O opoziciji i borbi za vlasti

U mitu Zevs ne preza ni od kakvih hirova koje silnik može sebi dopustiti, ali u kosmičkom poretku ne može ništa da promeni. Suđaje i njemu „kroje kapu“ kao god i ostalim bogovima i smrtnim ljudima. On, primerice, nije mogao da učini boginji Eos, kad ga je ova molila da njen sin Memnon izađe kao pobednik iz dvoboja sa Ahilom, a ona mu to, koliko ja znam, ne bi ostala dužna.

Ako građani ne razumeju neophodnost te i takve kontrole, onda s njihovom političkom kulturom stvari ne stoje kako treba, pa će im se vraćati uvek isto ili još gore u novom pakovanju, s lažnom nalepnicom, a u ekstremnim slučajevima bez nje.

Krupno je pitanje, dakako, kako uspostaviti i valjano održavati tu institucionalnu kontrolu sada i ovde kad joj nimalo ne pogoduju ni spoljni ni unutrašnji odnosi, kad i same ovlašćene kontrolore treba kontrolisati, a mnogo ih je koji vape za njom, iako bi, možda već sutra, kukali na nju.

Svi opozicionari, po prirodi stvari, nastoje da što više utiču na vršenje vlasti, da je kontrolišu, osporavaju njene odluke i obelodanjuju njene senovite naume i postupke , ali to ne čine iz istih motiva, s istim ciljevima i s jednakom revnošću. Sve zavisi od toga kakav je njihov unutrašnji račun – ona druga strana medalje, srcu bliža.

Ima ih koji ne biraju sredstva da što pre „u novoj raspodeli narodnog poverenja“, dođu na vlast (da je se dočepaju) kako bi neometano ostvarili svoje lične ambicije – popularnost i materijalnu korist, sve ono što proširuje polje mogućeg, mada to neće ni za živu glavu otvoreno priznati, jer bi tako naneli sebi neprocenjivu štetu.

Politička delatnost za njih je, dakle, višestruko unosan posao. Sklope određen politički program, pa se onda žilavo trude da raznim manipulacijama i pritiscima, malo danas malo sutra, uvere masu da je njihov program najbolji i da se bez njih ne može. A ako već dođu na vlast, program je tu da se na njega pozivaju, dok budu gledali „svoja posla“.

S moralnog gledišta, razume se, to bi se moglo nazvati izneveravanjem vlastitih javno proklamovanih uverenja, ali ta reč odavno nema onu težinu koju je nekad imala. Bojim se čak da se nezgodnije oseća onaj koji na nju upozorava od onog na koga se ona odnosi, budući da je moralno prosuđivanje ljudskih dela anahrona stvar.

Pored ovih koji žele da se dočepaju vlasti zbog „slatkih stvari“, koje im ona nesporno obezbeđuje, postoje i opozicionari koji se takođe bore za vlast, ali su pri tom motivisani istinskim nezadovoljstvom postojećim načinom upravljanja i tvrdim uverenjem da bi oni, kad bi počem došli na kormilo države, mnogo toga popravili za kratko vreme.

Dakle, opšti interes je, moglo bi se reći, njihov glavni motiv. Opozicionari ovog tipa veoma su retki, mnogo ređi no što možemo i pretpostaviti. Ali tamo gde ih ima oni su „batina“ za svaku vlast koja ne ispunjava svoje zadatke kako bi to trebalo, naravno ako se udruže u političku stranku.

Da zaokružimo: prvi se prikrivaju veštim i doslednim prerušavanjem u druge, i tako im nanose štetu, jer omogućavaju poziciji i onim pojedincima koji na celu stvar gledaju sa strane, da sve strpa u isti koš – i čisto i ono što hoće da tako izgleda.

Sasvim je prirodno da se ova dva tipa opozicionara nikako ne podnose međusobno. Prvi drugima ne mogu da oproste to što su im motivi moralno iznad njihovih, jer moral potajno uvažavaju i oni delatnici koji se njim u svakodnevnim operacijama ne rukovode.

Drugi ne mogu da oproste prvima to što na svakom koraku „mute vodu i stvaraju dimne zavese“ , te tako još više zbunjuju već zbunjeni narod i onemogućavaju mu da sagleda ko je ko.

Pozicija, ako je pametna i dobro organizovana, sistematski drži front prema prvima, dočim druge tu i tamo prećutkuje, iz stilskih i metodoloških razloga, a uz to budno motri na njih i pažljivo sluša što govore, preuzima dosta od toga i preuzeto „patentira“ pod svojim imenom. Po onoj narodnoj: „Iako je od đavola – dobro je“.

A šta da se kaže o onima koji su opozicija i samima sebi, te ustaju protiv svojih vlastitih stavova čim ih ispolje, pošto im više ne izgledaju toliko ubedljivo? Kao da se boje svakog jasnijeg određenja, videći u njemu ograničavanje lične inicijative. Nije im nimalo lako, ali nadamo se da o njima Bog brine.

Sve je ovo dakako klasika, kolokvijalno rečeno. Ako je nešto bilo aktuelno pre koju deceniju ili pola stoleća čak, nije ukusno pozivati se sada na to. Slažem se da nije ukusno, ali šta činiti sa stvarima koje su aktuelne i danas gotovo kao i u vreme kad su nastale? Ako o njima govorimo ozbiljno „izmišljamo toplu vodu“, a ako ćutimo onda bežimo od problema.

O mnogo čemu je pričano, ali stvari su odolevale pričanju koje im je oblačilo nove i sve novije kostime, menjalo šminku, dok su one tvrdoglavo ostajale onakve kakve su i bile. Dobro bi bilo kad bismo se bar nekih nedostataka u društvu mogli rešiti u ravni govora, ne čineći više ili mnogo više od toga, ali videli smo da tako ne ide. I dokle god ne ide, ne vidim razloga da ne ponavljamo…

Ali ni to nije lako. Jer ponavljanje podrazumeva mnogo dobre volje.

Autor je pisac, književnik i filozof