Odsustvo korisnog plana

Pošto su sve veći izgledi da Irak i Sirija postanu propale države, međunarodna zajednica ne može sebi da dozvoli da i dalje stoji po strani. Potrebno je da svet hitno stvori politički mehanizam da bi pomogao ovim zemljama da izađu iz haosa u koji tonu. Bez adekvatne podrške, njihove narodne pobune čiji je cilj borba za slobodu, pravdu i čast biće okončane u haosu, nesigurnosti i ekonomskoj stagnaciji.

Za razliku od podrške evropske zajednice za istočnu Evropu nakon pada Berlinskog zida, tragedija arapskog sveta leži u odsustvu korisnog plana za institucionalne reforme i resursa da se one sprovedu. Dovilsko partnerstvo koje je pokrenuto 2011. na samitu G-8 predstavljalo je nepraktičnu inicijativu koju događaji odavno prevazilaze. Finansijske potrebe regiona znatno prevazilaze ono što Dovilski sporazum može da omogući. Još važnije je to što podrška ne sme da bude samo finansijska, već i politička. S druge strane, ekonomske reforme mogu da čekaju.

Kao i u svakoj postrevolucionarnoj situaciji aktuelne tranzicije su veoma složeni procesi. Moćni vakuum usisava sve političke snage i stvara podsticaje za uspostavljanje dominacije po svaku cenu. Kao rezultat toga, nije postignut minimalan konsenzus potreban da se uspostave pravila za regulaciju političkih tranzicija ovih zemalja. U Egiptu su Muslimanska braća usvojila neinkluzivnu politiku koja se odražava, na primer, u načinu na koji je kompletiran prvi ustav. Opozicija je i dalje podeljena i neefikasna. Mase na ulicama su još aktivne i sve su radikalnije, pri čemu je nasilje nad ženama, manjinama i političarima u usponu. U međuvremenu, ekonomija je na rubu propasti.

I Tunis se suočava s dubokom polarizacijom. Vladajuća islamistička partija Enahda možda je nekada bila posvećena umerenosti, ali je postepeno podlegla volji svog radikalnog krila i sužava prostor za političku opoziciju. U Egiptu postoji opasnost da tranzicija posrće pod težinom sve intenzivnijeg političkog nasilja i socioekonomskog pada.

Situacija je podjednako zabrinjavajuća u Jemenu i Libiji. Iako kratkoročni bol nije neuobičajen nakon okončanja despotskih režima, duge i produžene tranzicije mogu da budu užasno skupe i da zbog njih za oporavak društva budu potrebne decenije. Politički zastoj ne slabi samo ekonomiju tako što osujećuje trgovinu i investicije; on takođe sprečava formiranje vlade koja bi mogla da sprovede neophodne ekonomske i institucionalne reforme.

Sada nije vreme da se krene putem ekonomskih reformi. Iako su neophodne, ekonomske reforme nose seme razdora, stvarajući pobednike i gubitnike, te prave socijalne i političke pritiske koje je nemoguće kontrolisati bez održivih mehanizama za kanalisanje i pomirenje različitih interesa i zahteva.

Prošlo je to vreme kada je međunarodna zajednica, uključujući međunarodne finansijske institucije, EU, SAD, Savet za zalivsku saradnju i države BRIC, mogla da sakupi resurse koji su potrebni da se ovim zemljama da dovoljno fiskalnog prostora za zadovoljenje hitnih potreba njihovog naroda. Ako može da se nađe 250 milijardi evra (325 milijardi dolara) da bi se spasila Grčka, sigurno nije previše tražiti od međunarodne zajednice da nađe sto milijardi evra da se obezbedi uspešna demokratska tranzicija u zemljama koje počinju s niskim nivoima spoljnog duga.

Međutim, iako podrška treba da bude velikodušna, potrebna je i disciplina. Najvažniji zadatak biće stvaranje nove vrste političkog uslovljavanja. Potrebno je podstaknuti političke aktere da postignu dogovor u vezi s pravilima koja diktiraju kako se oni bore za vlast.

Išak Divan predaje javnu politiku na Harvardu i direktor je za Afriku i Bliski istok u Centru za međunarodni razvoj. Hedi Larbi je bivši direktor za Bliski istok i severnu Afriku u Svetskoj banci