Objekat je inače proglašen za kulturno dobro, ali samo proglašen, jer država ne brine o njemu. Božinović obnavlja proizvodnju, a da bi je proširio i istovremeno održavao  i u potpunosti  restaurirao spomenik kulture  ulazi u kreditne aranžmane sa Fondom za razvoj. I istovremeno u probleme gotovo od samog počeka pre devet godina. 

Predmet: Nezakonitosti u radu Fonda za razvoj

U proteklih šest godina više puta smo ukazivali, na propuste i na nezakonit rad u pojedinim sferama delovanja vaše institucije. Nikada nam niste dali odgovor zbog čega to radite, niti ugovorni ili zakonski osnov. Podsetićemo vas još jednom na najproblematičnije stvari koje su mogle biti ili su bile od presudnog uticaja za opstanak svakog preduzeća pa i našeg.

Fond je svesno generisao nenamensko trošenje sredstava po odobrenim investicionim kreditima, a zatim je pri pravdanju, vršio njihovu legalizaciju. Na taj način, omogućavao je prelivanje sredstava iz državne kase u džepove pojedinaca. Ova nezakonita aktivnost, enormnih razmera, je bila, osnovano sumnjamo, sistematski i suptilno organizovana.

Kako je ona bila organizovana prikazaćemo na primeru našeg preduzezća.

Zahtev preduzeća iz 2010. godine za dobijanje investicionog kredita je bio izražen u cenama koje u sebi ne sadrže PDV, što je ispravno. Utrošena sredstva dobijenog kredita su morala biti pravdana na isti način, to jest, u istoj ravni. Međutim, prilikom pravdanja utrošenih sredstava, Fond je primenio drugačiji kriterijum. Pravdanje je urađeno po cenama koje u sebi sadrže i obračunati PDV, dakle pravdanje je išlo kroz drugu ravan, što je nedopustivo i nezakonito. Na taj način preduzeće je na poklon dobilo nemali iznos sredstava koji uopšte nije moralo da opravda.  Ova sredstva su mogla biti nenamenski iskorišćena, a da za to niko u preduzeću nije morao ma kome da položi račun. Istovremeno, ona su predstavljala odličnu podlogu za sve oblike korupcije.

Ako analogiju izvedemo do kraja i formulu rada Fonda primenimo na iznos investicionog kredita od 5.000.000,00 dinara, koji smo povukli 2010. godine, dolazimo da zaključka da nam je Fond poklonio 840.000,00 dinara. Dakle, utrošenim iznosom kredita od 4.160.000,00 dinara, Fond nam pravda celokupan iznos kredita od 5.000.000,00 dinara. Iznos od 840.000,00 dinara ostaje  nama i mi sa njim, uslovno rečeno, možemo raspolagati po svom nahođenju.

Međutim, pri trošenju i pravdanju sredstava ponašali smo se savesno. Povučeni iznos sredstava korišćen je i opravdan u skladu sa zakonom i propisima. Sva povučena sredstva su opravdana fakturama iz kojih je za pravdanje uzimana samo osnovica. Štaviše, ne očekujući prevaru, uložili smo i više nego što nam je kreditom bilo odobreno.

Fond ne zaboravlja šta je „poklonio“ komitentu i dolazi po svoje. Šalje one koji su niko i ništa da uzmu nešto, a nizašta, nešto, što prema rezonu Fonda ne pripada komitentu, jer mu je kredit formalno već opravdan, a nizašta, jer operativci na terenu, na licu mesta, izmišljaju dodatne, apsolutno nepotrebne i nigde istaknute i utemeljene uslove za dobijanje drugog dela kredita za istu investiciju. Na taj način komitent se ucenjuje, na njega se vrši pritisak da novac u iznosu PDV-a koji mu, po mišljenju Fonda ne „pripada“,  da ili transferiše nekom fizičkom  ili pravnom licu, za recimo, nepotrebno veštačenje još jedne hipoteke. Prosto rečeno, na perfidan i teško primetan način, osnovano sumnjamo, vrši se reketiranje komitenta.

Iznuda i reketiranje su krivična dela.

Zbog toga se investicija, iz našeg iskustva, po pravilu finansira sa dve kreditne partije, što je još jedan vid pritiska na komitenta.

Ako komitent ne plati, sigurno neće dobiti drugi deo kredita, pa ni započetu investiciju neće završiti, a ako plati ostaje uskraćen za solidan iznos sredstava koja nikada neće biti uložena u predviđenu investiciju. U našem slučaju iznos nepovratno izgubljenih sredstava iznosi 840.000,00 dinara.

Komitent je reketiran – opljačkan. Pokradeni novac pripada budžetu, što znači da nije opljačkan samo komitent već i budžet.

Pljačka budžeta je teško krivično delo.

Osim toga, komitent je nesvesno učestvovao u krađi budžetskih para. Nesvesno, jer malo njih  dobro poznaju ekonomiju da bi shvatili šta se stvarno događa. Komitent je obmanut i prevaren. Nije ni svestan činjenice da ga je Fond iskoristio i na prevaru uvukao, u krađu državnog novca. Nema ni percepciju, jer ne poseduje odgovarajuće znanje, da mu je ovim činom automatski povećana i kamatna stopa po kreditu i da ugovorena stopa više ne važi.

Najtragičnije je to što i zaposleni u Fondu nemaju percepciju da je došlo do efektivnog povećanja ugovorene kamatne stope, jer i sami žive u dubokom mraku sopstvenog neznanja.

Obmana, iskorišćavanje i zloupotreba ljudi koji ne poseduju dovoljno znanja i njihovo svesno uvlačenje u nezakonite radnje je krivično delo.

Netransparentno uvećanje kamatne stope je takođe krivično delo.

Uskraćivanje prava komitentu da u punom iznosu iskoristi odobrena sredstva za finansiranje investicije mu neizbežno nanosi štetu.

Zbir hiljadu šteta nanetih srpskim preduzećima predstavlja veliku štetu za državu, umanjujući mogući i najzdraviji način rasta BDP-a.

Zaključak je dakle, da Fond ne pruža aktivnu pomoć domaćoj privredi, a bez nje nema uspešnog razvoja. Nema zemlje koja se razvila bez snažnog podsticaja domaćim investicijama. Na žalost privatne domaće investicije se smanjuju.

Srbija gubi 1,5% – 2% godišnje privrednog rasta zbog korupcije, slabe vladavine prava, nedovoljnih domaćih investicija i nedovoljnog i neadekvatnog obrazovanja.

Kao institucija, brižljivo negujete korupciju koja je omogućila pojedincima da se ponašaju po principu prijatnosti, a ne po principu realnosti. Međutim, treba da znate da postoje prijatnosti koje su štetne i neprijatnosti koje su korisne. Za državu nije dobro ako vam neko ne usadi princip realnosti kao osnovnu vrednost kojom ćete se rukovoditi u svom poslovanju.

Istovremeno, rukovodili ste se i principom kojim se na ključna mesta postavljaju kadrovi sa nedovoljno znanja ili sa neadekvatnim obrazovanjem, te zbog neznanja se čini nesaglediva materijalna šteta.

Zbog toga niste ni bili u stanju da ozbiljnije pogurate rast domaćih malih i srednjih preduzeća. Zbog toga ste ekonomske zakonitosti proglašavali krivičnim delom, blokirali normalan ciklus kretanja kapitala i u krajnjoj liniji otežavali ili potpuno onemogućavali investicione aktivnosti.  Samim tim, vaš doprinos degradaciji srpske ekonomije je evidentan i nimalo nije beznačajan.

Proglašavnje ekonomskih zakonitosti nezakonitim, nije po zakonu i odraz je ogromnog neznanja i nedopustivog diletantizma.

               Svesno podrivanje ekonomskog rasta države je teško krivično delo.

Vi predstavljate opasnost po državu.

Naša ljudska dužnost je da damo doprinos društvu, a kako to da uradimo ako ćutimo?

S poštovanjem,

Beograd, 28.03.2019. godine

D i r e k t o r

Milutin Božinović, dipl.ecc.

Dopis kojim se proverava da li je Fond dostavio pisma direktora Božinovića pojedinim članovima Upravnog odbora Fonda

Foto: Unjutrašnjost mlina

Beograd, 12.12.2014. godine

FOND ZA RAZVOJ REPUBLIKE SRBIJE

Slađana Backović, direktor Fonda

Beograd

Kneza Mihaila 14

Molimo Vas da nam u što kraćem roku dostavite podatke o datumima uručenja pisama naslovljenih na predsednika i članove upravnog odbora Fonda.

Pisma su zavedena pod rednim brojevima:

  1. 03-168 dana 12.02.2014. godine
  2. 03-1461 dana 05.08.2014. godine
  3. 03-2250 dana 20.11.2014. godine

Srdačan pozdrav,

D i r e k t o r

Milutin Božinović, dipl.ecc.

Komentari direktora Božinovića na odgovore Fonda i ponovno upozorenje na neregularnosti i neobjašnjivu ulogu izvesnog BATE (Minića) u čitavom slučaju

Beograd, 15.07.2014. godine

FOND ZA RAZVOJ REPUBLIKE SRBIJE

Gospođa Slađana Backović, direktor Fonda

Beograd

Kneza Mihaila 14

Predmet:  Primedbe na nepravilnosti u radu Fonda

  1. Kako je Fond za razvoj Republike Srbije ( u daljem tekstu: Fond) najpre svesno generisao nenamensko trošenje sredstava odobrenih kredita, a potom, sve to legalizovao;
  1. Odgovor na pismo Fonda od 19.02.2014. godine;
  1. Kako je Fond za razvoj Republike Srbije najpre svesno generisao nenamensko trošenje sredstava odobrenih kredita, a potom, sve to legalizovao

Kako je Fond organizovano učestvovao u nenamenskom trošenju sredstava odobrenih kredita pokazaću na primeru mog preduzeća. Ova nezakonita aktivnost je bila sistematska i enormnih razmera

Foto: Dvorište mlina

Moje preduzeće se zadužilo u iznosu od 5.000.000,00 RSD  2010. godine. Kod apliciranja za dobijanje kredita i puštanja sredstava bilo je potrebno da profakture i ugovori  budu izraženi u neto cenama, to jest u cenama koje u sebi ne sadrže PDV. Međutim, prilikom pravdanja utrošenih sredstava Fond je primenio drugačiji kriterijum. Na insistiranje savetnika koji je radio kontrolu, pravdanje je urađeno po bruto cenama, odnosno, po cenama koje u sebi sadrže i obračunati PDV.

Ovo je potpuno nezakonito i neregularno. Šta se desilo sa PDV-om? Gde je on nestao? PDV je zapravo poklonjen preduzeću. Preduzeće ustvari ne mora da opravda iznos dobijenih sredstava kredita u visini iznosa PDV-a, tj. u iznosu od tadašnjih 18%.

Ovo je ogroman procenat sredstava koje preduzeće može nenamenski da potroši, a da za to nikome ne položi račun i predstavlja odličnu podlogu za sve oblike korupcije.

Dalje, kod namenske kontrole utrošenih sredstava očekivao sam da će kontrolu obaviti stručno lice za određenu oblast. Konkretno, pri pravdanju građevinskog projekta bilo bi normalno da to uradi građevinski inženjer. Međutim, to je uradio pravnik ili ekonomista, ne znam tačno, u svakom slučaju lice koje apsolutno ne poseduje elementarno znanje iz oblasti građevinarstva. Osoba nije znala, recimo, koliko  košta kubik betona (o ceni po markama betona i da ne govorimo), ili koliko košta kilogram armature. Potpuno nestručno lice. Kako je onda uopšte moguće da Fond obavi kvalifikovanu kontrolu namenskog korišćenja sredstava odobrenih kredita?

Na moje iznenađenje, savetnik je insistirao da se dokumentacija za pravdanje u potpunosti složi sa glavnim građevinskim projektom, iako sam podvukao, da sam glavni građevinski projekat morao da korigujem kroz izradu izvođačkog projekata i da sam sve građevinske radove izveo shodno njemu. I jedan i drugi projekat sam dostavio Fondu.

Naime, nezadovoljan urađenim glavnim građevinskim projektom koji je predviđao ogromna sredstva za izgradnju objekta, u konsultaciji sa drugim inženjerima, došli smo do zaključka da su sve pozicije glavnog projekta nepotrebno predimenzionirane. Projektant nije posedovao kvalitetno znanje iz oblasti statike , s jedne strane, a sa druge strane, želeo je da se obezbedi od svake neželjene opasnosti, ne vodeći računa o troškovima investitora.

Zbog toga je naknadno urađen glavni izvođački projekat koji je doneo bolja statička rešenja i dramatično smanjio troškove izgradnje.

Glavnim građevinskim projektom je trebalo za realizaciju projekta obezbediti 6.500.000,00, a glavnim izvođačkim projektom, uz sva statička poboljšanja, trošak je iznosio 3.500.000,00 RSD. Dakle, ostvarena ušteda iznosi oko 3.000.000,00 RSD.

Prema navedenoj metodologiji rada Fonda kod pravdanja kredita, jasno je da sam mogao da koristim i bez problema opravdam investicioni kredit shodno vrednosti glavnog građevinskog projekta (6.500.000,00 RSD.), a da me izgradnja objekta realno košta 3.500.000,00 RSD. Iznos od 3.000.000,00 RSD prema tome, predstavnja nenamensko korišćenje kredita koje je Fond na opisani način legalizovao.

 Ovo predstavlja skoro 50% sredstava odobrenog kredita. Ako saberemo ovaj iznos i iznos PDV-a (oko 1.500.000,00 RSD) dolazimo do iznosa od 4.500.000,00 RSD nenamenski utrošenih sredstava koje je moje preduzeće moglo da prisvoji, a Fond legalizuje, odnosno, procenat nenamenski utrošenih sredstava se kretao oko 70%!

Ovakav rad Fonda je bio sistematski ustrojen i nije mogao biti slučajna omaška samo u mom slučaju. Očigledno je da Fond nije radio u skladu sa zakonima.

Dramatično su oštećeni i privreda i država.

Privreda, jer su mnoga preduzeća dobijala, tendenciozno, uz lažna obećanja, manje sredstava od potrebnih za svoje projekte. Nezavršene investicije su im mogle stvoriti veliki ekonomski problem, postajala su zavisna od strane Fonda u pogledu daljeg finansiranja investicije, a onda su na scenu stupali kao spasioci pojedinci sa rešenjima koja nisu ništa drugo nego iznuda i reketiranje. Veliki odliv sredstava usled omogućavanja njihovog nenamenskog trošenja uticao je i na to da mnogi privredni subjekti sa dobrim projektima ne dobiju ni dinara kredita. Ovim je smanjen broj korisnika sredstava Fonda i samim tim je izostao  i dinamičniji razvoj privrede.

Država je gubila jer se u budžet, neminovno, slivalo manje sredstava. Na ovakav način mogli su da zarade pojedinci i njihova preduzeća.

 

  1. Odgovor na pismo Fonda za razvoj Republike Srbije od 19.02.2014. godine

Zahvaljujem vam što ste, konačno, odgovorili na moje dopise od 05.08.2013. i 04.02.2014.godine tek 19.02.2014. godine. Istovremeno, se izvinjavam što demanti šaljem sa zakašnjenjem.

Prioritet mi je bio spasavanje preduzeća koje ste neprofesionalnim i neodgovornim postupcima doveli do potpunog kolapsa, kršeći pritom  sopstvena pravila, propisane procedure i pravne akte.

U informaciji koju je sastavila gospođa Ljiljana Jovanović stoji kao opravdanje za odobrenje umanjeg iznosa kredita  od traženog sledeće:

Citat iz pisma od 19.02.2014. godine:

Preduzeće „Vesper“ je u toku 2009.godine ostvarilo pad prihoda i poslovne dobiti u odnosu na prethodnu godinu. Zaduženost preduzeća nije zadovoljavala i imala je tendenciju povećanja u 2009.godini, iznosila je 70,49%. Prihvaćena procenjena vrednost ponuđene nepokretnosti, koja je služila kao instrument obezbeđenja kredita, je iznosila svega 8.252.026,38 dinara.“

Odgovor:

Do pada prihoda u 2009. godini u odnosu na 2008. godinu došlo je isključivo zbog pada cena pšenice na svetskim berzama. Pošto je pšenica berzanska roba to se, razume se, moralo odraziti i na kretanje cene ove robe na našem tržištu. Pad cena je bio veliki i iznosio je oko 30%. Shodno padu cena inputa,  došlo je i do odgovarajućeg pada cena autputa. Ističem da moje preduzeće nije zabeležilo nikakav fizički pad obima proizvodnje i prometa. S toga je normalno da i ostvareni ukupni prihod zabeleži proporcionalan pad. Za razliku od prihoda, dobit je zabeležila neznatan pad, što je potpuno nebitno sa aspekta mog ukupnog boniteta.  Brojčano izraženo, ukupan prihod je zabeležio pad od oko 25.000.000.00 RSD a neto dobit samo od oko 200.000,00 RSD.

