Novi ispit zrelosti za opoziciju

Neodgovorne kandidature ili opoziciona podrška ukidanju jedinih preostalih neposrednih izbora u državi je ono čemu se Vučić unapred raduje. U proleće 1997. godine opozicija je odnela prvu veliku pobedu nad režimom Slobodana Miloševića. Pod pritiskom višemesečnih uličnih protesta i međunarodne zajednice oličene u komisiji OEBS-a, usvojen je lex specialis kojim je priznata pobeda koalicije „Zajedno“ na lokalnim izborima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu i još tridesetak najvećih opština u Srbiji. Opozicija je konačno došla do institucionalne moći, novca, ljudstva i većeg broja lokalnih medija, postala dovoljno zrela da bi znala kako vlast na izborima prekraja rezultat i dovoljno snažna da sačuva svoje glasove. Imala je uz sebe veliku energiju građana koji su se mesecima svakodnevno okupljali i demonstrirali širom Srbije uprkos zimi, medijskim manipulacijama, „kontramitingu“ režima i kordonima policije koja ih je u nekoliko navrata brutalno tukla.

Svega pola godine kasnije sledili su parlamentarni i predsednički izbori na kojima Slobodan Milošević nije imao pravo da se kandiduje. Razvoj događaja je ličio na solidnu priliku za pobedu nad tada vladajućim socijalistima. Pa ipak, predsednički izbori koji po svojim pravilima u drugom krugu predstavljaju svojevrsno prebrojavanje za i protiv postojeće vlasti, pretvorili su se te 1997. godine u propuštenu šansu za promene. Koalicija „Zajedno“ se raspala pre izbora, s njom i entuzijazam ogromnog broja opoziciono nastrojenih građana, a Srpska radikalna stranka je dočekala svojih pet minuta: zažmurila je na više nego sumnjivu pobedu Milana Milutinovića nad Vojislavom Šešeljom, ali je zato postala značajan partner u novoj vladi Mirka Marjanovića. Konsolidovanje opozicije do sledeće prilike, predsedničkih izbora 2000. godine, skupo je koštalo Srbiju i ne bi bilo dobro da joj se nešto slično ponovi dve decenije kasnije.

Iskustvo nas uči da su se veće političke promene u višestranačkoj Srbiji dogodile samo dva puta i da je u oba slučaja njihov generator bio poraz režimskog kandidata na predsedničkim izborima: Slobodana Miloševića 2000. i Borisa Tadića 2012. godine. Možda to što vlast poslednjih par godina često pominje promenu Ustava, na takav način da se ukine neposredan izbor predsednika države, govori u prilog tezi da je i ona svesna kako će mnogo lakše izaći na kraj s opozicijom nego s građanima. Ovi drugi znaju s vremena na vreme, kad im se pruži prilika, da obore s vlasti one koji bi još dugo bili neprikosnoveni u prepakivanju skupštinske većine.

Opozicija je ove godine, vodeći se sebičnim interesima, već propustila veliku priliku da organizovanim bojkotom oktroisanih parlamentarnih izbora dovede Aleksandra Vučića u poziciju nelegitimnog premijera. Predsednički izbori su joj sledeći ispit zrelosti, bez obzira da li će ga polagati kroz odnos prema izbornom procesu i kandidatima ili kroz odnos prema eventualnoj promeni ustava. Neodgovorne kandidature kojima se rasipaju opozicioni glasovi ili podrška ustavnom ukidanju jedinih preostalih neposrednih izbora u državi je ono čemu se Aleksandar Vučić unapred raduje, a verovatno će i bogato nagraditi.

Autor je sociolog