Novinarstvo je, sve više, najstariji zanat na svetu

Sećanja su uglavnom varljiva. Ipak, ma kako i maglovita bila, povratkom u vreme kada smo se formirali i usvajali temeljne vrednosti, merila su za prilike u kojima danas živimo. Slike iz ranog detinjstva sve više mi naviru, posebno otkako sam, od pre dve godine, angažovan na televiziji N1.

***
Svakodnevno, odlazeći na posao, prolazim pored mesta na kome sam prvi put spoznao sebe i svet oko sebe. Idući ka Tošinom bunaru, bilo da je to Bulevarom Zorana Đinđića s jedne, ili auto-putem s druge strane, sa setom bacim pogled na stambeni blok između zgrade Uprave carine i Studentskog grada. Na tom prostoru nekada su se nalazile radničke barake. U jednoj takvoj, u Ulici narodne omladine 10, u sobičku tri sa dva, živeli smo moj otac, majka i ja.

***

To čak nije bilo ni kao u onoj pesmi koja će kasnije nastati – mala soba tri sa tri. Otac je sobicu, kao nužni smeštaj, dobio na korišćenje od građevinskog preduzeća Novi Beograd, u kome je radio kao fasader. Tek kasnije, pred moj polazak u osnovnu školu, s proleća 1970. godine, selimo se u Šumice. Posle šest skučenih, otvaraju se vrata dvorca od 34 kvadrata – nestvarno.

***
Ipak, prva sećanja su na rana jutra u maloj sobi na Novom Beogradu. Nozdrve mi golica miris kumanovske Drave, koju moj otac puši dok pije kafu i sprema se da krene na posao. Sa starog radio-lampaša čuje se tiha muzika, udarac o gong i prve jutarnje vesti.

***
Moj otac – tih, mudar i odmeren čovek imao je teško detinjstvo, rano je ostao bez roditelja. Iz Kaone, na sredokraći puta između Kraljeva i Guče, došao je posle rata. U Beogradu 1962. upoznaje se sa mojom majkom Smiljkom koja je te godine, krenuvši u nepoznato, napustila rodni Mrkonjić Grad. I posle samo nekoliko dana poznanstva, zvanično su otpočeli novi, zajednički život. Bio je to drugi brak moga oca.

***
Iz prvog imao je, takođe, sina, šest godina starijeg od mene. Nažalost, moj brat po ocu Miodrag bio je žrtva trovanja „zozovačom“ u Nišu 1998. godine, u kome je živeo. U trenutku kada mi je javljeno da je preminuo, nije se znao tačan uzrok smrti. Otišao sam na sahranu u Niš, bila je nedelja. Okupljenima je i tada služena rakija od koje su mnogi, konzumirajući je, zadobili trajne posledice po zdravlje. Ni u tom trenutku nije se znalo šta je uzrok smrti moga brata po ocu.

***
Sutradan po povratku u Beograd, BK televizija je objavila vest o otrovu iz boce koji je pokosio ljude u Nišu. Na sahrani sam, umesto ponuđene „zozovače“, a za pokoj duše moga brata, uzeo pivo. Kao da me je sam Bog pogledao. Istragom i kasnijim sudskim postupkom utvrđeno je da je rakija, koju je proizvodio Miroslav Živadinović, za dve godine u smrt odnela 43 ljudi, a pedeset šestoro ih je otrovano.

***
Majka mi je bila veliki oslonac u životu. Odlučna, smerna, prodorna, duhovita, večiti optimista. Čvrsto je držala kuću, od jednog dinara pravila dva, ipak, živelo se od jedne, i to očeve radničke plate. Nije se imalo mnogo, ali znam koliko se majka odricala i od svojih potreba, samo da ja ne bih zaostajao za drugom decom. Za more se nije imalo novca, ali sam zato svaki letnji raspust provodio u rodnom mestu moje majke, kod jednog od njene braće – mog ujaka Mirka.

***
I majka i otac, sticajem životnih okolnosti, nisu imali neko veće, formalno obrazovanje. U stvari, možda im je nedostajalo nešto od škole, ali su i te kako bili obrazovani. I baš zato majka mi je stalno govorila da učim, da ne ostanem slep kod očiju, da, ako ništa drugo, završim neki zanat i tako sebi obezbedim parče hleba. Kako me je moj dar za komunikaciju usmeravao ka novinarstvu, na neki način sam ispunio majčinu želju da postanem zanatlija. Uostalom, novinarstvo i jeste zanat, samo ne bi trebalo da bude najstariji zanat na svetu. A bojim se da je sve više, upravo to.

***

Iz ranog detinjstva pamtim mog druga Gorana Bjelajca. Svako je otišao na svoju stranu i nikada nam se putevi više nisu ukrstili. A tako sam želeo svih ovih decenija da ga sretnem. Pretpostavljam da me se seća.