Da ste profesionalno bili posvećeni poslu, pitali biste me tada o ovoj bilansnoj poziciji i ne biste došli do pogrešnih zaključaka.

Dalje, konstatacija o zaduženosti preduzeća je takođe skroz pogrešna. Naime, usled nastupajuće svetske ekonomske krize, došlo je krajem 2008.godine do snažnog slabljenja dinara. Vrlo dobro znate da su vaši krediti indeksirani u evrima. Da bih izbegao nastupajuću neizvesnost, krajem novembra i početkom decembra te godine, oba vaša kredita sam vam u potpunosti i pre roka vratio. Saldo mojih kreditnih obaveza kod vas je u tom trenutku bio nula. To se normalno odrazilo i na odgovarajuće pozicije u mom završnom računu za tu godinu.

Početkom naredne 2009. godine u „Volks“ banci uzeo sam dinarski kredit za trajna obrtna sredstva. Iznos uzetih sredstava je bio približno ekvivalentan iznosu vama vraćenih sredstava.

Prema tome, ne može se uopšte govoriti o suštinskom povećanju zaduženosti mog preduzeća. Da ste i ovom prilikom profesionalno pristupili analizi problema, ,verujem da bismo o tome još tada razgovarali i svaka vaša nedoumica bi odmah bila otklonjena.

Ovaj momenat je još jedan dokaz vaše „posvećenosti“ poslu, odnosno, neodgovornog pristupa finansiranja razvoja privrede Republike Srbije, posebno razvoja nerazvijenih područja.

Procenjena vrednost ponuđene nekretnine od strane ovlašćenog sudskog veštaka je bila oko 11.000.000,00 RSD. Ovom prilikom je korišćen stari metod procene. Takođe nije u obzir uzeta činjenica da je ovaj objekat evidentiran za kulturno dobro dana 26.03.2009. godine, što u skladu sa odrednicama Zakona o kulturnim dobrima znači da od tog datuma uživa status nepokretnog kulturnog dobra.

Vi ste procenjenu vrednost nekretnine samoinicijativno, birokratski , ne izlazeći na teren, proizvoljno „svukli“ na oko 8.250.000,00 RSD. Nije jasno šta je bio etalon na osnovu kog ste odredili novu vrednost.

Ono što je još važnije, niste me ni na koji način obavestili o ovom spornom detalju. Da jeste, sigurno bismo i  ovaj problem otklonili.

Podsećam vas da je prema vašim pravilima, za nerazvijena područja, kod stavljanja hipoteke važila proporcija 1:1, odnosno, da je preduzeće moglo da se zaduži do iznosa koji bi bio jednak utvrđenoj vrednosti nekretnine.

Zašto ni približno niste  ispoštovali proporciju koju ste sami odredili?

Na procenu vrednosti ponuđene nekretnine ponovo ću se vratiti nešto kasnije.

Iz iznetog jasno se vidi da argumentacija kojom ste pokušali da opravdate delimično odobravanje kredita iz 2010.godine apsolutno ne stoji, pa shodno tome nije ni bilo razloga da mi traženi kredit ne odobrite u punom iznosu. Tim činom ste mi generisali nastali problem i naneli ogromnu štetu preduzeću. Izgubljene su četiri godine u kojima je moglo da dođe do njegovog snažnog razvoja.

Nasuprot tome uvezena oprema i dalje korodira u krugu preduzeća, a troškovi za njenu popravku rastu. U ostalom, u odluci o odobravanja kredita iz 2010. godine niste ništa od ovoga napisali.

Ovo je ogledalo vaše neodgovornosti i površnosti u bavljenju ozbiljnim poslovima.

Citat iz pisma od 19.02.2014. godine: 

Ocena rizika klijenta je bila negativna jer kapital pokriva traženi iznos kredita sa oko 38% u 2012. godini i 44% u 2013. godini.“

Odgovor:

Ova tvrdnja ne odgovara istini, već predstavlja pokušaj pravdanja nekorektnog rada Fonda plasiranjem poluistina i dezinformacija.

Naime, nenovčani kapital preduzeća upisan APR-u na dan 23.05.2013.godine iznosio je 14.951.831,00 din. To je bilo istaknuto i na sajtu APR-a i Fond je to mogao lako da proveri. U ostalom, na inicijativu savetnika Slobodana Jankovića, koji je obrađivao moj predmet, upisao sam navedeni iznos nenovčanog kapitala u APR-u i dokument i informaciju o tome mu prosledio odmah istog dana. Fond je, dakle na vreme, bio obavešten o upisu kapitala po tržišnoj vrednosti. Nije mi jasno, zašto sam urgentno slat u APR da izvršim upis kapitala po tržišnoj vrednosti koja se nakon upisa a pri razmatranju zahteva za dodelu kredita neće uzeti u obzir.

Uzimanjem u obzir iznosa upisanog kapitala po tržišnoj vrednosti ocena rizika bi bila pozitivna jer bi kapital pokrivao više od izračunatih  44% u 2013. godini. Uostalom, imovina preduzeća, odnosno, nenovčani kapital se nije bitno menjao zadnjih deset godina i to je suština! Imovina je bila ista i 2010. godine kada mi je odobren investicioni kredit u nedovoljnom iznosu. Upisom nenovčanog kapitala izvršeno je samo formalno usaglašavanje sa nekom realnom vrednošću preduzeća. Krajnje je uvredljiv cinizam Fonda da najpre sruši bonitet preduzeća, pa da mu zatim drži lekcije o njegovoj slaboj kreditnoj sposobnosti.

Odgovorite mi:

  1. Da li su sva preduzeća morala da izvrše upis procenjene tržišne vrednosti kapitala u APR-u, po osnovu izvršenog veštačenja vrednosti kapitala procenitelja sa vaše liste?
  1. Koji je stvarni motiv Fonda da namerno zaobilazi istinu, odnosno, da prikriva tržišnu vrednost mog kapitala?
  1. Da li je procedura kod ocene rizika ispoštovana dosledno kod svih subjekata?
  1. Kako je izgledala ocena rizika pri odobrenju kredita 2010. godine?
  1. Da li je to bio način da budem prinuđen na dodatno i nepotrebno veštačenje još jedne hipoteke,“ koje bi zbog hitnosti,“ kako je Bata Minić rekao,“ moralo malo više da košta?“ Samo pod ovim uslovima bih mogao, od njega, da dobijem „zeleno svetlo“ za traženi kredit, rekao je Bata Minić. Više je nego očigledno da je ovde reč o činu ucene i iznude. Ko je Bata Minić da daje „zeleno svetlo“?
  1. Ubrzo nakon ovoga, već početkom juna meseca ostao sam bez savetnika jer je Slobodan Janković premešten na drugo radno mesto. Nadalje, onemogućena mi je normalna komunikacija sa Fondom budući da novog savetnika nisam dobio niti sam mogao da saznam kod koga se nalazi moj predmet. Da li predmet može ne pripadati “nikome“? Da li postoji interni tok dokumentacije gde svaki klijent u svakom trenutku tačno zna ko je zadužen za predmet? Da li se može saznati šta je u zahtevu eventualno sporno kad je predmet kod „nikoga“? 
  1. Da li je u skladu sa kancelarijskim poslovanjem da se sva obaveštenja od zaposlenih u Fondu dobijaju usmeno a ne pisanim putem, gde bi se decidirano navelo u čemu je problem i šta treba stranka da uradi da bi se problem otklonio?
  1. Zašto mi je bila uskraćena normalna komunikacija sa Fondom?

Nakon gubitka savetnika pritisak na mene se dalje nastavlja. Direktor Dževida Ninkov zamera što novim zahtevom tražim i sredstva za reparaciju opreme, pozivajući se na izveštaj Bate Minića iz 2012. godine, u kome se konstatuje da su temelji silosa urađeni i da oprema čeka na ugradnju. Bata Minić nije bio precizan, što predstavlja njegov propust i u svom izveštaju nije konstatovao da se oprema mora reparirati pre ugradnje, obzirom da je reč  o opremi staroj četrdeset godina, a što se jasno vidi iz dokumentacije priložene Fondu. To je navodno bila prepreka da se predmet obradi pozitivno.

U više navrata, tražio sam od Dževide Ninkov da, kao direktor, interveniše ne bi li se ovaj previd radnika Fonda ispravio, ali to nije nikada učinjeno.

Obzirom da smo već ušli u juli mesec i da je vreme isticalo, predložio sam da „sporni“ iznos sredstava  predviđenih za reparaciju opreme bude isključen iz iznosa traženih sredstava i tako rešimo „problem“, iako mi to nije odgovaralo i nije bilo primereno tačnosti iskazanih radova koji su trebalo da budu finansirani iz sredstava novoodobrenog kredita.

Takođe, pošto direktor Dževida Ninkov mesecima nije našla za shodno da Bati Miniću naredi da ispravi sopstvenu grešku, dostavio sam joj fotografije na kojima se vidi faktičko stanje opreme na njeno insistiranje.

Međutim, moj zahtev nije razmatran ni na ovoj sednici Upravnog odbora.

Citat:

 Ocena rizika projekta je negativna imajući u vidu činjenicu da su korisniku do sada odobreni krediti od 5.000.000,00 RSD za izgradnju silosa i 7.000.000,00 RSD za trajna obrtna sredstva. Kredite za trajna obrtna sredstva korisnik je isplatio Fondu.“

Odgovor:

Šta je sporno u tome što je preduzeću odobren kredit za izgradnju silosa u iznosu od 5.000.000,00 RSD.? Dobijena sredstva su namenski utrošena i u potpunosti su opravdana. Zaboravili ste da istaknete da je na nezavršenu investiciju, iz sopstvenih obrtnih sredstava Fondu, preduzeće vratilo šest od dvadeset anuiteta, što predstavlja gotovo trećinu kredita.

Odgovorite mi: U kom kontekstu se navodi iznos od 7.000.000,00 RSD ranije odobrenih kredita za TOS i to: kredit iz 2005.godine u iznosu od 5.000.000,00 RSD i kredit iz 2007.godine u iznosu od 2.000.000,00 RSD?

Podvlačim da su anuiteti za oba kredita savršeno uredno otplaćivani i da su oba kredita krajem 2008.godine pre roka ugašeni. Uopšte mi nije jasno šta ste ovim navodom hteli da kažete ili istaknete kao negativno?

Citat:

Stručna služba nije imala jasno definisanu dokumentaciju za budući projekat“.

Odgovor:

Izjavljujem da nema budućeg projekta, da je reč o završetku započetog projekta, da je projektna dokumentacija kompletna i da je na bazi nje dobijena građevinska dozvola.

Ta dokumentacija sadrži:

  • Građevinski projekat sa njegovom revizijom
  • Mašinski projekat sa njegovom revizijom
  • Elektro projekat sa njegovom revizijom
  • Protivpožarni projekat

 

Uz sve to urađen je i precizan građevinski izvođački projekat, po kome se i pristupilo izvođenju radova. Ovim projektom je ostvarena znatna finansijska ušteda uz poboljšanje statike građevinskog objekta.

Sva navedena dokumentacija vam je prezentovana. Fotokopije traženih delova projekata su kod vas. Problem je u tome što vaši zaposleni nisu stručni da ih pročitaju , a još manje da ih kontrolišu.

Procenat završenih radova po projektima i zbirno takođe vam je uredno dostavljen.

Citat:

Ocena rizika obezbeđenja je visoka imajući u vidu da je predviđeno sredstvo obezbeđenja bila hipoteka drugog reda, gde je procena iste nepokretnosti bila znatno viša u 2013.godini i iznosila je 14.951.831,00 RSD, u odnosu na procenu iz 2010.godine gde je bila 8.252.026,38 RSD. Zbog navedenog izvršena je rekvalifikacija sredstava obezbeđenja zan jedan stepen niže“.

Odgovor:

Tvrdnja u ovom navodu predstavlja bezskrupulozno zamagljivanje i prikrivanje istine.

Ističete da je ocena rizika visoka jer se radi o hipoteci drugog reda. Zaboravili ste da kažete da ste vi uspostavili hipoteku prvog reda na istom objektu pri odobravanju kredita iz 2010.godine, te da shodno vašim pravilima isti objekat može da se koristi i za dodatni kredit ukoliko procenjena vrednost to dozvoljava.

Podsećam vas da smo identičnu situaciju imali i 2007. godine. Odobrili ste mi kredit za TOS u iznosu od 2.000.000,00 RSD, pri čemu sam kod vas istovremeno koristio kredit, takođe za TOS u iznosu od 5.000.000,00 RSD koji ste mi odobrili 2005. godine sa čudnim nazivom : „investicioni kredit za trajna obrtna sredstva“. Interesantno, jer ovakvu formulaciju ekonomska nauka ne poznaje. Dakle, ista nekretnina je bila garancija za oba kredita.

Odgovorite mi: Zašto tada niko nije pominjao hipoteku drugog reda kao prepreku za dobijanje drugog kredita?

Da li to znači da ste u međuvremenu uspostavili dvostruke standarde i podelili preduzeća na podobna i pokorna i ona druga koja ne pristaju na reketiranje?

Vaše rasuđivanje vezano za procenu nepokretnosti iz 2013.godine je potpuno neutemeljeno. Već sam vas podsetio da je procena nepokretnosti iz 2010. godine bila oko 11.000.000,00 RSD, a takođe, da ste je vi proizvoljno, birokratski, iz kabineta, ne videvši je, spustili na 8.252.026,00 RSD.

Procena vrednosti nepokretnosti iz 2013.godine je iznosila 14.951.831,00 RSD. Do razlike u proceni je došlo zbog toga što je procena rađena po novoj metodologiji. Primenjena je komparativna metoda kombinovana sa početnom građevinskom vrednošću umanjenom za amortizaciju i što je u obzir uzeta i činjenica da nekretnina ima značajnu istorijsku i kulturološku vrednost. Ovaj spomenik kulture Republike Srbije ne može biti vrednovan na isti način kao neki drugi proizvodni objekat istog kapaciteta.

Sa sigurnošću mogu da kažem da je vrednost ponuđene hipoteke znatno veća od procenjene vrednosti iz 2013.godine. Naime, potpuno je nelogično da kvadratni metar prostora kulturnog dobra, koje pored sačuvane funkcionalnosti i dalje radi, vredi samo 160 evra kako proizilazi iz procene iz 2013.godine.

Pritom, uopšte nisu uzete u obzir i druge činjenice koje u znatnoj meri dodatno utiču na povećanje vrednosti ove nekretnine kao što su: asfaltirani put do objekta, udaljenost od samo 1,5 km od magistralnog puta Zaječar-Niš, lociranost van naseljenog mesta (što je potpuno u skladu sa evropskim normama za industrijske objekte) duga tradicija poslovanja uz konstantno visok kvalitet usluge i proizvoda. U ostalom, ovu procenu je uradio ovlašćeni sudski veštak građevinske struke sa vaše liste veštaka.

U razgovoru sa gospođom Ljiljanom Gledić, pravnikom koji je radio na mom predmetu, objasnio sam nedoumicu oko procene vrednosti nekretnine. U potpunosti je prihvatila  i saglasila se sa mojim obrazloženjem. Obzirom da je odluku ispred pravne službe ona pisala, pročitavši je još jednom izjavila je da tekst odluke odudara od onog koji je ona napisala. Jedan deo sa negativnom konotacijom je neko dodao, ali nije znala ko je to uradio. Zbog nekorektnosti napisanih u Odluci izvinila mi se u ime pravne službe.

Da podsetim da vam je procena nekretnine predata zajedno sa zahtevom za odobrenje kredita dana 13.04.2013.godine.

Ako je postojala sumnja u vrednost urađene procene:

 

  1. Odgovorite mi: Zašto je Fond čekao više od tri meseca da mi to saopšti usmenim putem posredstvom činovnika Bate?
  2. Odgovorite mi: Zašto se Fond nije pisanim putem, odmah, obratio meni ili vrštaku i naložio da se uradi dodatno veštačenje?

 

  1. Odgovorite mi: Ko je dodao deo sa negativnom konotacijom?

Citat:

Pored navedenog, postavilo se pitanje opravdanosti odobravanja novog kredita, kad je za kredit koji je u korišćenju odobren reprogram duga“.

Odgovor:

Izneto svedoči o odsustvu elementarne logike. Ako je Fond započeo finansiranje  investicije u nerazvijenom području, odobravanjem delimičnog iznosa potrebnih sredstava i time u startu generisao problem, logično bi bilo da po pravdanju utrošenih sredstava i urednom servisiranju dospelih anuiteta, a da pri tom investicija nije završena, uradi reprogram i odobri novi kredit za završetak izgradnje započetog objekta. U ostalom, tako mi je usmeno i obećano pri potpisivanju ugovora iz 2010.godine.

