Olako zaboravljena Kunovička bitka

Tom prilikom su zarobljeni brojni turski zapovednici među kojima i Mahmud-čelebija, brat velikog vezira i šurak samog sultana, a na hiljade turskih vojnika sa dosta paša i begova je sahranjeno blizu sela Tamnjanice, a njihov beleg i tulbe nekog padišahovog rođaka stajali su na tom mestu sve do konačnog oslobođenja ovih krajeva 1877. godine. Iako se hrišćanska vojska zbog oštre zime povukla preko Dunava, Turska je bila prinuđena na nepovoljan mir i da despotu vrati krajeve koje je pet godina pre toga bila zauzela, čime je srednjovekovnoj Srbiji produžen život za još 15 godina. Ta pobeda, kao i cela „Duga vojna“, u čijem sklopu se i ona odigrala, imala je veliki odjek u Evropi, jer je hrišćanima prvi put dala nadu da će moći da suzbiju nevernike sa Istoka. To je i poslednji trijumf nekog srednjovekovnog srpskog vladara nad Turcima.

I, evo, pred nama je godišnjica tog značajnog događaja, ali dosad se nije oglasila nijedna institucija u Srbiji da obeleži, ili samo podseti na ovaj važan datum. Ćute i one ustanove koje su plaćene da vode računa o zbivanjima bitnim za nacionalnu istoriju i ponos. Muk vlada još, koliko pamćenje ovog lokalnog hroničara služi, od 1973. godine, kada su predstavnici Mađarske i Poljske preko naše štampe pokrenuli inicijativu da se događaj i mesto bitke dostojno obeleže. To nije našlo odjeka u Jugoslaviji, koju i mnogo drugo što je vezano za Srbiju nije zanimalo. Ali sada su na vlasti oni koji su se i popeli na tron pozivanjem na slavnu prošlost i moglo je da se očekuje da će pomno da prate slične jubileje. Kako smo već navikli da više slavimo poraze i gubitnike nego pobede i dobitnike, pojedinci su pokušali još u proleće ove godine da zainteresuju političare u Beloj Palanci i Nišu, kao i Javni servis, da prigodno obeleže ovaj datum, ali, sad je već izvesno, zalud. Da li smo se istrošili, materijalno i duhovno, slaveći tuđi – milanski, a ne niški ukaz, čiji je prvi inicijator i potpisnik bio Licinije, može samo da se nagađa.

Kako bilo da bilo, propustili smo priliku da Evropi, kojoj neki toliko teže, pokažemo da smo mi još pre 570 godina bili njen deo i da su na ovim prostorima branjene one vrednosti u koje se ona kune. Turski spomenik smo odavno srušili, to nam nekako ide od ruke, ali zajednički sa Mađarima i Poljacima drugi nismo podigli. Kolika je to šteta i za turizam lakše je da se proceni ako se kaže da je poprište boja bilo na glavnom carigradskom drumu, i sada lako dostupnom znatiželjnicima. Često se navodi da je istorija učiteljica života, ali niko da objasni šta da radi, jadna, ako ima loše učenike.

Bora Rajković, novinar u penziji iz Bele Palanke