Olaka i neekumenska pojednostavljenja

Nije nepoznato da je poseta Pape Srbiji odavno problematično političko i versko pitanje. SPC spočitava Katoličkoj crkvi unijatske ambicije i posebno, odgovornost Vatikana i Katoličke crkve za ustaške zločine nad srpskim narodom u NDH, te u tom smislu insistira na izvinjenju Pape za te zločine kao preduslovu davanja saglasnosti SPC državnom vrhu Srbije da pozove Papu u posetu Srbiji. Sporenja su dugotrajna i tinjajuća, a dijalog među ovim verskim zajednicama je pre kurtoazan i hladan, nego ekumenski iskren. U vremenu snažnog uticaja verskih zajednica na društveni život, emocije i politička raspoloženja građana, nema sumnje da je njihova odgovornost za ekumenski dijalog i širenje verske tolerancije od velike važnosti. Danas je to izuzetno važno za versku i političku stabilizaciju Srbije i njezinu evropeizaciju.

Nakon svih gorkih iskustava zloupotrebe religije i politike, njihovog konfuznog mešanja i strasnog zanosa politikom, od čega nije imun ni kler, za očekivati je da će mlađi nadolazeći sveštenici pokazati više osećaja i odgovornosti za hrabro suočavanje sa nasleđenim problemima i izbeći zamke starih sagrešenja i podozrenja. Stavovi iz intervjua episkopa remezijanskog Andreja, u tom smislu, baš ne ohrabruju. Nisu ohrabrujući pre svega za SPC, ali s obzirom na isprepletenost crkve i politike, i svetovnoj politici Srbije nameću značajna iskušenja. Iz intervjua provejavaju stavovi konzervativne struje SPC, sklone olakim pojednostavljenjima u arbitrarnoj proceni svoje, ali i prakse dugih verskih zajednica.

Sublimat olakog i neekumenskog pojednostavljenja episkopa Andreja je stav „… istorija nam je svedok da je rimska Crkva u više mahova pokušavala da potčini Istok Zapadu, odnosno da istočne crkve potpadnu pod vlast rimske Crkve. Na našim prostorima je to naročito loše doživljeno tokom 19. i 20. veka, a kruna svega toga bio je genocid nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Danas se, pak, mnogi rimokatolici gnušaju postupaka učinjenih u ime Rimokatoličke crkve od strane Hrvata“. Šta je olako arbitrarno pojednostavljenje u ovim stavovima?

Nije sporno da je u misionarskom radu Rimokatolička crkva težila i teži da svoj uticaj proširi na što veći prostor, od čega nisu imune i druge, pogotovo velike i bogate verske zajednice. Nisu sporni ni zločini i pogrom nad srpskim narodom u NDH, ali i nad Jevrejima, Romima, Hrvatima antifašistima i uopšte, nad svima koji su ustaški režim dovodili u pitanje. Sporno je olako pojednostaviti da je genocid nad Srbima izvršen u ime Rimokatoličke crkve i da su to u njezino ime izvršili Hrvati. Može se sa dosta argumenata govoriti o tome da za vreme NDH „Crkva u Hrvata“, Katolička crkva, u svom većinskom delu, teško da je položila test hrišćanskog poslanja i milosrđa. Ne samo zbog rđavog činjenja nekih njezinih predstavnika, nego još više zbog nedovoljnog činjenja i odlučnijeg suprotstavljanja neljudskoj i nehrišćanskoj praksi zločinačkog ustaškog režima. Ali ne nose li greh „nesnalaženja“ u Drugom svetskom ratu i druge crkve, pogotovo u društvima gde je fašizam bio ustoličen kao omamljujuća vladajuća ideologija?

Problematično je tvrditi da je genocid nad Srbima u NDH napravljen u ime Rimokatoličke crkve, a ne u ime ustaške ideologije. Iako se Katolička crkva većinski nije dovoljno jasno i odlučno distancirala od ustaškog režima, njihovo poistovećivanje je ipak, vulgarno pojednostavljenje i političarenje. Još je moralno problematičnije kad crkveni, velikodostojnik olako pojednostavljuje da su genocid učinili Hrvati. Svi Hrvati? Koji Hrvati? Genocid su vršile ustaše, deo Hrvata zaveden fašizmom, koji su između ostalog pobili i mnogo Hrvata antifašista. Ovakva pojednostavljenja pothranjuju verska i nacionalna podozrenja i pre pripadaju kafani i uličnoj desničarskoj falangi, nego velikodostojniku SPC.

Kad je već reč o ambiciji moralnog arbitriranja u prosuđivanju delatnosti drugih verskih zajednica u zlim vremenima, ima li episkop Andrej i SPC nešto da kažu recimo o ponašanju SPC tokom zadnjih ratova? Na primer o vladici SPC koji se svojevremeno u mantiji slikao sa puškomitraljezom negde na ratištu Hrvatske, o blagosiljanju „Škorpiona“ u Manastiru Privina Glava pred odlazak „branilaca srpstva“ na „rodoljubne poduhvate“ u Srebrenici, na bezbroj puta TV kamerom ovekovečeno slikanje najviših velikodostojnika SPC sa političarima i vojskovođama i njihovo blagosiljanje, da bi potom ti vajni političari i vojskovođe bili skoro redom optuženi u Hagu za najteže ratne zločine, pa i genocid?

Ima li se šta reći za logore, etnička čišćenja, stotine srušenih bogomolja drugih veroispovesti, naročito u BiH? Kako bi se episkop Andrej, i ne samo on, osećao da neko sa visokog mesta neke druge verske zajednice tvrdi da su zločini nekih Srba iz zadnjih ratova činjeni u ime SPC i da su ih u njezino ime činili Srbi? Bi li to smatrao olakim i neodgovornim pojednostavljenjem i rđavim politikanstvom? Masovni zločini uvek imaju političke ideološke očeve i terenske egzekutore i nije dobro ako se generališu na čitave narode i čitave konfesije. O tome bi valjda između ostalog trebalo da se raspravlja i u ekumenskim dijalozima.

Nije dobro ako iza stavova episkopa Andreja stoji SPC. Ako stoji, onda je u značajnim problemima. Kao što nije dobro ni što Patrijarh SPC ide samo u Banjaluku i Crnu Goru, a ne i kod vernika u Sarajevo, Tuzlu, Mostar, Zagreb, Osijek, Karlovac, Ljubljanu, Maribor. I tamo ima ne manje vrednih vernika SPC. Nije dobro ni što ne poziva kardinale Bozanića, Puljića, ili na primer biskupa Komaricu, odnosno Reis ul ulemu Mustafu Cerića da posete pripadnike svoje verske zajednice u Srbiji. Nije dobro što Papa ne može da poseti Srbiju u kojoj živi oko četiri stotine hiljada katolika. Šta o Srbiji, kao svojoj državi, da misle ti vernici? Bude li SPC istrajavala u starim šančevima, biće tačna konstatacija nadbiskupa Hočevara da Srbija propušta šansu da uđe u istorijski voz.