Da je ovo jedino ispravno rešenje, u potpunosti su podržali direktor Jordan Velčev i šef Vesna Vučetić.

Iznenađujuća je izjava direktora Dževide Ninkov da je u Fondu zauzet stav da preduzeću kome je već odobren reprogram ne treba odobravati novi kredit za završetak započete investicije.

Na moje pitanje gde to mogu da pročitam, usledio je odgovor: „Nigde, to je interna odluka rukovodećih ljudi Fonda“. Ovo nije odgovor, jer i lopov može da zauzme stav i donese odluku da opljačka nečiju kuću i to i uradi, ali šta se dešava kad bude uhvaćen? 

 Takođe, pitao sam zašto mi niko taj stav makar i usmeno nije predočio, jer bih u tom slučaju sigurno odustao od reprograma i opredelio bih se za uzimanje kredita. Završetak silosa je u ostalom jedini prioritet za preduzeće. Odgovora nije bilo.

Odgovor na informaciju Bate Minića

Citat:

 Drugi monitoring je rađen 17.07.2013.godine. Koleginica iz Fonda i Beogradu, Vesna Bobičić, mi je u telefonskom razgovoru rekla da bi trebalo da se obiđe „Debelički mlin“ i da se vidi dokle se stiglo sa realizacijom projekta, jer investitor ima nameru da podnese zahtev za dobijanje novih sredstava. Kontaktirao sam osnivača Milutina Božinovića i najavio mu monitoring za 17.07.2013.godine u 10 časova na lokaciji Debelički mlin“.

Odgovor:

Drugi monitoring nije imao nikakvu svrhu. U ostalom, monitoring je isuviše ozbiljna reč za ono što je Bata Minić pri obilasku gradilišta radio.

Dokle se stiglo sa realizacijom projekta znalo se 13.03.2012.godine, kada je izvršen prvi monitoring. Sve je detaljno predočeno i zahtevom za reprogram neizmirenog dela kredita od 22.03.2013.godine, kao i zahtevom od 13.04.2013.godine za dodelu kredita za završetak započete investicije.

Ako je i trebalo uraditi još jedan monitoring, logično je da bi on morao biti urađen u aprilu 2013.godine i to pre donošenja odluke o reprogramu, odnosno, odmah nakon podnošenja zahteva za odobrenje novog kredita, a sigurno ne 17.07.2013.godine.

Osim toga, u julu 2013.godine nisam imao nikakvu nameru da podnosim zahtev, kako se to u citatu tvrdi, za dobijanje novih sredstava jer sam to već učinio u aprilu mesecu. Isto tako, nije tačno da je on mene kontaktirao, već je bilo obrnuto.

Suštinski, drugi monitoring nije imao nikakvu svrhu osim da se dodatno izvrši pritisak na komitenta, sateranog u vremenski tesnac, i predloži mu se izbavljenje putem dodatnog nepotrebnog veštačenja koje će,“zbog hitnosti, morati malo više da se plati“, kako je Bata Minić istakao.  Dakle, prava svrha je bila ucenom i reketiranjem obezbediti ličnu materijalnu korist.

Da li se snaga za ovakav postupak crpe iz pomisli da je Fond, kroz  način pravdanja odobrenih sredstava, poklonio 18% PDV-a mom preduzeću, pa je red da  tako nastala suma novca sada bude predmet raspodele?

Ova pomisao je skroz pogrešna, jer sam u investiciju uložio više od odobrenog iznosa kredita i to obračunato po cenama bez PDV-a, kako je jedino pravilno.

Na nepravilan način pravdanja sredstava skrenuo sam pažnju savetniku Ljiljani Jeremić, koja je inače kontrolisala moju dokumentaciju, ali ona na to nije regovala.

Citat:

„… ali je sada u pripremi dokumentacija za podnošenje novog zahteva za kredit u iznosu od 8.000.000,00 – 10.000.000,00 RSD koji su mu neophodni da završi mlin i da bi njega dao kao hipoteku drugog reda jer je procenjen na 23.000.000,00 RSD“.

Odgovor:

Elementarno je da referent, koji obrađuje neki predmet i bavi se monitoringom, zna tačan iznos traženog kredita, odnosno, vrednost hipoteke.

Pošto to nije slučaj, ponoviću da je iznos traženog kredita 8.150.000,00 RSD, a da je vrednost hipoteke procenjene od strane ovlašćenog sudskog veštaka sa liste Fonda 14.951.831,00 RSD, a ne 23.000.000,00 RSD  kako Bata Minić navodi.

Sredstva mi nisu potrebna da završim mlin, jer je mlin završen davne 1926.godine, već da završim izgradnju silosa čija će izgradnja verovatno potrajati rekordnih pet godina uz navedeni način rada Fonda.

Sve vreme nemontirana oprema stoji na otvorenom i propada. Direktan uzrok tome je „stil“ rada Bate Minića, očigledno veoma moćnog službenika, obzirom da ni savetnici, ni direktor Dževida Ninkov, ne mogu, bez njegovog mišljenja, da donesu  konačnu odluku.

 Svi oni su me upućivali na Batu Minića, kao jedinu osobu, koja može da da „zeleno svetlo“ da kredit bude odobren.

Citat:

„…odgovorio sam mu da tržišna i građevinska vrednost objekta nekad mogu da budu mnogo različite, bez osporavanja vrednosti koju je napisao veštak koji je radio procenu mlina, (naveo sa mu primer da stan u Beogradu od 50m2 ima tržišnu vrednost 100.000,00 eur, a da isti taj stan i Nišu ima tržišnu vrednost oko 45.000,00 eur) i da je zato za njega bolje da za novi kredit ponudi neko drugo sredstvo obezbeđenja koje bi moglo da pokrije traženi iznos novih sredstava. On je odgovorio da ima stan u Beogradu u vlasništvu njegove supruge i da nije siguran da će ona pristati da stan ponude kao sredstvo obezbeđenja, ali će on obaviti razgovor sa njom i javiće šta su odlučili. Rekao sam mu da nema potrebe da meni javnja odluku već da urade ono što misle da je najbolje za njih da projekat dovedu do kraja.“

Odgovor:

Bata Minić je prilikom posete 17.07.2013. godine direktno osporio procenu vrednosti nekretnina koju je izvršio ovlašćeni sudski veštak sa liste Fonda, rekavši da Fond angažije veštake ali da im  ne veruje. Tražio sam da to konstatuje u pisanoj formi i da mi odgovori zbog čega se procenjena vrednost nekretnina nije dovela u pitanje pre tri meseca?

Odbio je da u pisanoj formi ospori nalaz veštaka i ništa nije odgovorio na zakasnelu primedbu da je vrednost nekretnine mogla biti osporena i tri meseca ranije.

Odmah je predložio da ukoliko želim da se kredit odobri, obezbedim hipoteku na neki stan u centru Beograda. Na opasku da ne poznajem ni jednog veštaka koji bi sutradan u 10 sati došao, fotografisao stan i napravio veštačenje do 13 sati, Bata je odgovorio da to nije moja briga, da će sve to on obezbediti i da se dokumentacija sigurno može predati Fondu do 13 sati.

Istakao je, citiram njegove reči,“ da bi me zbog urgentnosti, sve ovo moralo  koštati malo više.“

 Rekao je da bi samo pod ovim uslovima On dao  „zeleno svetlo“ da zahtev sigurno prođe.

Takođe je rekao da bi bilo dobro da brzo razmislim i da mu o odluci javim još iste večeri, verovatno, da bi imao vremena da organizuje procenu stana u Beogradu.

Navod o cenama stana u Beogradu i Nišu je laičko gledanje na stvari. Procena vrednosti nekretnina preduzeća se ne utvrđuje kao što je slučaj kod stambenog prostora, odnosno, kako je on to plastično naveo.

Vrednost poslovnog prostora nekog preduzeća, recimo „Metalca“ iz Gornjeg Milanovca, može da bude viša nego poslovnog prostora iste površine nekog preduzeća u Beogradu. Na vrednost preduzeća i njegovog poslovnog prostora utiču sasvim drugi faktori o kojima ne bih sada da govorim.

U mom slučaju reč je o kulturnom dobru Republike Srbije. Shodno tome, jasno je da procenjena vrednost nekretnina od samo 160 eura po  jednom metru kvadratnom  predstavlja njihovu potcenjenu , a ne precenjenu vrednost.

U svakom slučaju procenjena vrednost hipoteke je znatno veća od zbira preostalog dela starog kredita i traženog novog kredita, što je potpuno u skladu sa uslovima za obezbeđenja kredita koji važe za ulaganja u nerazvijena područja  četvrte grupe.

 Bata Minić ističe da ne osporava vrednost do koje je veštak došao, ali istovremeno traži još jednu hipoteku, ni manje ni više nego stan u centru Beograda.

Ove dve stvari su u potpunoj koliziji. Ako ne osporava vrednost koju je napisao veštak i ako je procenjena vrednost u skladu sa uslovima za obezbeđenje kredita za iznos traženog kredita i postojeće kreditne obaveze zašto je neophodna  i hipoteka na stan.

Iz svega se može zaključiti da Bata Minić, sistematski, kroz svoj izveštaj, iznosi neistine, pokušavajući da nađe opravdanje za svoje postupke.

Odgovorite mi::

Zbog čega je bilo potrebno da se kao instrument obezbeđenja za novi kredit stavi hipoteka na stan u centru Beograda, čije bih veštačenje „zbog hitnosti morao malo više da platim“, ako Bata Minić tvrdi  da ne osporava procenu veštaka?

Citat:

Upitao me je da li može da dođe u prostorije Fonda u Nišu da nekome obrazloži svoj projekat i sazna da li će biti dovoljno sredstava, odgovorio sam mu da to može uvek da uradi bez bilo kakve najave. Prilikom monitoringa gospodin Božinović ni jednog trenutka nije imao bilo kakvu primedbu na sam tok i sadržaj razgovora. Sutradan 18.07.2013. godine došao je u prostorije Fonda u Nišu i tražio prijem kod koleginice Vesne Vučetić, gde je i obavio razgovor. Nakon 20-ak dana dolazio je i kod kolege Vladimira Ristića na razgovor i obavio ga je i sa njim. Prilikom sastanaka sa kolegama nije stavio ni jednu primedbu na monitoring koji je obavljen niti na bilo kakve probleme u komunikaciji prilikom monitoringa, što možete i lično proveriti.“

Odgovor:

Uopšte nisam postavio ovakvo pitanje, niti sam imao potrebe da o navedenom razgovaram sa bilo kim u Nišu. Živim u Beogradu i sa Fondom sam i ranije sarađivao isključivo sa zaposlenima u Beogradu. U ostalom, zahtev sam i predao u Beogradu, gde je isti i obrađivan. Odgovore na sva pitanja pokušavao sam da dobijem isključivo u Beogradu, tim pre što je i rukovodstvo Fonda iz Niša redovno dolazilo u Beograd.

Citirana rečenica više govori o potrebi da se nekako prikrije pravi razlog mog dolaska u Niš narednog dana.

Iziritiran svime što se dogodilo na monitoringu, odlučio sam da narednog dana odem u Niš i o svemu upoznam njegove pretpostavljene. Razgovor sam 18.07.2013. godine obavio sa šefom Vesnom Vučetić i do detalja je upoznao sa svim što se prethodnog dana desilo. Bila je potpuno zatečena i jasno se videlo da joj je bilo neprijatno.

O svemu sam takođe obavestio direktore Dževidu Ninkov i Jordana Velčeva

Tvrdnja Bate Minića da nisam imao ni jednu primedbu na njegov „monitoring“, je neverovatna neistina. Tokom monitorniga izneo sam mu niz primedbi. Da li sam imao primedbe na njegov monitorning tokom razgovora sa  Vesnom Vučetić, Dževidom Ninkov i Jordanom Velčevim  ne može da zna jer nije bio prisutan, a da nisam imao primedbe zašto bih išao na niz razgovora.

Van svake logike je da, neko ko je nebrojeno puta odlazio u Fond interesujući se za svoj predmet, neko koga je fond više od tri meseca maltretirao izmišljajući besmislene razloge zbog kojih nije razmatrao podneti kreditni zahtev, o „monitoringu“ Bate Minića ili o radu direktora Dževide Ninkov govori u superlativu, bez ijedne primedbe.

Takođe posle svega doživljenog, potpuno je nelogično da idem u Niš na razgovor sa Vesnom Vučetić i pri tom pređem 500 km, samo da bih pohvalio rad i „zalaganje“ Bate Minića.

Inače, sa direktorom Dževidom Ninkov u više navrata sam imao oštre razgovore jer je iznosila neutemeljene razloge zbog kojih moj zahtev nije razmatran na sednicama upravnog odbora.

Najčudnije u svemu tome je bilo to što me je Dževida Ninkov stalno upućivala na Batu Minića kao osobu od koje isključivo zavisi odobrenje traženog kredita. Bilo je to toliko upadljivo da sam bio ubeđen da se radi o veoma moćnom i uticajnom čoveku. Isto je to  radio i Slobodan Janković dok je bio moj savetnik. Sve je izgledalo veoma čudno i nenormalno. Čitava atmosfera u Fondu je bila krajnje neobična. Svi su bili u nekom strahu, niko ništa nije mogao da odluči. Nije bilo sagovornika, pogotovo kada sam pokušavao da ispričam šta mi se dešavalo. Jednom prilikom je gospođa Ljiljana Jovanović, na moje zaprepašćenje, rukama pokrila uši da ne bi čula moju priču.

Odgovorite mi:

Zašto niko od pretpostavljenih nije ništa preduzeo u vezi sa radom Bate Minića iako su o načinu njegovog rada bili obavešteni?

Zašto je Bate Minića bio toliko važan u lancu odlučivanja, a da pritom nije bio ni na kakvom rukovodećem položaju? Da li je neko kontrolisao rad Bate Minića? Da li je neko na primedbe stranke proverio da li je bilo nekih propusta u načinu njegovog rada?

Zaključak:

Direktna šteta koju je Fond naneo preduzeću može se meriti stotinama hiljada evra. Indirektnu štetu ne mogu u ovom trenutku da sagledam.

Umesto da preduzeće odavno ima izgrađen silos, radi punim kapacitetom, poveća broj zaposlenih, pomogne poljoprivrednim proizvođačima da unaprede i razviju kvantitativno i kvalitativno svoju proizvodnju, proširi svoje skladišne kapacitete na 3.700 tona , sve to finansirajući iz propuštene zarade, suočeno je sa drastičnim padom proizvodnje.

Trenutno, preduzeće radi sa oko 15%  kapaciteta, broj radnika je prepolovljen i prema sadašnjem obimu proizvodnje i dalje postoji višak zaposlenih. Proizvodnja se održava isključivo zahvaljujući toleranciji i razumevanju ZZ „Yuko Begejci“ našem najvećem dobavljaču. Rok izvršenja ugovornih obaveza se aneksima već dve godine prolongira, ali se to ne može činiti beskonačno.

Fond je potpuno srušio bonitet preduzeća i time je onemogućio njegovu normalnu saradnju sa bankama.

Objektivno, osim problema izazvanog radom Fonda, ne postoji ni jedan drugi razlog da preduzeće bude u ovako teškoj situaciji, jer je sačuvalo sve kupce i dobavljače, a procenat naplate potraživanja u poslednjih petnaest godina rada iznosi 99,9%. Ovako visok procenat naplate je zadržan i u vreme krize.

Direktna i indirektna šteta naneta preduzeću će neminovno biti predmet veštačenja, nakon pokretanja sudskog postupka protiv Fonda i Fond će morati da je nadoknadi u potpunisti.

Na kraju želim da istaknem sledeće:

 

  1. Preduzeće od osnivanja do 13.06.2014.godine nije bilo u blokadi. Tog dana ste nas jednostavno blokirali i time nam nepotrebno naneli dodatnu štetu, budući da smo u tom trenutku bili u razgovorima sa bankama o odobravanju subvencionisanog kredita za otkup pšenice ovogodišnjeg roda. Blokada je skinuta već sledećeg radnog dana, što rečito govori da do blokade nije ni moralo da dađe i da smo bili sposobni da dospelu obavezu bez problema izmirimo. Podvlačim da nam nikada niste dostavili amortizacioni plan otplate reprogramiranog kredita kako bi smo tačno znali kolika su nam sredstva potrebna za servisiranje anuiteta, niti ste nam uputili bilo kakav dopis, kako dolikuje ozbiljnoj ustanovi i dobroj poslovnoj praksi, kojim bi ste nas obavestili o mogućoj blokadi računa. Jednostavno, nismo znali da li uopšte funkcionišete. Da ste postupili shodno uobičajenoj poslovnoj praksi i o svemu nas obavestili, do blokade ne bi ni došlo.