***
Preseljenjem u Šumice krećem u prvi razred osnovne škole „Stevan Sinđelić“ na Lekinom iliti Pašinom brdu iza zgrade tadašnje Jedanaeste, a danas Osme beogradske gimnazije, koja će već posle završenog prvog razreda biti pripojena osnovnoj školi „Janko Veselinović“ i ja ću do četvrtog razreda pohađati nastavu u „Malom Janku“, da bih u petom razredu prešao u „Velikog Janka“, u Umčarskoj ulici. Biće to vreme pojačanog interesovanja za dramsku, literarnu i novinarsku sekciju.

***
Kasnije u višim razredima osnovne škole i uz veliku podršku razredne Jelene Bisić, nastavnice srpsko-hrvatskog jezika i nastavnika matematike Slobodana Zarića pišem za školske novine, vodim školske priredbe, do izražaja dolazi moj dar za imitaciju. Već tada opčinjava me radio kao medij, znam šta će biti moje profesionalno opredeljenje.

***
Umesto planirane Jedanaeste, posle prve dve godine zajedničkih osnova u Šuvarevom sistemu usmerenog obrazovanja, upisujem se u Trinaestu beogradsku na Banovom Brdu za zanimanje spiker-voditelj. Profesionalnu praksu obavljam u Radio Beogradu 202, mada sam više slušao Studio B. Ipak, osamdesete godine – zlatno doba radija, donose kvalitet kroz konkurenciju ove dve radio-stanice. Prve prave novinarske korake pravim u servisnoj redakciji beogradske „dvestadvojke“ kod tadašnje urednice Nade Smiljanić. To leto, do odlaska u vojsku, honorarno radim na „dvestadvojci“, povremeno se uključujem u program kao reporter.

***

Upisujem Pravni fakultet, mada sam potajno razmišljao i o glumi. Opredeljujem se za studije prava, ne zato što sam želeo da postanem advokat, sudija ili pravnik, već zato što mi prava daju širinu za ono čime želim da se bavim, a takođe su praktična za studiranje uz rad. Ipak, bavljenje raznim poslovima, putovanja zbog mojih zabavljačko-imitatorskih nastupa često su me udaljavala od polaganja ispita. Apsolviram prava i dižem ruke od njih.

***
Mnogo godina kasnije, moj stalni slušalac, neuropsihijatar LJubiša Radojićić me inspiriše da diplomiram. To i činim, i neizmerno sam mu zahvalan na tome, jer bio je red da ono što sam započeo, to i završim. I vojsku sam, sa osamdeset druge na osamdeset treću, lakše pregurao zahvaljujući svom talentu za glumu, baratanju rečima. Naravno, tek posle paklene pešadijske obuke.

***
Posle Rijeke prelazim u Ilirsku Bistricu i do kraja vojnog roka radim u vojničkom klubu. Od razglasa pravim radijski program. I tako, kao nišandžija po VES-u, puškomitraljez zamenjujem mikrofonom. Posle me je život naučio, kao i mnoge od nas, da je mikrofon, ako se zloupotrebljava, ubojitiji od klasičnog oružja. A mi smo to doživeli, samo što mnogi nisu imali sreće da to i prežive.

***
Osamdesetih se intenzivno bavim glumom u omladinskom amaterskom pozorištu Susret na Banovom Brdu. U Susret smo, kao gimnazijalci, ušli sa predstavom Stilske vežbe Rejmona Kenoa, igrao sam špijuna, adaptirajući Kenoovu priču pod nazivom Precizno. Kasnije, u savremenom viđenju Sumnjivog lica, u režiji Milana Karadžića, na festivalu amaterskih pozorišta Beograda dobijam nagradu za kreaciju Alekse Žunića, sreskog špijuna. Pravo je čudo da me ove uloge nisu odvele do Više škole unutrašnjih poslova.

***
Tih godina u pozorištu, uz igranje klasičnog i savremenog repertoara, moj školski drug, a danas prevodilac Nenad Dropulić, i ja pravimo kabare, za koji se uvek tražila karta više. Značajno mesto u mom odrastanju imao je i tadašnji Dom pionira i omladine Voždovac u Šumicama, u Ustaničkoj, prekoputa moje zgrade.

***
Kao osnovac pohađam Uvod u scensku igru, koji je priređivao teatrolog i dramski pedagog Radoslav Lazić. Zahvaljujući njemu učimo se lepoti kazivanja i scenskom pokretu, magiju dasaka koje život znače otkrivaju nam mladi glumci. Otvorenih usta slušamo Bobana Petrovića, Feđu Stojanovića, divimo se maestralnoj pantomimi Ivana Klemenca.

***
Dom je bio i stecište folkloraša, članova KUD „Dušan Petrović Šane“. Kasnije, sa tim društvom, kao voditelj i zabavljač, putovao sam po Jugoslaviji, imao sreću da stignem, kroz programe za naše radnike, i do Sovjetskog Saveza, Alžira… Vreme sam provodio i u Teatru 13, voždovačkom amaterskom pozorištu. Jednostavno, svaki dan je bio ispunjen zanimljivim dešavanjima, a bio sam aktivan i u tadašnjoj omladinskoj organizaciji Voždovca.

