Njegovo Preplašenstvo se uplašilo jedne žene: Dnevnik novinara Danasa Uglješe Bokića

PETAK, 30. oktobar

Slobodan dan. Za novinara to znači da ne mora u redakciju i da ne mora da napiše tekst na neku temu, ali ne i da će se potpuno isključiti s posla. Izvore i informacije ne zanima da li si slobodan ili ne. Ni ovog dana nije mnogo drugačije. Poruke, Viber grupe, mejlovi. Jutarnja rutina mi je da pijem kafu u lokalu koji se nalazi pored mog ulaza i tu isčitam sve poruke. Ovde nekada i radim kada ne idem u Beograd na posao. U 10 h odlazim na dogovoreni sastanak sa izvorom. Ima bitnu informaciju. Saznajem ko je bio na merama BIA, kada je snimljen razgovor novosadskih aktivista. Priznajem, naročito mi je drago kada objavim informaciju koja nosi oznaku „strogo poverljivo“.

Danas u Novi Sad stižu studenti. Zaista nisam očekivao da će hiljade studenata krenuti peške za Novi Sad. Istorija uživo. Antologijske slike. Moj grad se nije obrukao. Hiljade Novosađana je izašlo na Bulevar da ih dočeka. Ne želim da izdvajam nijednu grupu studenata, ali to što su uradili mladi ljudi Novog Pazara je neverovatno. Nisu to samo kilometri i 16 dana tabananja Srbijom. Veliku stvar su nam Pazarci ostavili u amanet, a to nema veze s protestima. Osim što je Pazar svet, Pazar je konačno postao Srbija i Srbija Pazar.

Sutra je godišnjica pada nadstrešnice, a Novi Sad verovatno očekuje najmasovniji protest u njegovoj istoriji. Ležem i strepim. Treba da izveštavam sutra. Da li će sve proteći mirno? Strah me.

SUBOTA, 1. novembar

Danas je taj dan – dan kada je Novi Sad zauvek ranjen padom nadstrešnice.
Život je hteo da se tog 1. novembra nalazim u Zaječaru i Boru. Kada sam pročitao vest, mislio sam da je pala neka druga nadstrešnica, neki lim… Sećam se, pozvao sam jednog mog bivšeg kolegu, za koga sam znao da je već tamo, i pitao ga da li zna koliko ima mrtvih. Rekao je: „Ne pitaj.“

Spremam se da izađem napolje. Treba da izveštavam s protesta. Priznajem, ne volim da izveštavam s protesta i javnih okupljanja. Ne leži mi i mislim da to ne radim kako treba. Nisam za reportera, ali nužda zakon menja. Ono što sam rekao juče obistinilo se. Ovo je daleko najveći protest koji je moj grad imao u svojoj istoriji. Na protestu sam bio do devet uveče. Dostojanstveno i tužno, nema drugih utisaka. Inače, nisam fan gandijevskih metoda i smatram da se ova vlast podsmeva takvim vidovima borbe, ali ovo nije moja borba. Moja generacija se pokazala. Alal nam vera.

NEDELJA, 2. novembar

Radna nedelja. Dežuram na sajtu do kasno uveče.
Prepodne pokušavam da saberem utiske jučerašnjeg dana. Ipak će mi za to trebati više od jednog prepodneva. Zaista sam mislio da će biti „lagan“ dan. Juče je bio veliki protest i danas ne bi trebalo da bude gužve. Potpuno sam zaboravio na Dijanu Hrku i njen najavljeni štrajk glađu ispred Skupštine. Al’ ne leži vraže. Gledam, postavljaju ograde, kordone policije… Njegovo Preplašenstvo se uplašilo jedne žene koja je izgubila sve što ima. Vidim ja da će vezir zakuvati. Ne vredi, jače je od njega, on prosto mora to da uradi, i to nema veze s politikom.

Negde oko 14 h, kada mi počinje smena, kreću i tenzije. Stižu kriminalci u Ćacilend da čuvaju njega, a kordoni policije stižu da čuvaju kriminalce. Gledam tako te moje bivše kolege i ne mogu rečima da opišem kakva me mešavina sramote, ogorčenosti i besa obuzima dok ih gledam kako štite društveni talog, dok su štitove okrenuli ka svojim građanima. Završavam s poslom, ali nastavljam da pratim dešavanja ispred Skupštine. Zaspao sam s telefonom u ruci, ali nemam pojma kada.

PONEDELJAK, 3. novembar

Ovaj dan i nije bio bogzna kako sadržajan. Uvek mi bude žao ovakvih dana, kao da ćemo večno da živimo pa ih uzalud trošimo.
Jutro. Prva kafa, cigareta – komada pet, pa ceo komplet još jednom. Ubiće me cigarete. Pokušavam da procesuiram sve ono što se sinoć dešavalo pored Skupštine. Mislim da do sada nisam video poganiji i odvratniji potez ove vlasti, a nije da ih nije bilo.