 

  1. Preduzeće je od osnivanja poslovalo sa pozitivnim rezultatima. Svoje obaveze prema finansijskim institucijama je uredno izmirivalo. Kredite odobrene od strane Fonda preduzeće je vraćalo uredno i pre roka ih zatvaralo,

 

  1. Preduzeće ulaže isključivo u ruralni razvoj nerazvijene opštine Knjaževac na čijoj teritoriji ne postoji aktivan silos,

 

  1. Spomenik je kulture Republike Srbije koji isključivo svojim radom, bez ičije pomoći, finansira svoj rad i održavanje, na način na koji je to Zakonom o kulturnim dobrima predviđeno. Zavod za proučavanje kulturnog razvitka uvrstio ga je u turističku ponudu Republike Srbije u okviru kulturne rute „Putevima Tesle i Stanojevića“.

 

  1. Republika Češka, obzirom da su projekat mlina uradili češki inženjeri davne 1924.godine, kao i to da su sve mašine sa opremom takođe češke proizvodnje i da i danas besprekorno rade, veoma je zainteresovana za očuvanje ovog spomenika kulture.

 

  1. Da nije reč samo o srpskoj kulturnoj baštini već i o evropskoj, svedoči i podatak da je 25.09.2013. godine u okviru manifestacije „Dani evropske kulturne baštine“, održano predavanje o ovom kulturnom dobru. U prilogu Vam dostavljamo predavanje zabeleženo na CD-u. Za žaljenje je što pojedinci iz Fonda svojim nedoličnim radom nanose neprocenjivu štetu ugledu ove državne institucije, čiji je zadatak da bolje od svih drugih finansijskih organizacija, na najkvalitetniji način, podrži privredni razvoj ove zemlje, posebno njenih najnerazvijenijih opština.

 

  1. Objekat je aprila meseca 1948.godine nacionalizovan mojoj porodici. Aprila 1998.godine uzeo sam ga u zakup i uložio znatna sredstva u njegovu obnovu i restauraciju. Početkom 2005.godine samo nekoliko meseci pre nego što će Darko Šarić preko svojih eksponenata, kupiti DP „Mlinpek“ iz Knjaževca, u čijem je sastavu mlin radio, ne čekajući donošenje zakona o restituciji, kupio sam sopstvenu imovinu. DP „Mlinpek“ odavno ne radi, a njegovi sadašnji vlasnici su u zatvoru.

 

„Debelički mlin“ je danas spomenik kulture Republike Srbije i radi kao i ranije.

 

Srdačan pozdrav.

D i r e k t o r

Milutin Božinović, dipl.ecc

Dostavljeno:

  • Aleksandar Vučić, premijer
  • Savet za borbu protiv korupcije
  • Dušan Vujović, ministar, predsedniku upravnog odbora Fonda
  • Zorana Mihajlović, ministar, član upravnog odbora Fonda
  • Rasim Ljajiću, ministar, član upravnog odbora fonda
  • Aleksandar Antić, ministar, član upravnog odbora fonda
  • Aleksandar Vulin, ministar, član upravnog odbora fonda
  • Snežana Bogosavljević Bošković, ministar, član upravnog odbora fonda
  • Slađana Backović, direktor Fonda za razvoj
  • Dževida Ninkov, direktor sektora
  • Dejan Radojičić, direktor sektora

 

Komentar direktora Vespera na pismo u kome Fond najavljuje prekid

“dalje komunikacije” i kojim ponovo bezuspešno pokušava da opravda neregularnosti u svom radu

 

Beograd, 26.januar 2015.godine 

Fond za razvoj Republike Srbije

Gospođa Slađana Backović, direktor Fonda

Beograd

Kneza Mihaila 14

Foto: Dobro očuvana kulturna baština

 

PREDMET:   Odgovor na pismo Br. 01-034 od 06.01.2015.

 

U vezi sa vašim dopisom želimo da vam skrenemo pažnju na sledeće činjenice:

 

  1. Ako ste, kako navodite, obrade kreditnih zahteva i odobrenje reprograma radili zasnovano na pisanim Procedurama u skladu sa Zakonom o Fondu za razvoj, pozitivnim zakonskim propisima i normativnim aktima to će olakšati našu dalju komunikaciju. U zadnjem stavu vašeg pisma kažete: „smatramo da je ovim okončana naša komunikacija te da se Fond više neće upuštati u njihovo razmatranje“.

Za razliku od vas mi smatramo da će naša komunikacija biti završena onda kada bude ustanovljena istina, kada obe strane budu saglasne da smo sve sporno razrešili i kada od vas dobijem odgovore na sva pitanja iz pisama upućenih vama dana 12.02.2014, 05.08.2014, 20.11.2014. i 12.12.2014. godine.

 

Vaša komunikacija sa komitentima ne priliči rangu vaše institucije.

 

  1. Sigurni smo da nije u skladu sa Zakonom o Fondu za razvoj, pozitivnim zakonskim propisima i normativnim aktima i ostalim pravnim dokumentima, ni čin da ne dostavljate pisma namenjena predsedniku i članovima Upravnog odbora Fonda. Ni jedno naše pismo im niste uručili. Hrabra odluka.

 

Odgovorite nam: Iz kojih razloga niste ministrima uručili njihovu poštu?   

Sigurni smo da nije, u skladu sa Zakonom o Fondu za razvoj, pozitivnim zakonskim propisima i normativnim aktima i ostalim pravnim dokumentima, definisano da na pismo upućeno od strane klienta 05.08.2014. godine odgovor pišete 22.12.2014. godine bez imena i prezimena ko je ga je pisao, da ga zavodite tek 06.01.2015. godine, a prosleđujete 14.01.2015. godine.

 

  1. Poznato nam je da smo 2010.godine podneli zahtev u kome je za samu investiciju bilo potrebno 7.781.051,00 rsd, bez PDV-a, a dobili 5.000.000,00 rsd. Da bi odobrena sredstva bila i realizovana tražili ste da potpišemo i Izjavu u kojoj izjavljujemo da ćemo ostatak potrebnih sredstava obezbediti sami, uz usmeno obrazloženje da:
  • Niste imali dovoljno sredstava za pokriće celokupne investicije i,
  • Da ćete nam nedostajući iznos sredstava, kroz novi kredit, bez problema odobriti naknadno, uz uslov da već odobrena sredstva budu namenski utrošena.

 

Verujući u vašu čast i poštenje, kao i u činjenicu da se kod vas mogu paralelno koristiti dva kredita, tim pre što je reč o investiciji malog preduzeća u nerazvijeno područje, a takođe i u vaše saznanje da smo u predhodnom periodu već koristili dva kredita za TOS koja su besprekorno servisirana i oba vraćena pre roka, potpisao sam navedenu Izjavu.

Podsećmo vas da sam 2005. godine od Fonda tražio takođe kredit za izgradnju silosa, da ste nam i tom prilikom, bez objašnjenja, dva puta smanivali odobreni iznos, čime ste obesmislili sam projekat. Na kraju ste nam predložili da tako umanjena sredstva uzmemo u vidu kredita za trajna obrtna sredstva sa čudnim nazivom „investicioni kredit za trajna obrtna sredstva“. 

Potpuno je nelogično da neko ko traži određena sredstva za investiciju, istovremeno, potpisuje i Izjavu da mu je ipak dovoljno manje novca da istu završi.

Citat iz vašeg pisma:“ Klijent je samostalno procenio da je odobreni iznos kredita od strane Fonda  prihvatljiv za realizaciju investicije. U suprotnom, klijent je mogao da odustane od kredita“.

Da li je arogantan princip „uzmi ili ostavi“ doličan instituciji vašeg profila i da li je  zasnovan na pisanim Procedurama u skladu sa Zakonom o Fondu za razvoj, pozitivnim zakonskim propisima i normativnim aktima? 

Da li ovaj princip može da podstakne privredni razvoj? Jedini logičan odgovor je – ne, naprotiv, na njega ima destruktivan efekat.

Permanentno uslovljavanje malih preduzeća principom „ uzmi ili ostavi“ moglo je da dovede do njihovog odustajanja od investicija, ( primer mog preduzeća iz 2005. godine), pa samim tim je  izostajao i mogući privredni razvoj. Oni koji su ipak uzimali kredit rizikovali su da nikada ne završe investiciju, da im opstanak bude ugrožen ili da ugase preduzeća (primer mog preduzeća iz 2010. godine). Na ovaj način,  pravili ste veliku štetu i privredi i državi.

Princip „uzmi ili ostavi“ nije važio za tajkunska preduzeća kojima vaša pomoć nije ni trebala, niti bila namenjena. Finansirajući njih odstupili ste od svog osnovnog principa poslovanja, uskraćujući razvoj malih i srednjih preduzeća, na kojima treba da počiva zdrav privredni razvoj.

Toliko o vašem poštovanju sopstvenih principa, procedura, pozitivnih zakonskih propisa i normativnih akata.

 

  1. Dostavite nam vaš dokument kojim dokazujete nenamensko korišćenje sredstava Fonda u iznosu od 361.600,00 rsd, dokument koji od Fonda nikada nisamo dobili i recite šta ste tim povodom preduzeli, shodno navedenim pisanim Procedurama za „nenamensko korišćenje sredstava“, a sve u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima.

 

  1. Dostavite nam vaš dokument, shodno navedenim pisanim Procedurama, kojim je u postupku kontrole ustanovljeno „da se sa uvezenom opremom ne postupa sa pažnjom dobrog privrednika jer je ista ne adekvatno uskladištena i zaštićena“.

 

Naprotiv, sa opremom se izuzetno pažljivo i savesno postupalo. Sva  oprema koja je bila najosetljivija na atmosferske prilike, kao i sva oprema manjeg gabarita, je odmah po uvozu daleke 2010. godine propisno zaštićena i uskladištena u magacinskom prostoru preduzeća. Ta oprema obuhvata: elektrometore, elektroinstalacione komponente, razvodni orman, originalnu šrafovsku robu, gumenu transportnu traku, elevatorske glave i rezne kotrljajuće elemente.

Na dvorištu su na paletama uskladišteni ostali elementi siloskog postrojenja koji po svom gabaritu i težini nisu mogli niti smeli, bez preke potrebe, da budu  pomerani, jer bi im to nanelo dodatna oštećenja. Ova oštećenja bi bilo teško otkloniti, a ista bi kasnije, pri montaži, prouzrokovala dodatne probleme, koji bi nepotrebno uvećali troškove same montaže. Prekrivanje nalonima bi nanelo još viću štetu, jer bi se sprečilo brzo sušenje i provetravanje nakvašene opreme.

Podsećam vas da su metalni elementi stariji od četrdeset godina.

 U koliziji je izneti stav da mi je dovoljno znatno manje sredstava nego što je iznos celokupne investicije, a da „ne postupa sa pažnjom dobrog privrednika“. Logika nalaže: o svemu „ postupaj sa pažnjom dobrog privrednika“.

 

  1. Shodno Procedurama u skladu sa Zakonom o Fondu za razvoj, pozitivnim zakonskim propisima i normativnim aktima, kako ste odobrili reprogram 22.04.2013. godine, a da smo pri tom, nenamenski koristili sredstava Fonda u iznosu od 361.600,00 rsd? Ili ste reprogram možda odobrili zato što smo od 5.000.000,00 rsd, sa nezavršenom investicijom, vratili Fondu trećinu odobrenih sredstava?

 

  1. Moramo biti korektni u sećanjima jer vi ste ipak bili Fond za razvoj, a sigurani smo da ćete tek postati Fond za razvoj.

 

  1. Nesporno je da smo posle reprograma podneli zahtev za novi kredit za dovršetak investicije, nesporno je da smo iz sopstvenih obrtnih sredstava, nakon isteka reprograma, vratili još tri anuiteta i investirali oko 1.000.000,00 rsd u nedovršenu investiciju.

 

  1. Sporno je što netačno prikazujete sledeće podatke iz zahteva za ranije odobreni kredit

 

 u zahtevu za raniji kredit, bilo je predviđeno da se sa iznosom od 4.580.000,00 (5.404.000, 00 rsd sa PDV-om) koji je ugovoren sa izvođačem radova završe svi radovi po sistemu „ključ u ruke“ pa je ostalo sporno zašto objekat nije završen“. U podacima iz zahteva za ranije odobreni kredit je navedno sledeće:

 

  • Građevinski radovi 886.430,00 rsd
  • Oprema sa montažom 894.621,00 rsd

U K U P N O :             7.781.051.00 rsd bez PDV-a

 

           Da ste “postupali sa pažnjom dobrog Fonda za razvoj“, a mi smo ipak postupli sa pažnjom

dobrog privrednika, videli bi ste da u zahtev za ranije odobreni kredit stoji i sledeće:

 

  1. Građevinski radovi (silosi sa metalnom konstrukcijom, siloska oprema…)

4.580.000,00 rsd“Fondov ključ u ruke“

  1. b) Ostali građevinski radovi                           201.051,00 rsd

                            U K U P N O :                                            7.781.051,00 rsd bez PDV-a

 

Molim vas da koristite autentične iznose po odgovarajućim stavkama iz mog zahteva jer oni u sebi ne sadrže PDV. Ne pripisujte im PDV!

Da stepostupali sa pažnjom dobrog Fonda za razvojnikada ne bi “stručne“ službe   Fonda predložile da se novi kreditni zahtev od 15.04.2013. godine odbije iz razloga što je sa iznosom od 4.580.000,00 rsd ( vaših 5.404.000,00 rsd sa PDV-om), koji je ugovoren sa izvođačem radova, trebalo da se završi sve po sistemu „Ključ u ruke“, jer „ključ u ruke“ su i ostali građevinski radovi  u iznosu od 3.201.051,00 rsd. na koje ste „slučajno“ zaboravili.

Nemoguće je da niste uočili ovaj podatak! Ili ste ga prevideli zbog nesavesnog rada ili ste ga izvlačenjem iz konteksta, pokušali da prikrijete neregularnosti i nezakonitosti u radu Fonda.

 Vi, kao institucija, koja finansirajući razvoj prevashodno malih i srednjih proizvodnih preduzeća, podstiče i razvoj celog društva, treba da budete svesni činjenice da vam ovakvi propusti i nemar uopšte nisu dozvoljeni. U vašem radu sa komitentima ne sme da ostane ništa sporno jer onda nanosite nekome štetu, pa sami tim se opravdano postavlja i pitanje vaše odgovornosti. 

 

  1. O namenskoj kontroli kredita od strane činovnika Bate Minića na samo par dana pre sednice   Kreditnog odbora Fonda, sve je rečeno u pismu od 05.08.2014.godine.

 

Ovom prilikom od vas želim odgovor na sledeće pitanje:

 

Koju svrhu ima obilazak komitenata neposredno pre održavanja zakazane sednice, kada je do tada već sve  sporno trebalo da bude rešeno?

Tog dana, činovnik Minić je obišao više komitenata na području Timočke krajine. Kod mene je došao isključivo da bi me primorao da naručim nepotrebno, ali malo skuplje,  veštačenje još jedne hipoteke, stana u centru Beograda.

 

Zbog toga kod mene nije morao da dolazi. Sutradan, bio je prijavljen svom šefu Vesni Vučetić.

 

  1. Ako je tanani razlog „ključ u ruke“, kako ste naveli u vašem pismu, a u suštini vaš „previd“, razlog za odbijanje zahteva za dodelu kredita kojim bi se omogućio završetak radova na izgradnji silisa, šta ćemo sa zahtevom i uslovljavanjem od strane Bate Minića.

 

            Da li je i njegovo uslovljavanje u skladu sa vašim pisanim Procedurama i Zakonom?

 

Ni jedan od razloga navedenih u ovom i prethodnom  pismu, kojima ste pokušali da prikrijete kriminalni odnos prema mom preduzeću, nije utemeljen na istini, pisanim Procedurama u skladu sa Zakonom o Fondu, pozitivnim zakonskim propisima i nomativnim aktima Fonda. Upravo su svi oni zajedno, dokaz da su voluntarizam, neznanje, bahatost, odsustvo čvrsto uspostavljenih kriterijuma plasmana kreditnih sredstava i odsustvo prave kontrole trošenja istih, maniri svojstveni vašem radu u minulim godinama.

Lični interes je bio ispred nacionalnog i jedino je on bio konzistentno poštovan.

Za kraj, izveo bih analogiju do kraja.

Zahtev mog preduzeća, iz  2010.godine, za odobrenje  investicionog kredita za izgradnju silosa za skladištenje žitarica je bio izražen u cenama bez PDV-a.

Vi ste zahtevali da se pravdanje utrošenih sredstava vrši na bazi cena koje u sebi sadrže i PDV. Tada je PDV iznosio 18%. To znači da ste želeli da mi poklonite sredstva u iznosu od 18%.

Po ekonomskoj snazi, u svetu biznisa, ja i moje preduzeće pripadamo marginama. Potpuni smo anonimusi. Šta je onda razlog da nam se nudi, za nas, ovako veliki poklon i čime smo mi to zaslužili? Po meni, apsolutno ničim.