***
Posle velike audicije 1992. godine za televiziju, bivam primljen u honorarni, a veoma brzo i u stalni radni status u Studiju B. Počinjem da radim priloge, čitam vesti. Srce me ipak vuče na radio. Herc traži megaherc. Koleginica Brana Milunov, čiji sam ranije redovni slušalac bio, odvodi me kod urednika drugog programa radija Zvonka Pantića. Posle četiri godine rada na muzičkom, prelazim na prvi program i od 1996. godine uređujem i vodim kultnu emisiju Beogradska razglednica. Jedno vreme i u tandemu sa Branom. Sve do odlaska iz Studija B 2016. godine.

***

Studio B u koji sam došao ’92. prvih nekoliko godina bio je u vlasništvu zaposlenih. Ostalo je 13 odsto neotkupljenog društvenog kapitala i potajno sam se nadao da ćemo možda i mi, koji smo došli kasnije, imati priliku da jednoga dana postanemo deoničari. Naravno, bila je to samo pusta želja.

***
Studio B je bio stalno na meti Miloševićevog režima i konačno će februara 1996. biti vraćen pod okrilje Skupštine grada Beograda. Septembra 1994. godine osniva se BK televizija. Dobar deo novinara i tehničkog osoblja Studija B prelazi tamo. Kolege me zovu da pređem, lomim se i potpisujem ugovor na veoma primamljivu sumu, višestruko veću od crkavice koju sam zarađivao u Studiju B.

***
Ipak, sutradan kada sam krenuo do novog radnog mesta, predomišljam se, ugovor raskidam i vraćam se na radio Studio B. U mojoj radnoj knjižici ostao je jedan radni dan proveden u novoj radnoj sredini. Upadom vlasti, takozvane crveno-crne koalicije u Studio B, 17. maja 2000. godine, jedan broj nas zaposlenih napušta svoju kuću. Vraćamo se posle petog oktobra.

***
Sa novom, naprednom vlašću dolazi i vreme privatizacije. Studio B kupuju, ako zaista kupuju, neki ljudi koji imaju u svom vlasništvu dve ili tri radio-stanice. Vidim da od toga nema ništa, a kako ne želim da budem partijski propagandista, konačno januara 2016. godine, posle čevrt veka, napuštam kuću koja je sve više postajala suprotnost onome kakvom su je stvarale generacije genijalaca pre mene.

***
Tri godine sam bez posla, snalazim se kako znam i umem, otvaram svoj internet radio, ali mi ponos ne dozvoljava da ljude preko društvenih mreža moljakam za novac. Novo iskustvo u radu stičem na portalu Nove, radim u video-redakciji i konačno, novembra 2023. godine, sedam godina od poslednjeg istupanja pred mikrofonom ponovo sam, ne samo pred tom čarobnom spravom, nego i pred kamerom.

***
Postajem reporter TV N1. Nailazim na divan prijem kolega i nastojim da im svojim radom uzvratim na takvu pažnju. N1 je odličan primer televizije koja prepoznaje važnost događaja i načine da se na događaj brzo reaguje.

***
Uostalom, najbolja potvrda je u tome kako je televizija pratila i još uvek izveštava o buntu studenata, mladosti Srbije željne pravde i uređene države. Klicu pobune nosim od kada znam za sebe, a verovatno me je dodatno zarazila još šezdeset i osme, kao petogodišnjaka koji je živeo uz Studenjak. I koji je tu pobunu nesvesno upijao. I zato su važna sećanja, da znamo ko smo i odakle smo krenuli.

O sagovorniku
U godini kada je rođen Veljko Pajović donet je novi Ustav. Država je zvanično promenila ime, pod kojim će, 27 godina kasnije, i da se raspadne. FNRJ postaje SFRJ. Te godine treslo se Skoplje, ubijen je Kenedi… Osnovnu i srednju školu, kao i Pravni fakultet završio je u rodnom Beogradu. Pored Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2014. godinu, jedno od najvažnijih priznanja bila je spoznaja da ga je Miodrag Petrović Čkalja slušao svako jutro. Životni i profesionalni moto našao je kod Šopenhauera: Ko se nebrižljivo izražava, ne ceni dovoljno svoje misli.

Reporter TV N1
Tri godine sam bez posla, snalazim se kako znam i umem, otvaram svoj internet radio, ali mi ponos ne dozvoljava da ljude preko društvenih mreža moljakam za novac. Novo iskustvo u radu stičem na portalu Nove, radim u video redakciji i konačno, novembra 2023. godine, sedam godina od poslednjeg istupanja pred mikrofonom ponovo sam, ne samo pred tom čarobnom spravom, nego i pred kamerom. Postajem reporter TV N1.

Studio B
Upadom vlasti, takozvane crveno-crne koalicije u Studio B, 17. maja 2000. godine, jedan broj nas zaposlenih napušta svoju kuću. Vraćamo se posle petog oktobra.