O ironiji i nacionalnim prioritetima

Iako sam to smatrao irelevantnim, mogu da razumem osećaj iritiranosti mojim ličnim svojstvima, pa ću zato objasniti kako je do greške došlo. Tekst je otkucan na stranici sa memorandumom advokatske kancelarije na kojoj se nalaze podaci o advokatu Biljiću. Građanin Biljić je nesmotreno iskoristio tu stranicu u privatne svrhe. Sama sadržina teksta nema nikakve veze ni sa profesijom potpisnika.

Što se ostalih zapažanja g. Andrejića tiče, mogu da se složim sa većinom njegovih konstatacija, osim one da je rešavanje neoženjenosti jedan od nacionalnih prioriteta, ali o tome ću kasnije. Jedino što mi istinski smeta u tekstu g. Andrejića jeste njegova polazna premisa, odnosno analiza mog stava prema rešavanju problema “neoženjenosti”. Jer ovu reč nisam pomenuo u ironičnom kontekstu i iza nje ne stoji nikakav lični prezir prema eventualnoj nemogućnosti da neki građanin Srbije, bio on iz Sjenice ili Subotice, pronađe srodnu dušu. Dakle, u mom stavu da Opština Vračar, čiji sam stanovnik, nema problem sa neoženjenošću, nema ni trunke ironije ili podrugljivosti, već je to, prosto, iznošenje činjenice. Koliko je meni poznato, baš ova opština do sada neoženjenost nije identifikovala kao problem, niti ga je rešavala.

„Neoženjenost” iz prethodnog teksta jeste problem u drugom smislu i takav problem, zasad, zaista ima jedino Jagodina. A on se sastoji u činjenici da je poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila diskriminaciju koju je Odlukom o finansijskoj pomoći bračnim parovima načinila Skupština grada Jagodina rešavajući upravo “neoženjenost”.

Dakle, ma kako dobru volju za dobrobit građana imali čelnici Jagodine, ona se ne sme ostvarivati na štetu javnog poretka. Jer je javni poredak interes svih građana Srbije, pa i onih koji žive u Opštini Vračar. Zamislite samo da ova opština donese odluku da posreduje u trgovini heroinom ili oružjem, gde će sav novac uplaćivati deci bez roditelja. Ovde bi postojao legitimni cilj, i on bi nesporno bio human, dok bi se sredstva za njegovo ostvarivanje zasigurno smatrala ozbiljnim napadom na javni poredak. Da li bismo tako nešto nazvali “trapavom vakcinom” ili problemom?

Ali nije Jagodina ništa gora od drugih lokalnih samouprava, bar što se tiče kršenja osnovnih ustavnih garancija. Uzmimo za primer Grad Beograd, koji godinama pokušava (i uspeva) da zatvori i ograniči tržište usluga taksi prevoza, kako bi obezbedio viši nivo cena taksi usluga, što je direktno suprotstavljeno interesima potrošača. Takvo postupanje se u najkraćem može nazvati kršenjem prava na rad, prava na slobodan izbor zanimanja, prava potrošača na izbor, kršenje pravila konkurencije i sl. ( nešto slično pokušali su apotekari u Nemačkoj pre pedesetak godina, ali je reakcijom Bundesgerichta to okarakterisano kao kršenje ustava i evropskih vrednosti). Ili Grad Užice, na čijoj se teritoriji sklapaju zabranjeni sporazumi o podeli i zatvaranju tržišta usluga autobuskog prevoza, na koje niko ne reaguje. Jedina razlika između ovih lokalnih samouprava i Jagodine je ustavno ograničenje koje se ne uklapa u njihovu aktivnost – kod prvih je u pitanju slobodna konkurencija i prava potrošača, kod Jagodine zabrana diskriminacije.

Na kraju, kratko ću objasniti zbog čega neoženjenost ne smatram nacionalnim problemom, štaviše, zbog čega ne vidim da je neoženjenost uopšte problem. Najpre, neoženjenost sama po sebi ne utiče ni na porodične vrednosti, ni na rađanje dece, ni na ljubav, ni na sreću pojedinaca. Iako se bračni status kolokvijalno poistovećuje sa porodicom (nije li i to diskriminacija?), podsetiću da država nema nikakvu obavezu da nekoga natera na brak, niti da obezbedi određeni broj stanovnika na nekoj teritoriji. To svakako ne znači da država nije odgovorna za činjenicu da se samo u par gradova Srbije može živeti pristojno, pa da, prirodno, postoje migracije prema tim gradovima. Ili za činjenicu da je perspektiva mladih zabrinjavajuća, zbog ekonomskih, socijalnih i ostalih faktora. Ali ću se ponovo složiti sa g. Andrejićem – nemojmo čeprkati po posledicama, pa ni po neoženjenosti. I dajte da gledamo dalje od svog ličnog interesa, ili interesa svog sela ili grada. I nemojmo našoj deci u nasleđe ostaviti dilemu sa kojom se mnogi (vođeni primerima elite) često susretnu – da li je, možda, pametnije prekršiti zakon? Jer je to jedan od preduslova da u budućnosti njihov izbor bude slobodan u svakom smislu, pa i u pogledu stvaranja porodice .