Reč je o ne malom procentu sredstava koja pripadaju državi.  Da sam poklon primio i o tome ćutao, bio bih saučesnik u pljački državne kase.

Svemu bih dodao i činjenicu da ste mi, shodno vašem načinu pravdanja sredstava, stvorili i prostor da bez ikakvih sankcija, nenamenski iskorisim 46% sredstava odobrenog kredita.

Ni  ovo od vas nisam tražio. 

Ako analogiju izvedemo do kraja i formulu rada Fonda primenimo na iznos od jedne milijarde dinara, onda bi samo po osnovu PDV-a država mogla da ostane bez 180.000.000,00 dinara. 

Koliko je milijardi dinara Fond plasirao u vidu investicionih kredita i ko su bili  njihovi najveći korisnici ? 

Ovaj novac je zauvek mogao biti  izgubljen kao kreditni potencijal Fonda. Reč je o novcu bez porekla koji se ne može lako koristiti za investiciona ulaganja, ali je savršen za podsticanje svih oblika korupcije i drugih nelegalnih poslova. 

Potencijalna šteta bi za privredu i državu mogla biti ogromna, baš kao i korist za pojedince.

Možda je „činovnik Bata Minić“ baš onaj koji je trebalo da podseti ekonomske marginalce da im novac nije pao s neba, tek tako.

Međutim, na vašu nesreću, vladao sam se po svojoj savesti, investirao i potrošio više nego što sam dobio, verujući Fondu na reč da će mi odobriti dodatna sredstva koja 2010. godine navodno  nije imao. Na kraju ostao sam bez dinara i nisam mogao nikoga da častim. Za sve, glavni krivac je ipak Fond. 

Preduzeće „Vesper“ d.o.o. je uništeno.

 U Fondu su svi nevini i na broju, uredno primaju dobre plate, a preostali radnici u mom preduzeću na platu čekaju četiri meseca.

 Da li je sve ovo moguće ako je rad Fonda zaista zasnovan na poštovanju pisanih Procedura u skladu sa Zakonom o Fondu za razvoj, pozitivnim zakonskim propisima i normativnim aktima Fonda?

 

Srdačan pozdrav,

Co:

  • Slađana Backović, direktor Fonda
  • Dževida Ninkov, direktor
  • Milan Ljušić, direktor
  • Dejan Radojičić, direktor
  • Predsednik i članovi upravnog odbora Fonda
  • Ministarstvo privrede Republike Srbije, ministar
  • Kabinet premijera Vlade Republike Srbije
  • Državna revizorska institucija

Direktor

 

Milutin Božinović dipl.ecc

Upornost direktora Vespera da okonča započetu investiciju konačno se isplatila. Sredinom 2015. godine Fond odobrava traženi iznos kredita, ali ovaj put nastaju neočekivani problemi pri puštanju i korišćenju odobrenih sredstava…

 

Zahtev za produženje roka korišćenja novog kredita i objašnjenje da su radovi na započetoj investiciji kasnili zbog neregularnosti u puštanju odobrenih sredstava

Beograd, 22.08.2017.godine

 

FOND ZA RAZVOJ REPUBLIKE SRBIJE

Gospođa Slađana Backovic, direktor Fonda

Foto: Put brašna

Beograd,

Knez Mihajlova 14

 

Predmet: Zahtev za produženje roka korišćenja sredstava odobrenog investicionog

kredita i kredita za trajna obrtna sredstva po ugovoru broj 23627/2015.

Poštovana,

 

Prinuđeni smo da Vam se obratimo jer smo iz objektivnih razloga bili onemogućeni da u predviđenom roku završimo radove na započetoj investiciji. Problemi su uzrokovani načinom rada sektora za puštanje i kontrolu sredstava odobrenih kredita kao i vremenskim uslovima (reparacija zahteva određeni stepen vlažnosti vazduha i temperaturu).

Naime, ovaj sektor nam je neopravdano uskratio korišćenje odobrenog kredita za TOS odmah na početku investicionog ulaganja. Sredstva su bila neophodna kao preduslov za nesmetano odvijanje investicionih radova.

U biznis planu prihvaćenom  i odobrenom od strane Fonda jasno smo istakli razloge zbog kojih nam je, odmah na početku investicionih radova, potrebno pustititi i sredstva iz odobrenog kredita za TOS, kao i posledice koje mogu da nastanu u slučaju da nam se odobrena sredstva ne stave na raspolaganje.

Takođe, u razgovorima vođenim u više navrata sa rukovodiocem navedenog sektora i njegovim saradnicima, pokušali smo da objasnimo razloge neophodnosti puštanja TOS.

Nažalost, za naše argumente nije bilo razumevanja. Razlog za to, po nama, nije bila  zlonamernost već nedostatak elementarnih znanja iz oblasti ekonomije, kao i izrazita rigidnost u sprovođenu predviđenih propisa.

Administracija ovog sektora nije mogla da stvari sagleda očima privrednika, već se strogo držala administrativnih šablona. Ekonomija nije jednosmerna ulica. Svaka investicija ima svoje specifičnosti i sa svakim investitorom je potrebno razgovarati kako bi se projekat na uspašen način realizovao.

Razgovora nije bilo, niti je moglo da ih bude jer je nivo ekonomskog obrazovanja administracije bio toliko nizak da se graničio sa totalnom finansijskom nepismenošću.  Na primer,  kako je moguće da rukovodilac, jednog tako važnog sektora, u situaciji kada mora da bira između dve opcije i to:

  1. pustiti u tečaj odobrena TOS i time omogućiti preduzeću nesmetani nastavak rada i nesmetanu realizaciju investicije ili,
  2. ne pustiti u tečaj odobrena TOS, stvoriti nove probleme preduzeću, koje je već ekonomski iscrpljeno usled nepotrebno „duge“ investicije, još više otežati poslovanje preduzeća i naterati poslodavca na nepopularnu meru otpuštanja radnika, bira drugu opciju. Mera otpuštanja jeste nepopularna, ali kada nema obrtnih sredstava nema ni proizvodnje.

Da stvar bude gora, sve se odvija u trenutku kada je svako radno mesto dragoceno, kada se ulažu veliki napori da se nezaposlenost smanji i kada je reč o investiciji u devastirano područje u kome nema ozbiljnog mlina i ni jednog silosa.

Da li postoji svest o tome da svaki otpušteni radnik dodatno opterećuje državni budžet, a da smanjenje proizvodnje znači smanjenje budžetskih prihoda?

Kada nema obrtnih sredstava:

  • nema proizvodnje,
  • koeficijent obrta je nula,
  • budžet ostaje bez prihoda i
  • investicija se ne odvija planiranom dinamikom.

Ovo su osnovne stvari koje svaki rukovodilac na takvom radnom mestu mora da zna i da uzme u obzir pri donošenju odluka.

Donošenjem odluke o  nepuštanju u tečaj odobrenih TOS bili smo prinuđeni da obustavimo redovnu proizvodnju i da broj radnika prilagodimo novonastaloj situaciji. Proizvodnja se svela na „ad hoc“ proizvodnju (bilo bi dobro sagledati bilanse stanja i uspeha pre početka investicije).

Preduzeće je svoje dalje poslovanje moralo da nastavi u situaciji „krajnje nužde“. Ako se preduzeće nađe u takvoj situaciji ono može da prekrši zakon ili odredbe ugovora a da zbog toga ne bude kažnjeno, ukoliko na taj način umanjuje štetu koja bi inače nastala poštovanjem zakona ili ugovora. Ovo treba da znaju pravnici kada već mogu da biraju između dve opcije.

U prilog teze da sektor ne raspolaže dovoljnim znanjem iz oblasti ekonomije idu i:

  • nepoznavanje ciklusa kretanja kapitala,
  • nejasnoće oko definicije nenamenskog trošenja sredstava,
  • tendencija da se nepotrebno vrši povlačenje  novčanih sredstava iz opticaja čime se nepotrebno kreira potreba preduzeća za novim kreditnim zaduženjima,
  • usporavanje obrta kapitala na mikro i makro ekonomskom nivou itd.

Molimo vas da ove primedbe ne shvatite zlonamerno, kao što ni mi nismo zlonamerno protumačili vaše stavove. Ovo smo izneli sa dobrim namerama u cilju stvaranja pozitivne poslovne i investicione klime između dva partnera „Fonda“ i „Investitora“.

Na našu primedbu da u ugovoru o kreditu nigde ne piše da se odobrena TOS ne mogu koristiti na početku investicije, dobili smo odgovor da je u službi po tom pitanju zauzet takav stav. Interesantno je što stavovi direktora i njegovih saradnika nisu bili uvek usaglašeni jer smo naknadno, pri pravdanju sredstava u avgustu prošle godine, od saradnika čuli da bi bilo moguće dobiti polovinu odobrenih TOS, uz uslov da prethodno opravdamo polovinu sredstava puštenih za investiciju.

Kako je moguće da se stavovi direktora i saradnika razlikuju? To znači da nikakvog stava zapravo i nema, da je reč o frazi kojom se prikriva voluntarizam i da se komitenti ne tretiraju na ravnopravan način. Komitenti ne znaju za stavove jer se oni nigde ne mogu pročitati. Uostalom, stav koji nije utemeljen na znanju i razumevanju stvari i nije stav.

Zbog nedostatka obrtnih sredstava u 2016.godini radili smo na investiciji od polovine oktobra do kraja novembra, dakle, samo mesec ipo dana tokom cele godine. Svo ostalo vreme mučili smo se oko obezbeđivanja obrtnih sredstava pre svega za izmirenje obaveza prema Fondu. Uspeli smo da obezbedimo potrebna sredstva zahvaljujući  pozajmici 75 tona pšenice iz mlina „Braća Ružić“ iz Bogatića. Zbog toga smo i okončanu situaciju izgradnje prijemnog bunkera umesto u februaru na pravdanje doneli u avgustu mesecu. U međuvremenu, imali smo višestruka isključenja električne energije, mobilnih telefona, interneta. Upozorenja o obustavi električne energije su postala redovna pojava. U takvoj situaciji nije bilo moguće angažovati izvođača radova da pristupi poslu.

U septembru mesecu iste godine ponovo smo imali puno sreće. U pomoć su nam potpuno neočekivano uskočili dva naša komitenta, dve pekarske radnje iz Negotina, ponudivši nam kao pomoć 100 tona pšenice. Vlasnici tih radnji su se pored pekarstva bavili i ratarstvom – proizvodnjom pšenice. To je bila prekretnica koja nam je omogućila da konačno počnemo sa izvođenjem investicionih radova, da počnemo sa veoma skromnom proizvodnjom u samom mlinu i da uz ogroman napor održimo kakav takav investicioni kontinuitet, ali i kontinuitet u izmirivanju  obaveza po prispelim anuitetima Fonda.

Uredno smo, od odobravanja kredita 2015.godine do poslednjeg anuiteta, servisirali sve obaveze i izmirili više od 14.000 eura. Još jednom naglašavamo da je sve to učinjeno iz poslovanja u uslovima „krajnje nužde“, kada je naša proizvodnja bila svedena na „ad hoc“ proizvodnju.

Sa velikim naporom i željom da okončamo, davno započetu, investiciju  i uredno servisiramo obaveze prema Fondu, žrtvovali smo sopstvenu proizvodnju.

Dakle, krucijalno pitanje u ovom predmetu je zašto preostali investicioni radovi nisu završeni u roku od dve godine, iako su mogli biti okončani za osam meseci?

Odgovor je jednostavan. Kredit za TOS nam je bio neophodan na početku investicije, a ne nakon njenog završetka.

Razlog za nepuštanje odobrenog kredita za TOS je bio stav koji je, kako su nam u Fondu „stručno“ objasnili,  sektor zauzeo po tom pitanju.

Da su nam na vreme bila puštena potrebna TOS svi radovi bi bili završeni do decembra meseca 2016.godine. U žetvi ove godine silos je mogao da primi na skladištenje 800 tona pšenice, vrednosno izraženo to iznosi oko 120.000 eura. Za preduzeće su to velika i kvalitetna beskamatna obrtna sredstva. Pored toga preduzeću odmah ostaje oko 20% u vidu sopstvenih obrtnih sredstva, a to je više od vašeg kredita.

I šta će nam onda Fondova TOS  na kraju investicionog ciklusa? Ovo je više puta izrečeno, ali u navedenom sektoru nije bilo nikog ko je to mogao da čuje ili razume, jer je sektor „zauzeo stav“.

Možete li da shvatite razmere nama nanete štete ako sve ovo projektujemo na period od pet godina koji je za nas zauvek izgubljen jer investicija još uvek nije završena?

Posebno želim, kao vlasnik preduzeća, da naglasim da sam od početka investicije u ovih sedam godina prodao privatnu imovinu: kuću (vilu iz 1931.), kuću u Minićevu, kuću u Zaječaru, dva lokala u Zaječaru i neke druge vredne stvari, sve sa željom da sagradimo silos, sačuvamo mlin i obezbedimo dalji razvoj i zaštitu mlina, proglešenim od strane Republike Srbije srpskom kulturnom baštinom.

Zbog svega navedenog treba da bude jasno da od investicije nećemo i ne možemo odustati.

Nesporno je da smo, u proteklih sedam godina, podneli veliku štetu. Nadamo se da će Fond razumeti niz iznetih problema i pomoći da završimo započetu investiciju i da prevaziđemo agoniju u kojoj se nalazimo već toliko godina.

Smatramo da Fond ne bi trebalo da ulazi u finansiranje ma kakve investicije ako nije spreman da do kraja podrži investitora u smislu aktivnog učestvanja u praćenju izvođenja radova i rešavanju problema koji se mogu pojaviti tokom izvođenja radova.

Takođe, smatramo da nije korektno da nam prebacujete da poslujemo sa gubitkom a da ekonomski ne izanalizirate kako smo uvedeni u „spiralu“ permanentne nelikvidnosti. Ekonomska nauka i praksa ne poznaju mogućnost servisiranja kredita po investiciji koja nije završena, pogotovo kada je preduzeće zbog tuđih, u ovom slučaju vaših propusta, ostalo bez obrtnih sredstava i proizvodnje.

Naša molba se sastoji u tome da nam omogućite da nastavimo sa investicijom i da nas permanentno kontrolišete a da nas ne uslovljavate pri puštanju preostalih sredstava odobrenog kredita i da pri tome vodite računa o vremenskim uslovima koji mogu da budu faktor ometanja koje Fond često prenebregne.

Fond poseduje naše bilanse počev od 2003.godine. Pogledajte ih još jednom i videćete da znamo da radimo i da smo uspešno radili, uz neobično visok koeficijent obrta i slobodno možemo reći stoprocentnu naplatu potraživanja. I danas u ovako „jadnom stanju“ imamo nekoliko avansnih uplata za naše proizvode.  Mlin ima tradiciju od 1910. godine.

Molimo vas, da što pre zakažete sastanak,  na kome ćemo zajednički naći rešenje i prevazići sve nesporazume.

Takođe vas molimo da hitno pošaljete komisiju koja će izvršiti kontrolu do sada izvršenih radova. Ne tražimo od Fonda ni dinara novog kredita, samo nam omogućite da do kraja iskoristimo već odobrena sredstva koja nismo mogli da iskoristimo zbog nerazumevanja i neudubljivanja u probleme. U suprotnom, u „vetar“ može otići 4.300.000 dinara sredstava već uloženih u remont opreme jer se približavaju jesen i zima. Zbog toga je započete radove na remontu opreme potrebno što pre završiti i hitno uraditi montažu silosa. A što se tiče otpuštenih radnika, molimo vas da se ne sekirate, u ovako „jadnom stanju“ me izdržavaju jer su poljoprivrednici i jer znaju da je bila „krajnja nužnost“ ali i znaju da će ponovo nastaviti da rade čim se stvore uslovi. Ovo nije patetika već ne tako čest odnos prema poslodavcu.

Na kraju, ne možete da osporite, da smo i  u ovako „jadnom stanju“ svo vreme bili  krajnje strpljivi i diskretni. Ukoliko sada ne budemo našli rešenje više neće biti etički da stvari držimo u diskreciji. Svi problemi bi, ne na naše zadovoljstvo, morali da bude izmešteni na neki drugi nivo odlučivanja. U našu upornost svakako ne bi trebalo da sumnjate.

Srdačan pozdrav,

Direktor

 

Milutin Božinović, dipl. ecc.

Rezime čitavog slučaja kreditiranja …. i državne “pomoći” opstanku Debeličkog mlina i kao privrednog subjekta i kao kulturnog dobra

 

FOND ZA RAZVOJ REPUBLIKE SRBIJE

Gospođa Slađana Backović, direktor Fonda

Beograd,

Kneza Mihaila 14

Foto: Izgled sprata

S obzirom da ste doneli odluku o realizaciji naplate  celokupnog iznosa svojih potraživanja aktiviranjem sredstava obezbeđenja, želimo da vas upoznamo sa detaljima o kojima do sada nismo pisali, a za koje smatramo da su veoma bitni za donošenje konačne odluke u vezi sa našim predmetom.

