do 2000. bio uključen u politički motivisane likvidacije.

– Njih nema u organizaciji atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali oktobra 1999, ali se u junu 2000. pojavljuju prilikom neuspelog ubistva lidera SPO u Budvi, kaže Novaković.

Posle nedavno objavljene knjige “Otmice zemunskog klana”, naš sagovornik radi na drugoj – o istrazi Đinđićevog ubistva. Druga knjiga trebalo bi da se nastavi gde je prva stala, a to je otmica supruge Ljubiše Buhe, Ljiljane Stojić (tada Buha) i raspad surčinsko-zemunskog kriminalnog klana.

Kako je u istrazi izgledao taj raspad?

– Sve počinje kada su se vođa Zemunskog klana Dušan Spasojević i komandant JSO okrenuli protiv Čumeta, odnosno kada su zaključili da im je tu Čume suvišan, da im više ne treba. Legija ga nikad nije voleo, nisu imali ozbiljan kontakt, omalovažavali su jedan drugog, Legija ga je zvao seljakom i Surčincem. Legija je sa svoje strane njima pustio priču da su oni mnogo važni za Peti oktobar, da je Čume njih ostavio da se bave kriminalom, a da je on prigrabio političku korist i ostvario političke poene. Kao nemojte da ste naivni, ko je vas mogao da otera u zatvor, i slične priče. Pretpostavljam da su zemunci poverovali, i oteli Čumetovu ženu, pretili njihovoj deci, a i njoj posebno stavljali do znanja da joj suprug nije veran, i da ima ljubavnice za koje ona ne zna. Ishod znamo, ona je pod tim pritiskom i pretnjama pokušala da ga otruje, sipavši mu otrov u sok, ali Čume kakav takav je, posumnjao je, sam seo u kola, zvao svoje političke veze, i njega je isped VMA sačekala ozbiljna ekipa za reanimaciju, koja uspeva da ga spasi, iako je, navodno, bio i u kliničkoj smrti. Čini se da u to vreme Čume međutim još ništa ne preduzima, zemunci dolaze i daju dodatno obezbeđenje dok se on leči na VMA, uprkos tome što Ljilju drže po štekovima, takozvanim sigurnim stanovima. Međutim, tada se pristupa planu da Čume bude ubijen kroz ogradu u kukurizištu pored Čumetove firme Difens roud u Zemun polju. To je trebalo da učine lično Legija i Sretko Kalinić. Neverovatno je, ali automati su im se zaglavili, na osnovu njihove kasnije analize, zaglavio se prigušivač, po drugoj veziji previše je bilo zamašćeno oružje. Ta njihova priča nije bila ni istraživana, Čume je skočio u neki jarak i pobegao, Kalinić je u nekom trenutku odglavio oružje i ubio Čumetovog telohranitelja Ivana Nikolića. Mediji su momentalno saznali za taj događaj, digao se i policijski helikopter u potragu kroz kukurizište?

Tada je već taj sukob javan?

– Zemunci, da bi pojačali pritisak, preko Slobodana Pažina iz 29. novembra, koji će kasnije deliti njihovu sudbinu, organizuju u Kotobanji da Čumetu postave dva kilograma heroina, i nekoliko kalašnjikova ukradenih iz stanice policije Starog grada, diže se cela štampa. Čumetu je prekipelo, iste te večeri, on koji je očigledno poznavao Čedu (Čedomira Jovanovića), (Vladimira Popovića) Bebu i dosta novinara, uspeva da mu se omogući da se javi u dnevnik RTS u pola osam. I tada prvi put posle Danice Drašković, koja je jedina dotle pričala o Legiji kao o zlikovcu, to javno kaže i Čume. On nagoveštava da će tek reći pravu priču rečima – otprilike sad vam kažem ovoliko, a tek ćete videti šta ima. Kreće medijska borba, svako priča svoju priču, zemunci pritiskaju Ljilju Buhu da ode u tužilaštvo da da izjavu povodom droge, pa odu ona i Dejan Milenković Bagzi zajedno i pokrene se neka istraga.

Šta joj je bio cilj?

– Da MUP raspiše potragu, kako bi se Čumetu onemogućilo da ode iz zemlje. Sužava mu se prostor, on beži prvo, ali i na kraju odluči da se prijavi policiji. Traži preko svojih konakata i uspeva. Policija je to jedva dočekala. Tim u kome sam i ja bio, saslušava ga tri dana, sa mogućnošću da je to samo prvi iskaz, i da će se njegovo izlaganje nastaviti.

U Beogradu?

– Da, na tajnoj lokaciji. Trećeg dana, on se već koleba i odustaje, nije bio u nekoj obradi, sam je došao i sam je hteo da sarađuje, pa i da kaže kad prekida.

Da li se tada ukazuje neki politički pravac u istrazi?

