(One Man) Show

Konkursi se poništavaju, upravni odbori se raspadaju, a Ministarstvo izdaje saopštenja u kojima pozdravlja odluke onih koji su podneli ostavke i, štaviše, predlaže i ostalima da učine isto. Kao da je samo to čekalo. Računajući valjda na onu čuvenu da, dok se dvoje svađaju, treći to (is)koristi.

U slučaju Narodnog pozorišta to dvoje koje se svađaju su, kako se već neko vreme šuška u javnosti, dve struje sa SNS strane, ali još uvek podzemne koje, kao u pomenutom slučaju, s vremena na vreme izbijaju na površinu. A sve je delovalo tako skladno, gotovo idilično, tj. do postavljenja novog ministra kulture sa čijim dolaskom na vlast koncidira kraj idile u NP. Od duvanja u istu tikvu prešlo sa na pretnje razbijanjem tikava. Poteglo se pitanje angažmana sina predsednika Upravnog odbora, a kao jedna od kvalifikacija za budućeg upravnika pominje se i igranje košarke sa Aleksandrom Vučićem.

Na stranu tračevi, ali odista je otužna (ako je tačna) rečenica v.d. upravnika NP koji, blago rečeno, samouvereno kaže – „da me izaberete, pa da to završimo“. Kao da je konkurs za izbor direktora farsa. Ili je, gledajući primere i ostalih institucija, on upravo to i ništa drugo. I vrapci na grani znali su ime osobe viđene za mesto upravnika Narodne biblioteke. Pa su onda i najodaniji caru konstatovali da je isti go i to najzad i saopštili, doduše ne baš tim rečima, ali svakako tako da niko za njih ne bi mogao da kaže da su providni i – konkurs je poništen. Na sličnom je izgleda putu i konkurs u Filmskom centru Srbije, a farse tipa „one man show“ zaigrale su i na pozornicama Istorijskog muzeja, Muzeja pozorišne umetnosti, Arhiva Srbije.

Ostaje pitanje ko je treći ko pomenutu situaciju koristi. „Korisnici“ institucija kulture svakako nisu. Oni su samo na gubitku i kao ti koji popunjavaju budžet iz kojih se institucije finansiraju i kao publika koja plaća da bi ušla u (iznutra trule) „hramove kulture“.