Ekonomski sunovrat našeg preduzeća započinje 2013.godine, onog trenutka kada smo odbili da vam platimo reket koji je bio uslov za dobijanje drugog dela investicionog kredita za izgradnju silosa za skladištenje žitarica. Sunovrat traje već šest godina. U međuvremenu smo prodali sve što smo od pokretnih i nepokretnih stvari posedovali, a tako dobijeni novac upumpali u preduzeće. Bio je to očajnički pokušaj da se spasi proizvodni pogon – stari mlin izuzetne kulturološke vrednosti.

Ipak, i pored enormne energije i sredstava koje smo uložili u tome nismo uspeli. Mlin je  proizvodnju morao da obustavi u maju mesecu 2017.godine, a mi, kao njegovi vlasnici, postali smo definitivno beskućnici.

Višegodišnje iscrpljivanje preduzeća naplatom anuiteta po prethodnom kreditu za investiciju, a da ista nije završena, što je ekonomski posmatrano nedopustivo, uzelo je danak.

Želimo da vas podsetimo da smo u trenutku kada smo vam se obratili za dodelu investicionog kredita, veoma uspešno poslovali i da nam nije bila potrebna nikakva pomoć, već nam je bilo potrebano da nam odobrite jedan  običan investicioni kredit za izgradnju malog silosa za skladištenje žitarica, na teritoriji nerazvijene opštine, na šta smo imali pravo po vašem Zakonu i za šta smo ispunjavali sve uslove.

Prestanak rada mlina obeshrabrio je mnoge poljoprivrednike. Vidno su smanjene  površine zasejane pšenicom. Neki proizvođači su prestali da se bave poljoprivredom.

Zaparložene površine su povećane. Usitnjeni posedi nisu omogućavali poljoprivrednicima rentabilnu proizvodnju. Pošto smo otkupnu cenu pšenice bazirali na berzanskoj ceni, proizvođači su voleli da svoju robu prodaju nama, jer su im ostali prerađivači i trgovci nudili otkup po manjim cenama. Uz to kod nas su mogli da pod povoljnim uslovima nabave veštačko đubrivo i kvalitetnu semensku pšenicu. Jednostavno, bili smo im pouzdan partner u svakom pogledu. Dakle, vaši postupci su  lančano izazvali mnogo drugih šteta. Odgovornost je isključivo na vama.

Istorijska je činjenica da mlin u svom bezmalo stogodišnjem postojanju nije radio samo za vreme Drugog svetskog rata. Naši dedovi, ne želeći da belim brašnom snabdevaju komandu Gestapoa u Knjaževcu, onesposobili su mašine za proizvodnju i zaustavili rad mlina.

Danas je u njemu po drugi put prekinuta proizvodnja. Zašto je danas, u miru, proizvodnja morala ponovo da bude prekinuta? Koji je to okupator sada na sceni?

To ćemo otkriti u  daljem izlaganju.

U 2015.godini odobrili ste nam investicioni kredit i kredit za TOS u ukupnom iznosu od 12.300.000,00 dinara. Bilo je to sasvim dovoljno za okončanje investicije.

Međutim, ispostavilo se da je i ovaj iznos ipak bio nedovoljan. Razlozi za to su bili: nepuštanje odobrenog kredita za TOS na početku grace perioda, potpuno nepoznavnje osnovnih ekonomskih zakonitosti rukovodioca sektora za puštanje i kontrolu kredita i pokušaj da se spreči nenamensko trošenje sredstava propisima i odlikama donošenim sa pozicija ekonomskog  diletantizma.

Za svo vreme grace perioda, pustili ste nam, avansno, samo investiciona sredstva i to u iznosu od 3,1 miliona dinara. Iako ste nam odobrili kredit za TOS, po tom osnovu nam niste pustili ni jedan jedini dinar. Pritom ste znali da ne posedujemo nikakva obrtna sredstva. Ako nema obrtnih sredstava onda nema ni proizvodnje, nema ni investicije.   Pa ipak, zahvaljujući preostalom poverenju koje smo uživali kod malobrojnog dela naših dobavljača, uspeli smo da uz puno sreće i mnogo truda pokrenemo, u zadnjem kvartalu 2016.godine, kontinuirani investocioni ciklus koji je trajao do 10.08.2017.godine.

To nam je omogućilo da sa dobijena 3,1 miliona dinara uradimo i opravdamo investicione radove u iznosu od oko 5,6 miliona dinara i isplatimo vam oko 18.200 evra po anuitetima prethodnog kredita. Takođe, bili smo prinuđeni da pokrijemo i mnogobrojne štete koje ste nam kontinuirano nanosili.

Recimo, na samom početku korišćenja drugog kredita, kod građevinskih radova – izgradnje prijemnog bunkera, potrošeno je 300.000,00 dinara više nego što je glavnim projektom bilo predviđeno, jer je zbog nedovoljno odobrenih sredstava po kreditu iz 2010.godine bio urađen samo deo zemljano – betonskih radova. Zbog toga, da bi se izgradio prijemni bunker, trebalo je uraditi noseći potporni zid ispod već urađenog temelja silisa, pa tek onda nastaviti izgradnju pomenutog prijemnog bunkera. Prvobitnim građevinskim projektom nije bilo predviđeno raditi potporni zid. Nepotrebno je, dakle, bio potrošen pomenuti iznos investicionih sredstava.

Da li će nam Fond priznati nanetu štetu?

 

Zbog propusta u radu fonda, u periodu od 10.08.2017.godine do 01.10.2017.godine izgubili smo 50 radnih dana. Propušteno vreme i neurađene radove morali smo nadoknađivati tokom zimskog perioda kada smo radionicu morali da zagrevamo industrijskim kaloriferima, jer je tehnološki proces pripreme za farbanje i farbanje elemenata silosa to zahtevao. Temperatura vazduha je morala konstantno da se održava u intervalu od 12-16 stepeni celzijusovih. Na ovaj način, nepotrebno smo potrošili za električnu energiju oko 200.000,00 dinara.

Hoće li nam Fond i ovu štetu nadoknaditi?

 

Ako saberemo samo ova dva iznosa dobijamo sumu od oko 500.000,00 dinara, ili dva anuiteta po prvom kreditu.

Ako tome dodamo i druge troškove koje smo morali da snosimo zbog propusta u radu Fonda kao što su troškovi advokata, sudski troškovi, troškovi raznih kazni, troškovi kamata i slično, dolazimo do zaključka da je prvi kredit već otplaćen i da smo počeli sa otplatom i drugog kredita, naravno, pod uslovom da nam Fond sve navedene i nepotrebno nastale troškove prizna.

U međuvremenu, morali smo od nečega i da živimo, da plaćamo električnu energiju i druge račune i razne druge fiksne troškove.

Zbog blokade računa decembra meseca 2017.godine za koju ste vi isključivi krivci, propustili smo da u ključnim trenucima za nas, od Nacionalne službe za zapošljavanje dobijemo jedan milion dinara. U prilogu pisma dostavljamo vam dva poziva NSZ za učešće na konkursima. Ovo je za nas bila još jedna velika šteta koju ste nam napravili.

Usput, urađeno je i više radova na siloskoj opremi nego što je opravdano. Oni nisu pravdani jer nisu do kraja završeni, pa zbog toga nisu ni mogli biti fakturisani.

Sa ovako malo sredstava puštenih tokom celog perioda mirovanja, imajući u vidu i celokupnu finansijsku situaciju našeg preduzeća, godinama iscrpljivanog prinudnom naplatom anuiteta, a da investicija nije završena, što ekonomskoj nauci i praksi, da još jednom podvučemo, nije poznato, smatramo da smo uradili i izdržali više od bilo koga drugog i samim tim, pokazali koliko je snažna želja da se započeta investicija konačno  završi.

Neznanje, nerazumevanje, nesposobnost razlikovanja nastalih situacija i nemogućnost prilagođavanja specifičnostima karakterističnih za svako preduzeće od strane rukovodioca sektora za puštanje i kontrolu kredita, učinili su da od 24 meseca grace perioda za rad na samoj investiciji bude iskorišćeno nepunih 10 meseci. Još jedna šteta za nas i zato, nema nikakve misterije zašto i pored dovoljno odobrenih sredstava po drugom kreditu investicija nije mogla biti završena.

Sada se nalazimo u situaciji, koja će nam omogućiti da vam lako objasnimo sve negativne aspekte ekonomske doktrine koju ste izmislili i sprovodili poslednjih godina, nanoseći ogromnu štetu komitentima i državi.

Na duži period potpuno ste nam onemogućili pristup finansijskim institucijama, pa samim tim i kapitalu i to kako kao pravnom licu, tako isto i kao fizičkim licima. Više nemamo nikakvu mogućnost da se privatno zadužimo ni kod naših prijatelja ili rođaka. Ne posedujemo nikakvu imovinu, jer smo sve već prodali. Ne uživamo više nikakvo poverenje kod naših dobavljača. Dakle, ne postoji nikakva mogućnost da dođemo do obrtnih sredstava kojima bismo izmirili zaostala dugovanja za isporučenu električnu energiju na primer, kupili sirivinu i tako započeli sa proizvodnjom, pa samim tim i stvorili mogućnost da započnemo sa investicionom aktivnošću. Još jednom vam ponavljamo, ako nema obrtnih sredstava, nema proizvodnje pa nema ni investicije.

Ako biste nam u takvim okolnostima pustili 10 miliona dinara za investiciju, pod uslovima koje ste sami odredili kao jedino ispravne, onda biste puštena sredstva, po isteku perioda mirovanja od dve godine, u celosti zatekli na našem računu. Ni jedan dinar ne bi bio potrošen, jer bi svako korišćenje sredstava bilo tretirano kao krivično delo. Znači, sav kapital bi bio zamrznut na našem tekućem računu. Ne bi bilo proizvodnje, koeficijent obrta bi bio nula, pa samim tim bi država ostala bez uobičajenih prihoda. Zaposleni bi morali da dobiju otkaz i padnu na teret države.

Da stvari budu gore, prinudnom naplatom biste sa našeg računa skidali anuitete dospele po prvom investicionom kreditu, a da investicija nije završena, u ukupnom iznosu od oko 2,5 miliona dinara. Za toliko bi investicioni kapital bio umanjen. Na kraju grace perioda imali bismo na tekućem računu 7,5 miliona dinara.

Tada bi rukovodilac sektora puštanja i kontrole kredita pitao, gde su pare, konstatovao da je novac nenamenski potrošen i da smo učinili krivično delo!!

Dakle, učinili smo krivično delo a da nikada nismo pustili ni jedan jedini nalog za skidanje ni jednog dinara sa našeg tekućeg računa. Za sve vreme grace perioda samo nam je Fond blokadama računa, prisilno i protivno ekonomskim zakonitostima i ekonomskoj praksi naplaćivao anuitete, a da investicija nije završena. Ovo zvuči kao  šala, a ustvari je velika sramota za Fond i velika tragedija za srpsku privredu i državu. Ovoliko neznanje skoncentrisano u tako važnoj državnoj instituciji zaduženoj za razvoj privrede je nemoguće shvatiti.

Ovo je nova ekonomska doktrina, nama a i stručnoj javnosti potpuno nepoznata, smišljena od stručnjaka – rukovodioca pomenutog sektora i primenjivana poslednjih godina od strane Fonda kao spasonosno rešenje za obuzdavanje nenamenskog trošenja sredstava odobrenih investicionih kredita.

Ali ovo nije kraj egzotičnim rešenjima ovog sektora. Ne samo da nikada u periodu mirovanja nismo dobili odobrena i preko potrebna TOS, nego nam nisu puštena ni sredstva po elektro projektu koji je sastavni deo glavnog investicionog projekta. Na taj način, dodatno smo usporavani u realizaciji započete investicije, jer nam je onemogućeno da istovremeno izvodimo radove po svim projektima.

Istovremeno, prisiljeni smo da sav dobijeni novac odmah prenesemo izvođaču radova i da to pravdamo overenim izvodom banke. Naš novac je na taj način stavljan na raspolaganje drugom preduzeću koje je isti, sasvim legitimno, koristilo kao obrtni kapital. Pritom, smo mi za sve garantovali hipotekom i plaćali kamatu! Ono što je bilo zabranjeno nama, a to je da neka sredstva sa našeg tekućeg računa ubacimo u normalan ciklus kretanja kapitala, na izvesno vreme i time novac koristimo racionalno stvarajući novostvorenu vrednost, ne kršeći ni jedan ekonomski zakon, nije bilo zabranjeno drugom preduzeću.

To je bio veliki rizik ne samo za nas nego i za druge komitente Fonda koji je, kako se kasnije ispostavilo, dovodio do nepotrebnog gubljenja vremena i zastoja u finansiranju investicije. I sami smo mogli da vršimo direktno sva plaćanja, a ne da to za nas čini neko drugi. U ostalom, sami smo nalazili najpovoljnije dobavljače i rešenja pri kupovini neophodnih materijala.

Od nepotrebnog kruženja novca korist su imale samo strane banke naplaćujući duplu proviziju, a srpskim preduzećima pripadala je samo šteta. Zašto bismo, uopšte, pomagali strane banke?

Prateći tok našeg novca došli smo do saznanja da je naš izvođač radova njime finansirao obnovu fasade Osnovnog suda u Zaječaru. To je povremeno dovodilo do zastoja u finansiranju naše investicije i do kašnjenja u izvođenju radova. Do većih problema je došlo nakon završetka svih radova na obnovi fasade suda i ispostavljanja okončane situacije. Zbog neažurnosti sopstvenog računovodstva sud je stalno odlagao isplatu po primljenoj fakturi izvođača radova. Da ne bi došlo do ozbiljnijeg zastoja u finansiranju naših investicionih radova, obratili smo se za pomoć Ministarstvu pravde i objasnili u čemu je problem. Ministarstvo je regovalo odmah, činovnici zaječarskog suda su dostavili potrebnu dokumentaciju i novac je brzo bio transferisan zajedničkom izvođaču radova. Zahvaljujući ovom događaju uspostavili smo odlične odnose sa pomenutim ministarstvom, razmenili iskustva u vezi sa načinom finansiranja investicija i dogovorili se da na otvaranju silisa obavezno bude prisutan  neko od njihovih visokih predstavnika. Kako stvari stoje moraćemo, po kozna koji put da im se izvinimo i da ih zamolimo za strpljenje.

Finansijski problemi našeg izvođača radova su se u međuvremenu dalje produbili. Skoro godinu dana se kasni sa isplatom faktura preduzeća „EHOM“ d.o.o. iz Beograda sa kojim je saradnja u svakom pogledu bila sjajna.

Ovo je eklatantan primer kako Fond ne treba da radi, primer diletantizma u radu Fonda, kojim se klijentima nepotrebno stvaraju  problemi, na čije se rešavanje  gubi puno energije, umesto da se ista upotrebi za rad na samoj investiciji.

Kada sve navedeno uzmemo u obzir nameće se pitanje ko suštinski ometa i usporava rad na investiciji: mi ili Fond svojim izmišljenim „ekonomskim“ doktrinama.

Proglašavajući osnovne ekonomske zakonitosti krivičnim delom sektor za puštanje i kontrolu kredita jasno je poručio svima da je prethodni rad Fonda bio neregularan i nezakonit. Ako je to tačno, zašto niko od zaposlenih nizašta nije odgovarao?

Ipak, sigurni smo da smo prvi kredit za investicije iz 2010.godine koristili upravo u skladu sa ekonomskim zakonitostima i uobičajenom ekonomskom praksom. Sredstva su iskorišćena brzo i u predviđenom roku. Kredit je u potpunosti opravdan, procedura je bila jednostavna, nismo imali nikakvih problema. Toliko je sve bilo jednostavno da nismo ni znali ko je šef, a ko direktor sektora sa kojima smo sarađivali, niti nas je to interesovalo.

Dakle, da Fond nije poslovanje u skladu sa ekonomskim zakonima proglasio za krivično delo, odnosno, da se poslovanje odvijalo analogno onom iz 2010.godine, investicija bi bila u potpunosti i u predviđenom roku završena. Šta više, za njen završetak ne bi bilo potrebno 12 miliona dinara, već znatno manje sredstava.