Nakon popodneva, koje ne znam u šta sam skrckao, uveče mi stiže sirov materijal četvrte epizode podkasta „Neposlušni“ koji smo pokrenuli u Danasu. Gosti su mi bili klinci iz STAV-a, koji su u egzilu još od marta. Sada već tradicionalno, kada mi stigne materijal, prvo se iznerviram uočavajući svoje greške. Mučim se kada treba da spremim podkast. Nisam nikada do sada to radio, a s tehničkim stvarima nisam na „ti“. Učim i radim. Ova epizoda mi je još komplikovanija, jer su se gosti uključili preko Zooma. Ali valjda će na kraju ispasti dobro. Za kraj dana, vest: Vučić već tri dana vija dvojicu snajperista po Beogradu. Uguših se od smeha.

UTORAK, 4. novembar

„Utorke mrzim“, reče Balašević u jednoj pesmi.

Zaista, taj dan mi je bezveze – početak je radne nedelje, ali nije ponedeljak, a vikend se ne nazire.
Idem na posao u redakciju. Godinu dana se moji sugrađani i ja s njima zlopatimo putujući za Beograd. Stići ujutru do železničke stanice u Petrovaradinu je prava avantura. Više vremena mi treba da stignem do Petrovaradina nego do Beograda. Bukvalno me melje ovo putešestvije, pa kad se dokopam redakcije, komotno bih mogao odmah nazad koliko sam oran za rad.

Danas objavljujem koga je to BIA prisluškivala, kada je presretnut razgovor novosadskih aktivista u martu ove godine.
U pitanju je, ni manje ni više, nego narodna poslanica PSG-a. Super im je ta fora – prisluškivaćemo jednu osobu tako što ćemo da ozvučimo prostorije stranke, pa ćemo taman usput da čujemo šta se sve priča na stranačkim sastancima. Briljantno. Dobro, taj podatak više ne može da nosi oznaku „strogo poverljivo“ jer je postao javan. I to je nešto. Kao što sam rekao, posebno volim kada otkrijem brljotine koje ova stranačka tajna služba želi da sakrije.

Vučić i dalje nije pronašao snajperiste koje gonja po Beogradu.

SREDA, 5. novembar

Danas radim od kuće. To znači da neće biti jutarnje jurnjave za gradskim autobusima i da će biti više vremena za ispijanje kafe u kafiću ispod mog stana. Bitni su mi ti jutarnji rituali. Pregledam vesti na telefonu. Ovih dana živimo dan mrmota. Svuda Ćacilend i dešavanja ispred Skupštine. Primećujem da kad god imamo ovakva dešavanja, medijima ništa drugo nije bitno. Može da se dogodi bilo šta, i dalje će ta centralna tema jedina biti svima interesantna – i to me kao novinara frustrira. Kasnim s „pakovanjem“ podkasta, sutra uveče treba da ga emitujemo, a ja još ništa nisam uradio. Kada sam počinjao priču s „Neposlušnima“, nisam pretpostavljao da ima toliko posla.

Poslepodne gledam kako Mišu Bačulova hapse nakon što je izašao iz suda. Čoveka koji izlazi iz suda hapsi tim za hapšenje UKP, sa sve pancirima, šlemovima i fantomkama. Zaboravili su samo klovnovski nos da metnu pa da slika bude kompletna. Uveče sam rešio da se malo opustim i popijem dva-tri piva. Naravno, nisu bila samo dva-tri piva, a sutra imam gomilu obaveza.

ČETVRTAK, 6. novembar

Opet radni slobodan dan. Budim se blago mamuran zbog onih „dva-tri“ piva od sinoć. Kasno mi je stigao kompletan materijal za četvrtu epizodu „Neposlušnih“, a večeras treba da ide na Jutjub. Nisam se ni razbudio, a već kasnim. Danas moram sve da kompletiram za podkast, a u podne treba da sam u Beogradu, jer su mi ljudi iz BCBP-a ukazali čast i pozvali me da budem član nove organizacije koju formiraju, a koja će se zvati „Mreža integriteta“. Osećam se počastvovanim što ću biti deo nečega što će činiti mnogo ljudi koje izuzetno cenim.

Radujem se što ću na jednom mestu videti ljude koje poštujem, a još sam ponosniji na to što su mi mnogi od njih postali prijatelji.
Ustvari, možda je i najvrednija stvar otkad se bavim javnim poslom to što sam upoznao toliko kvalitetnih ljudi. Ovaj događaj mi je „odvalio“ pola dana. Sada kasnim i s montiranjem podkasta, a i s ovim mini-dnevnikom.