– Ni pomena. To je jesen 2002. Zemunci se mnogo iscrpljuju oko Čumeta, jer zemunci vide da se ta politička podrška okrenula ka Čumetu. Nije tačno da je Đinđićevo okruženje imalo kontakte sa zemuncima, sem u izuzetnim prilikama kao što je bio Peti oktobar, kada su se pojavljivali kao obezbeđenje. Kontakte sa Legijom i zemuncima, to okruženje je imalo preko Čumeta.

Dakle, u jesen 2002. Čume je dao određene podatke i odlučio da priča. Šta je bila osnova te priče?

– Još su se vodili postupci za otmice. On je dao detalje o tim otmicama, ko je učestvovao, gde su se brojale pare itd. Naša ideja je bila da to iskoristimo i da ih ponovo pokupimo. Čume je pričao da je Legija u tome učestvovao, ali Legiju još nismo imali u tom trenutku. To je vreme kada se priprema Specijalno tužilaštvo, u koje zemunci pokušavaju da ubace svoje ljude… U svakom slučaju, daleko više o njihovom planu se zna posle Čumetovog iskaza, i oni su se našli pod velikim pritiskom.

Morali ste da imate podatke i o njihovim političkim kontaktima?

– Sa Vojislavom Šešeljem zemunci su uvek imali kontakte. Ono što je Šešelj objavljivao pod „laufer mi javlja“ bile su informacije zemunaca. Imali su ozbiljne kontatke sa Radetom Bulatovićem i sa Acom Tomićem, što se i zna, jer su oni i hapšeni zbog toga u Sablji. Posle atentata vrši se istraga i protiv njih, jer je nemoguće ne istražiti susrete koje su ti ljudi imali sedam dana pre ubistva premijera sa ubicama premijera. Šešelja je u Hagu saslušavao istražni sudija Vučko Mirčić, ali zašto da ne, trebalo bi ga ispititati ponovo, ako se bude našao u Srbiji.

Bora Mikelić?

– On je napravio zemuncima kontakte povodom toga šta treba privatizovati.

Stavili ste na prvu krivičnu prijavu i Šešelja, i Acu Tomića, i Radeta Bulatovića…

– Šešelja ne. Tužilac Jovan Prijić držao se samo onog za šta je imao čvrste dokaze. On nije odustao od postupka, nego je rekao da se prvo jure ubice, a ovo drugo može da se nastavi i tako.

Nikad niste došli do prave pozadine ubistva Đinđića, niti saslušali Vojislava Koštunicu, šefa Ace Tomića i Radeta Bulatovića?

– Koštunice nigde zvanično nema. Kroz ove njegove bitne ljude, naravno da se istraživalo i to. Šta je bitno? Zemunci i Legija počinju da jure Đinđića od janura 2003, kada i pada odluka da ga ubiju. Najozbiljniji pokazatelj je bio incident kod hale Limes. Međutim, zemunci i Legija su ti koji su gurali političku priču, oni su svaki svoj kontakt prikazivali kao podršku. Oni su prikazivali ustvari političku pozadinu, iako nema nikakvih dokaza i podataka, da im je zaista sa bilo koje političke strane išta rečeno, tako kako su oni to predstavljali.

Ipak, recimo kontakti Šešelja i Dušana Spasojevića su dokumentovani?

– Negde su igrali šah, negde su šetali. Zemunci su davali materijalnu podršku Srpskoj radikalnoj stranci. Šešelj jeste sugestivan političar, najverovatnije da su zemunci videli u Šešelju jednu opciju i da su protumačili kroz kontakte sa Bulatovićem i Tomićem da je od Koštuničine opcije poslato zeleno svetlo. Moguće da su takvu sugestiju prihvatili, ili da im je Šešelj tako moćno sugerisao, što za nihove plitke mozgove nije bio problem. Sa Đinđićevim okruženjem nisu oni imali toliko kontakta, sem možda na nekim proslavama u Surčinu. Uostalom, plan je bio navodno prvobitno da ubiju Bebu Popovića ili Čedu Jovanovića. Pri čemu zemuncima je stvarnu snagu i moć dao Legija, to uvek treba imati u vidu. I to bahato ponašanje zemunaca, kao recimo kada su izašli iz zatvora krajem 2001, posle hapšenja u junu, zbog otmice Miroslava Miškovića. Pušteni su za vreme protesta JSO, jer je jedan od tajnih zahteva protesta bio da i budu pušteni oni koji su ostali u zatvoru. Tajno je izvršen politički pritisak na tadašnje Četvrto tužilaštvo da svi zemunci budu pušteni.

Hijerarhija klana

Postoji razlika između političkog konteksta i političkog podstreka na ubistvo?

– Nigde nema traga podstreku. Zemunci su sami ti koji su za svoj plan izabrali političku opciju. To je Legijina priča da će dići JSO, da imamo snagu. Stvarno jesu imali snagu. Bila je to možda najmoćnija vojna formacija u ovom delu Evrope, a Legiju i dan danas ljudi iz JSO poštuju, a tek koliko su onda gledali u njemu heroja.. Svi kažu kada ste ih imali, zašto ih niste uhapsili i sprečili. Kako ste nekoliko sati po Đinđićevom ubistvu imali i objavili poternicu na televiziji?