Stvari naglo počinju da se komplikuju 2013.godine, kada nam Fond bez objektivnih  razloga nije odobrio obećani drugi deo kredita za nastavak finansiranja  investicije. Nije došlo ni do kakvih negativnih trendova u poslovanju tokom prethodnih godina, fizički obim proizvodnje se nije razlikovao od onog iz 2010.godine, svi relevantni ekonomski parametri se nisu bitno menjali.  Reč je uostalom, o istoj investiciji koja je vrlo profitabilna i koju je kao takvu Fond i odlučio da finansira. Zbog toga se nikako ne može opravdati neočekivana odluka Fonda. Ako je Fond bio u nekoj dilemi, trebalo je da nas kontaktira i da u razgovoru sa nama sve sporno bude rešeno. Ne samo da nikada nismo pozvani na razgovor, nego je svaki razgovor sa nama bio onemogućen time što je naš referent bio prebačen na drugo radno mesto, a zamenu nismo dobili. Jednostavno, Fond je sa nama prekinuo svaki kontakt.

Razloga dakle nije bilo, ali je postojao povod. Povod je bio naše nepristajanje da platimo reket i da na taj način obezbedimo dalje finansiranje započete investicije. O svemu smo vam već detaljno pisali i ne bismo se opterećivali već iznetim stvarima.

Posle svega što ste nam priredili nemamo nikakvo moralno pravo da ma šta krijemo i istinu ne iznesemo do kraja, u nadi da ćete se konačno osloboditi svih koji brukaju i nanose štetu ugledu institucije vašeg ranga.

Zbog toga, izneli bismo nešto o čemu ranije nismo pisali, a tiče se nekih vaših službenika.

U sektor boniteta se u 2013.godini nije moglo slobodno ući. To je bila zabranjena zona sa jasno napisanim i istaknutim upozorenjem na ulaznim vratima. Na čelo sektora bila je gospođa Tamindžija, pravnik sa beznačajnim znanjem iz ekonomije.

Kako mesecima nismo uspevali da saznamo zbog čega se naš zahtev toliko dugo ne razmatra, a svi su nas upućivali na sektor boniteta, „drznuli“ smo se i ušli u zabranjenu zonu. Sve nejasno smo sa referentom Stolićem rešili bukvalno za  pet minuta. Ohrabreni, otišli smo kod gospođe Tamindžije kako bismo joj to saopštili i kako bismo konačno otvorili vrata za nastavak uobičajene procedure za razmatranje našeg zahteva. Umesto na očekivano razumevanje i pristojan razgovor, dočekani smo na krajnje neprimeren način. Uz viku usledila je neprijatna tirada, od toga da je ulaz u njen sektor strogo zabranjen do toga da će biti pozvano obezbeđenje i da ćemo biti izbačeni iz Fonda.

Ovako arogantno, necivilizovano i osiono ponašanje od strane zaposlenih u renomiranoj instituciji kakva je Fond koji predstavlja u krajnjoj liniji i državu, nismo očekivali. Sa ovom osobom smo imali neprijatna iskustva i u vreme kada je bila na čelu sektora puštanja i kontrole kredita. Krajem leta 2017.godine razrešena je dužnosti direktora pomenutog sektora. Zašto je to učinjeno ako je posao radila ispravno?

Svaka osionost je odvratna, a posebno ona u kojoj se jedna strana, koja je na ogromnoj udanjenosti od savršene, sa visine obraća drugoj i propisuje uslove i pravila ponašanja koje ni sama ne poštuje.

U negativnom kontekstu ističemo i ponašanje gospođe Vesne Bobičić. Gospođa Bobičić je te 2013.godine stala na stranu činovnika Bate Minića, operativca na terenu, koji nam je direktno rekao pod kojim uslovima možemo da dobijemo drugi deo kredita.

Rekla nam je da treba da znamo u kom dobu živimo, kako svet danas funkcioniše, kako se danas dobijaju krediti, da je normalno to što je Bato Minić tražio i da se ne pravimo naivni.  Drugim rečima, jasno nam je poručila da je reket normalna i uobičajena pojava u vremenu u kojem živimo. Svaki komentar je ovde suvišan.

Gospođa Bobičić je 2010.godine obrađivala naš zahtev za dodelu investicionog kredita za izgradnju silosa. Tada nam je takođe, bez razloga, bila odobrena polovina  traženog iznosa kredita. Usmeno obrazloženje dobijeno od gospođe Bobičić je bilo da Fond nije imao dovoljno sredstava i da će nam drugi deo sredstava biti bez problema odobren naknadno, nakon pravdanja utroška dobijenih sredstava. Istovremeno smo zamoljeni da potpišemo izjavu da ćemo ostatak potrebnih sredstava obezbediti sami. Time bismo, kako nam je gospođa Bobičić objasnila, pomogli Fondu da za neodobreni iznos sredstava Fond ima i formalno pokriće, budući da, ponavljam još jednom, prema njenim rečima, Fond nije na raspolaganju imao dovoljno sredstava.

Ne sumnjajući u iskrenost službenika, znajući iz ličnog iskustva da Fond dozvoljava istovremeno korišćenje dva kredita, da je odobreni iznos dovoljan za početak radova, iz plemenitih pobuda potpisali smo izjavu. Odmah nakon overe izjave usledila je iznenađujuća rečenica: „Pa i niste morali to da potpišete“. Gospođa Bobičić je bila neiskrena prema nama. Pošto nam je jasno da neiskrenost ne može poštovati nikoga, u nama se probudila sumnja. Nismo znali šta se krije iza rečenog, tim pre što je ista osoba znala da smo u periodu od 2005.godine do 2009.godine koristili dva kredita za TOS, da su oba uredno servisirana i da smo oba kredita vratili pre roka.

Plemeniti ljudi ne očekuju prevaru, ali kada se ona desi oni to prvi primete. Stvari su nam postale jasne 2013.godine kada nam nije odobren obećani drugi deo kredita. Ne samo što nam nisu odobrena sredstva, nego nam je Fond prinudnom naplatom započeo naplatu anuiteta po iskorišćenom kreditu, a da investicija nije završena.

Ekonomska praksa ovako nešto ne poznaje.

 

Neodobravanjem punog iznosa traženog kredita komitent postaje plen. Kada zatraži drugi deo kredita on postaje žrtva. Da li će preživeti, pitanje je. To u velikoj meri, ali ne i sasvim, zavisi od primitivaca, moralnih marginalaca čiji je najuzvišeniji cilj bio ispoštovati sopstveni egoizam.

Za njih drugi ljudi nisu ljudi, ali ipak i ti ljudi su živa bića, pa kao i sva živa bića i oni vole da žive. Neki od njih su spremni i na krajnju žrtvu, a spremnost na krajnju žrtvu je najbolja brana despotiji. Zbog toga plen ne mora uvek da postane žrtva.

Znači, komitent najpre dobije polovinu od potrebnih sredstava za investiciju, a zatim, kada podnese zahtev za odobrenje drugog dela kredita za istu investiciju, on biva reketiran. Ukoliko na reket ne pristane izlaže se riziku da investiciju nikad ne završi, pa čak i da izgubi sopstveno preduzeće.

Ovo je bila matrica po kojoj su mali despoti, međusobno umreženi, protivpravno sebi pribavljali materijalnu korist. Tako opljačkan novac  je po pravilu pripadao budžetu. Ogromnu štetu su trpeli država i narod.

Fond je smatrao da će mu izjava kojom komitent samostalno procenjuje da su mu odobrena sredstva ipak dovoljna za okončanje investicije, biti dovoljna kao argument odbrane pred sudom. Onaj ko je osmislio ovako naivan način zaštite ne može se pohvaliti visokim koeficijentom inteligencije, a ni logika mu nije jača strana. Upravo je izjava dokaz da su u Fondu pojedinci, na osmišljen i organizovan način, u dugom vremenskom periodu, sprovodili krivična dela.

Niko zdrave pameti ne bi potpisao izjavu, jer time priznaje da je prevarant. Potpisaće je samo onaj kome je ispričana uverljiva priča, ko je uz to plemenita osoba, ko je u prethodnom periodu radio sa Fondom i pritom nije imao nikakvih problema, ko zna da se može sigurno povući još jedan kredit za završetak započete investicije, odnosno, neko ko ne očekuje prevaru.

Dalje, nameću se logična pitanja: Zašto Fond, ako se neko već izjasnio da je prevarant, potpisujući pomenutu izjavu, uopšte sa njim sarađuje?  Kako to da u Fondu aplicira toliko veliki broj prevaranata i zašto im se odobravaju krediti? Ako tome dodamo one koji su zaista Fond već prevarili i oligarhe koji nisu, po Zakonu o Fondu, smeli da koriste sredstva ove institucije, dolazimo do enormno velike koncentracije delikvenata koji su uključeni u rad ove institucije. Kako je to uopšte moguće?

Zašto se komitenti koji su potpisali izjavu u ogromnom broju ponovo javljaju Fondu za dobijanje još jednog kredita kojim bi započetu investiciju završili, ukoliko u startu nisu neiskrenom pričom prevareni?

Ako je neko i potpisao izjavu u duhu Fondovog tumačenja, moglo mu se desiti da su mu se očekivanja izjalovila, da nije mogao da obezbedi potrebna sredstva, pa je normalno očekivati da novim zahtevom od Fonda zatraži potrebnu pomoć. Fond je po Zakonu bio dužan da odobri sredstva i da investiciju koju je ranije zajedno sa komitentom započeo, procenivši je kao opravdanu, završi bez dodatnog uslovljavanja.

Neuverljivo zvuči priča da Fond ne raspolaže sa dovoljno sredstava, kada se zna da se preko računa plasiraju milijarde evra, te da se zbog toga ne može odobriti kredit u celosti i to za jedno malo proizvodno preduzeće u nerazvijenoj opštini. Praksa finansijskih institucija je da ako se proceni da je investicija rentabilna i opravdana, kako je bilo u našem slučaju, odobrava se puni iznos kredita, s tim što se  ugovorom može regulisati dinamika puštanja sredstava. Uvek ste  nam mogli odobriti puni iznos kredita uz klauzulu da će drugi deo sredstava biti realizovan, shodno mogućnostima Fonda, u roku od recimo godinu dana. Apsolutno je bilo nemoguće  da fond u tom roku nije bio stanju da obezbedi nekoliko miliona dinara.

Ma koliko ovakva praksa fonda izgledala apsurdno, ona je ipak imala određeni smisao. Finansiranje iste investicije sa dva kredita je olakšalo pojedincima iz Fonda reketiranje sopstvenih komitenata. Bio je to suptilan i gotovo savršeno prikriven metod     pljačke budžetskih sredstava.

Korupcija nije kompatibilna sa razvojem države. Sa ekonomske tačke gledišta, borba protiv korupcije pomaže da se izbegne gibitak javnih materijalnih dobara, pomaže racionalnoj podeli resursa, podržava tržišni poredak, poboljšava investiciono okruženje, što je izuzetno korisno za stabilan razvoj ekonomije i oživljavanje nacije.

Ova saznanja bi Fond morao striktno da poštuje ukoliko želi da ima vodeću ulogu u razvoju srpske ekonomije.

Očekivali smo da će se za par godina kapacitet silosa morati podići na 2.000 tona, jer su to minimalne, ali realne potrebe za to područje. To znači da bi smo imali još jednu investiciju u povećanje kapaciteta silosa.  U fioci nam godinama stoji generalni projekat još jedne investicije kompatibilne sa razvojem kulturnog dobra. I umesto da uđemo u konstantni investicioni ciklus, mi smo zahvaljujući Fondu bili primorani da obustavimo proizvodnju. Sigurni smo da su istu želju za razvojem imale i druge srpske firme. Pitanje je koliko je njih uspelo da realizuje svoje ideje, jer je vaša destruktivna poslovna politika bila ista i prema drugima.

Imali ste privilegiju da finansirate jedno srpsko kulturno dobro, koje je želelo da svoju obnovu i razvoj finansira, samo, iz sopstvene zarade. Time bi se postigla njegova autonomnost u finansiranju, njegov održivi razvoj i opstanak i nezavisnost od finansijske pomoći države ili lokalne samouprave. To bi automatski pomoglo području u kome se dobro nalazi, obezbeđujući mu brži privredni rast i donoseći blagodeti stanovništvu.  I tu privilegiju ste prokockali.

Ali, smetnuli ste s uma jednu bitnu činjenicu, a to je da je u Evropi sve više pažnje usmereno ka kulturi i kulturnom nasleđu upravo radi očuvanja identiteta i nacionalnog dostojanstva. Narodi bez identiteta i dostojanstva rizikuju da u prelaznim istorijskim trenucima ostanu zbunjeni, nemoćni da formulišu prave ciljeve i izaberu pravi put svog opstanka i razvoja. Društvo koje je odabralo samo budućnost i odbacilo korene nema nikakvog smisla.

Paradoksalno zvuči da smo vam mi, uprkos tome što ste nam naneli veliku štetu, bili potpuno lojalan komitent. Ne dozvolivši da nas nekolicina vaših radnika reketira, onemogućili smo da po našem ugovoru o kreditu budete uvučeni u pljačku budžetskih para. Osim toga, svako plaćanje reketa znači i povredu bitnog člana ugovora kojim se regulše visina kamatne stope. Plaćanje reketa za sobom povlači i njeno prikriveno povećanje, što ugovorom nigde nije regulisano i u suprotnosti je sa zakonom.

O ovome sigurno niste ni razmišljali.

Vidimo da ste vrlo revnosni kada treba blokirati račun komitenta i naplatiti potraživanje. U bankama ima isuviše vaših menica. Očigledno je da time želite da se dodvorite pretpostavljenima. Onim čime bi trebalo da se stidite vi se ponosite.

Najuzvišeniji cilj trebalo bi da vam bude da ni jedno preduzeće sa kojim započnete saradnju ne bude blokirano, posebno ne s vaše strane, jer je to jedini kriterijum da ste poslu pristupili ozbiljno i da ste ga uradili kako treba. To je ono čime bi trebalo da se ponosite.

Gomila puštenih menica i blokiranih firmi govori da svoj posao ne obavljate kvalitetno i stručno. Upravo je to nešto  čega bi trebalo da se stidite, ali praksa govori drugačije. Ponosite se gomilom upropašćenih preduzeća.

Ni jedno preduzeće koje je od Fonda koristilo investicioni kredit nije moglo odobrena sredstva da iskoristi u potpunosti i na najracionalniji način.  Uzrok tome je bila korupcija, ili proglašavanje ponašanja privrdnih subjekata u skladu sa ekonomskim zakonima krivičnim delom.  U oba slučaja preduzeće je, potencijalno, moglo biti prisiljeno na nepotrebno dodatno zaduživanje da bi investiciju završilo, sa svim negativnim posledicama koje iz toga proizilaze.

Kakva su vaša makroekonomska dostignuća i kakav ste doprinos dali rastu BDP-a Srbije?

Od 2014.godine do danas banke su povećele svoje plasmane fizičkim licima pre svega bujanjem keš kredita za nešto preko sto procenata. Istovremeno, plasmani pravnim licima su povećani svega nekoliko procenta. To ne treba da čudi, jer zašto bi se strane banke trudile da razvijaju srpsku privredu, a i zarada im je tu manja uz manju sigurnost plasmana. Mnogo je elegantnije dati keš kredit i uz najviše realne kamatne stope u Evropi skinuti kožu s leđa srpskim građanima.

Fond je mogao da iskoristi priliku i da na kvalitetan način upumpa srpskoj privredi u vidu kredita značajna sredstva. Ali, ne poštujući ekonomske zakone i proglašavajući krivičnim delom vladanje u skladu sa njima, ne poštujući sopstveni Zakon o Fondu, čineći i druge propuste i prekršaje Fond je propustio priliku da pomogne državi da značajnije uveća rast BDP-a. Umesto da stvara zdravu klimu za kontinuirani investicioni ciklus privrednih subjekata, on je neretko onemogućavao svaku pomisao na investiranje gašenjem proizvodnih aktivnosti i totalnom obustavom rada onih  kojima je „pokušao da pomogne“ (naš primer). Sve se to dešava u trenutku kada se državno rukovodstvo očajnički bori da za deseti deo procenta poveća rast BDP-a i kada je potrebno da Srbija u dužem vremenskom periodu ostvaruje rast BDP-a od najmanje 6% na godišnjem nivou, ne bi li u bližoj budućnosti sustigla susede Rumuniju i Bugarsku.

Da se u Fondu radilo profesionalno verujemo da bi srpski BDP mogao biti veći za 1%  do 2% na godišnjem nivou. To bi ujedno bio najkvalitetniji način uvećanja BDP-a budući da ga kreiraju isključivo srpska preduzeća. Nije sve jedno ko i u kom procentu učestvuje u stvaranju BDP-a jedne zemlje, da li to čine strane kompanije ili domaći privredni subjekti.

Kolonijom se smatra zemlja u kojoj domaća preduzeća učestvuju u stvaranju BDP-a sa manje od 70%. To je granica ispod koje se ne sme ići. Prema tome, na vama je velika odgovornost da li će se naša zemlja smatrati kolonijom ili ne. Nacija koja ne stvara višak vrednosti nema perspektivu. Ne može se budućnost nacije graditi na minimalcu. Vaša aktuelna doktrina evidentno ne podstiče stvaranje viška vrednosti u srpskim preduzećima. Nemačka je pre samo mesec  dana zakonom smanjila učešće stranih investicija sa 25% na 10%. To samo po sebi  govori u kom pravcu treba ići.

Fond je nažalost izabrao neoliberalni način razmišljanja i rada. Nažalost, jer je neoliberalizam  najgori društveni i ekonomski poredak, gori i od komunizma. Ekonomska istorija je pokazala da je liberalizam nesposoban da obezbedi prosperitetan, kontinuirani i stabilan rast kapitalističkim ekonomijama. Produkujući konstantne ekonomske krize, zbog nesposobnosti da obezbedi pravednu raspodelu nacionalnog bogatstva, devalvirao je i samu ideju kapitalizma kao najefikasnijeg i najpoželjnijeg oblika društvenog uređenja.

Neoliberalizam i danas na delu pokazuje svu svoju inferiornost. Zapadni svet kao njegov promoter plaća danak svojoj zabludi beležeći zanemarljive stope rasta, za razliku od onih država koje su kapitalistički način proizvodnje stavile pod osmišljenu i čvrstu državnu kontrolu, koje sprovode dirižizam, čime obezbeđuju dirigovanu, uravnoteženu preraspodelu stvorenog nacionalnog bogatstva i time još više pospešuju rast svojih ekonomija. Zato njihove stope rasta BDP-a beleže kontinuirani višedecenijski rast i blizu su dvocifrenom iznosu.

U ostalom, stope rasta BDP-a su se u SFRJ kretale između pet i deset procenata godišnje i to u kontinuiranom višedecenijskom periodu. Tada su Kinezi dolazili kod nas diveći se našim ekonomskim uspesima. Sada je nažalost, situacija obrnuta.

Šta je to loše kod vas što uspešna preduzeća pretvara u invalide, što ruši njihov bonitet, što ih tera da smanjuju ili potpuno obustavljaju proizvodnju, što ih onemogućava da investiraju?

Korupcija, nepotizam, odsustvo meritokratije, na svim nivoima, je ono što vas sprečava da im pomognete u namerama da se brže razvijaju, a samim tim i državi da ostvari veći privredni rast.

Iz ličnog iskustva možemo se zapitati: Ko ima stvarnu korist od vašeg rada i vašeg postojanja?

Nismo sigurni da oni, koje po Zakonu o Fondu treba da podržite, mogu da budu sigurni da će opstati ako se oslone na vašu pomoć. Kako preduzeće koje od vas dobije kredit od 100.000 evra može da bude sigurano da će investiciju uspešno završiti ako mu neko uzme deset ili dvadeset hiljada evra, jer je to, kako neki od vas kažu, danas sasvim normalno i da tako treba? Da li komitent zaista zna po kojoj se kamatnoj stopi realno zadužio?

Niko nikome ne može sa sigurnošću ništa garantovati. Zato mnoge blokirate, zato mnogi obustavljaju proizvodnju, ne završavaju započete investicije ili jednostavno propadaju, a da ne znaju da nabroje sve razloge svoje propasti.

Privreda ne može da očekuje sigurnu i punu podršku, pa ni korist. Država takođe. Ko onda može da računa na veliku i sigurnu korist od saradnje sa vama?

Samo oni koji su do sada već uzeli sve što su hteli i više nego što im treba i pojedinci iz vaših redova koji su se brzo, ali neinteligentno prilagodili modernim vremenima.

Tako smo došli do odgovora na pitanje ko je danas okupator zbog koga je stari mlin po drugi put u stogodišnjem postojanju morao da obustavi proizvodnju. Kako su naši dedovi hrabro i lucidno odbili saradnju sa okupatorom, tako ćemo učiniti i mi korišćenjem svih mogućnosti koje nudi savremeno doba.

Trenutak je da se na sve bitne činjenice osvrnemo još jednom:

  • godine, bez razloga nam odobravate samo polovinu od traženog iznosa investicionog kredita,
  • U proleće 2013.godine, bez razloga nam ne odobravate obećani drugi deo kredita za istu investiciju i nastavljate sa prisilnom naplatom anuiteta po prvom kreditu, a da investicija nije završena,
  • godine nas diskretno pozivate da apliciramo za novi kredit i u potpunosti nam odobravate nedostajući iznos sredstava za završetak započete investicije. Na taj način ispravljate i priznajete grešku napravljenu 2013.godine. U jednom od vaših pisama ističete loš bonitet kao razlog zbog koga ste nam uskratili dalje finansiranje 2013.godine. Bonitet preduzeća nam naglo opada u razdoblju od 2013.godine do 2015. godine, ali nam kredit ipak odobravate, ovaj put ne umanjujući traženi iznos. Odobrena sredstva su bila apsolutno dovoljna za okončanje započetih investicionih radova. Bar je u tom trenutku tako izgledalo.
  • Proglašavanjem krivičnim delom poštovanje osnovnih ekonomskih zakonitosti i apsurdnim uslovljavanjima i postupcima pri korišćenju odobrenih sredstava, ponovo je onemogućen završetak investicije. Za svo vreme ste vršili prisilnu naplatu anuiteta, a da investicija nije okončana, što je suprotno ekonomskoj praksi.
  • U maju 2017.godine bili smo prisiljeni da obustavimo proizvodnju, a u novembru 2018.godine napustio nas je i poslednji radnik.

Velika je sramota što Fond za razvoj Republike Srbije nije u stanju da isprati jednu malu i jednostavnu investiciju u nerazvijenom području.

Oduzeti nekome vreme znači oduzeti nekome nadu, a kada nestane nade, onda nestaje i želja za smislom. Smisao je put kojim treba da se kreće svako ljudsko biće koje želi da doprinese boljitku društva i time ostavi pečat svog postojanja.

Pa ipak, nije sve tako crno u Fondu. Tokom dugogodišnje saradnje, upoznali smo odlične ljude i stručnjake koji apsolutno vladaju materijom. Sposobni su da brzo i dobro misle i rade časno i pošteno, što je danas retkost. Na njih se ne odnosi Tolstojeva misao da je danas bolje biti kriv i bogat nego nevin i siromašen.

Želimo da se izvinimo gospođi Ninkov zbog toga što smo je u jednom od prethodnih pisama spomenuli u negativnom kontekstu. Bilo je to iz neznanja, iz nepoznavanja vaše unutrašnje organizacije i sistema donošenja odluka. Sada kada smo bolje upoznali način na koji funkcionišete znamo ko je najveći krivac za svu štetu koju smo pretrpeli. Gospođa Ninkov je i 2013.godine uporno govorila, pri svakom našem susretu,  da je reč o dobroj investiciji koju treba podržati i da za to nema nikakvih ozbiljnih prepreka, ali nisu svi delili njeno mišljenje. Njihova imena smo već spomenuli. Mišljenje gospođe Ninkov delio je i gospodin Velčev, tadašnji finansijski direktor Fonda. U afirmativnom kontekstu možemo da spomenemo i našeg tadašnjeg referenta Slobodana Jankovića i gospodina Dejana Radojičića. Sigurni smo da u vašoj instituciji ima još časnih i stručnih ljudi sa kojima nismo imali priliku da sarađujemo.

Iznećemo vam sada predlog rešenja teške situacije u koju ste nas doveli.

Smatramo da rešenje treba da bude bazirano na punom poštovanju ekonomije, njenih zakona i principa, na punom poštovanju Zakona o Fondu, na poštovanju drugih zakona, u našem slučaju Zakona o kulturnim dobrima i na uvažavanju etike i njenih principa.

Prinudna naplata anuiteta kada investicija nije završena je nemoguća, nedopustiva i u sukobu je sa svim navedenim u prethodnoj rečenici. Ona je moguća samo ako je tretiramo kao sredstvo pritiska na komitenta radi sticanja protivpravne materijalne koristi. Zbog toga Fond treba:

  1. Da nam odmah vrati sve naplaćene anuitete sa pripadajućom zateznom kamatom. Tako dobijena sredstva su dovoljna za završetak svih investicionih radova i za otpočinjanje redovnog procesa proizvodnje.

Bio bi urađen novi amortizacioni plan za sredstva korišćena po oba kredita. Otplata anuiteta bi počela nakon dobijanja upotrebne dozvole, odnosno, nakon prve žetve i prvog punjenja silosa.

  1. Da nam nadoknadi svu materijalnu i nematerijalnu štetu nanetu u prethodnom periodu. Na taj način bi izgubljeno vreme moglo biti delimično nadoknađeno, jer bi novac bio iskorišćen za finansiranje zaustavljenih investicija, a društvena korist bi nesumnjivo bila velika.

Naša država je evropska država, a u evropskim državama naknada  štete je etablirano civilizacijsko dostignuće. Da li ćete poštovati ovo civilizacijsko dostignuće,  videćemo. Mi izražavamo sumnju, jer do sada niste pokazali spremnost da poštujete komitente, zakone, vlastite ugovore u koje ste ugrađivali klauzule štetne po komitente i propise koje ste menjali kad vam se prohte, sa retroaktivnim važenjem, čime ste unosili nepredvidivost i nestabilnost u poslovanje komitenata. Time ste im uvek nanosili manju ili veću štetu.

Zbir hiljadu šteta nanetih malim i srednjim preduzećima čini veliku štetu za državu, umanjujući mogući i najzdraviji način rasta BDP-a. To se može okarakterisati kao svesno podrivanje ekonomskog rasta države, a to je već ozbiljna stvar.

Jedino što od vas zahtevamo je da nam vratite pravo da ponovo radimo, pravo koje ste nam na kriminalan način oduzeli.

Molimo vas da organizujete sastanak na kome bismo pokušali da nađemo rešenje za hronični problem u kome se nalazimo. Takođe, pozivamo direktore uključene u investiciju u toku, da dođu na gradilište i da se na licu mesta  upoznaju sa propuštenim mogućnostima i nanetom štetom. Sigurni smo da bismo na taj način lakše došli do rešenja.

Na kraju, moramo vam reći da ne možemo da verujemo da neko ko je rođen i ko živi u ovoj zemlji može toliko da je mrzi i da radi stvari koje narodu i državi nanose nemerljivu štetu. Evidentno je da takvih ljudi ima u vašim redovima. Oni ne razlikuju licemerje od istine, a patriotizam za njih ne predstavlja ništa.

S poštovanjem,

Beograd, 28.01.2019. godine

D i r e k t o r

Milutin Božinović, dipl.ecc.

Prilog: – dopis „EHOM“ d.o.o.

-analitička kartica

-pozivi za konkurse NSZ

Predlog rešenja problema – Priznavanje štete i nastavak projekta iz sredstava obezbeđenim u skladu sa istaknutim predlogom

FOND ZA RAZVOJ REPUBLIKE SRBIJE

Gospođa Slađana Backović, generalni direktor

Beograd,

Kneza Mihaila 14

Predmet: šteta kao zločin

Šteta koju ste nam naneli, o kojoj je bilo reči u prethodnom pismu je minorna. U ovom pismu biće reči o mnogo većoj šteti sagledanoj iz više uglova, ali opet iz ravni najpovoljnijoj za vas.

Kapacitet silosa je 750 tona pšenice. Otkupna cena u žetvi 2018.godine je bila 16 dinara po kiligramu. Sadašnja prodajna berzanska cena je 23 dinara. Razlika u ceni iznosi 7 dinara po kilogramu. Pomnoženo sa kapacitetom silosa čini iznos od  5.250.000,00 dinara. To predstavlja najmanji iznos direktne štete koju smo zbog vas pretrpeli samo u ovoj sezoni. Ovde imamo u vidu da smo imali samo jedno punjenje silosa i da smo uradili jednu prostu trgovinsku transakciju. U praksi silos bi radio i ostvarivao zaradu i nakon izvršene prodaje kupljene i uskladištene pšenice, odnosno, silos bi radio bez prestanka.

Foto: Drvena konstrukcija garantuje vlažnost brašna

Druga teorijska varijanta je da je cena pšenice cele godine konstantna i da smo promet pšenice vršili na nivou uobičajenih potreba samog mlina, a to je oko 2.500 tona prerađene pšenice godišnje. U tom slučaju bi zarada silosa po kilogramu pšenice bila 1,50 dinara, odnosno, kretala bi se na nivou poreske stope koja važi za otkup pšenice. Ako bismo pomnožili ove dve cifre dobili bismo iznos od 3.750.000,00 dinara. Ovo bi za nas bio najmanji iznos čiste propuštene dobiti opet u samo jednoj godini.

Ako u obzir uzmemo  činjenicu da bismo pšenicu otkupljivali ne samo za naše potrebe , već da bismo njome i trgovali sa komitentima sa juga, jugoistoka Srbije i dela centralne Srbije koji gravitira Nišu, ili bismo neke količine plasirali na Kosovu, Crnoj Gori ili Makedoniji, jer je Vojvodina daleko, a cena transporta po kiligramu pšenice je veća za oko 2 dinara, onda bi silos radio neprekidno, tokom cele godine i ostvarivao bi vrlo visok koeficijent obrta. Da budemo skromni u proceni, silos bi mogao da prometuje minimalno 4.000 tona merkantilne pšenice godišnje. Ako uzmemo u obzir proizvodni potencijal Timočke krajine, ovo predstavlja malu količinu pšenice koja bi preko nas bila plasirana. Dakle, potencijal za rad silosa je vrlo dobar.

Treba u obzir uzeti i dodatnu dobit nastalu usled: povećanog prometa đubrivima i semenskom pšenicom koji bi nam na godišnjem nivou obezbedio zaradu od najmanje 1.500.000,00 dinara,  radikalnog smanjenja troškova nabavke – prevoza  pšenice, koji se kreću u rasponu od jednog do dva dinara po kilogramu, povećanog obima korišćenja kapaciteta mlina, veće proizvodnje raznih vrsta integralnog brašna, bezglutenskog brašna, podsticanja proizvodnje potpuno zdrave hrane zbog postojanja velikih zaparloženih površina i njenog izvoza u Evropu.

Sve skupa, bio bi to izvor dobrobiti kako za mlin, tako i za ceo region.

Sada imate osnovne činjenice i parametre, kombinujte sa njima i sami pokušajte da procenite visinu nanete štete. Naravno, sve to pomnožite sa deset, jer će u ovom trenutku posmatrano, toliko godina, ukupno od početka investicije, biti potrebno da preduzeće ponovo postavimo na zdrave temelje, pod uslovom da nam smesta vratite naš novac koji vam u ovom trenutku uopšte ne pripada.

U obračun treba uključiti štete regulisane Zakonom o kulturnim dobrima i sve vidove nematerijalnih šteta.

Koji god princip obračuna štete budete primenili, sigurni smo da ćete doći do iznosa od oko 500.000,00 evra. Ovolika šteta naneta malom i po svemu posebnom preduzeću, predstavlja zločin.

Zašto ste menjali način korišćenja i pravdanja sredstava kredita iz 2010.godine kada je on u osnovi bio sasvim dobar? Da to niste uradili, kreditom iz 2015.godine bi investicija već bila završena i u funkciji i među nama ne bi postojao nikakav problem, a naneta šteta bi bila neuporedivo manja. Vaše naknadne promene u radu, su sa ekonomskog stanovišta posmatrano, potpuno apsurdne i štetne za srpsku privredu. Stiče se utisak da ste namerno želeli da srpskim preduzećima stvorite dodatne probleme i usporite njihov razvoj, u korist krupnog kapitala, oligarha i stranih kompanija, utičući na taj način, da jedna zaostala zemlja postane još zaostalija.

Odgovorni ste za naš budući razvoj, jer ste nam onemogućili svaki pristup finansijskom tržištu, onemogućili ste nam da konkurišemo za dobijanje raznih  bespovratnih sredstava, subvencija i drugog, što bi nam po prirodi našeg preduzeća bilo neophodno i lako dostupno. Zbog toga od vas očekujemo da nas bezuslovno pratite u našim budućim investicionim projektima.

Uveli ste nas u situaciju krajnje nužde. Šta to znači već smo vam objasnili. Ni malo vas pritom, nije interesovalo kako funkcionišemo, da li kršimo neke propise ili zakone, možemo li uopšte da preživimo. Ali, sada ste vi po pitanju našeg preduzeća, sami sebe uveli u to stanje. Sada vi možete da koristite sve blagodeti takve pozicije i da nam lako i bez problema nadoknadite nanetu štetu, bez pozivanja na bilo koji zakon ili propis. Sve vam je sada dozvoljeno i nikakvi izgovori sa vaše strane nas neće interesovati.

Kakav bi to ljudski um morao biti, koji bi suočen sa mogućnošću da bira između opcije da zapečati preduzeće koje je dokazalo da može uspešno da posluje, ili da mu  pruži svu pomoć, kako bi ono nastavilo sa svojim daljim radom i razvojem, uz to svestan činjenice da preduzeće, za nastalu situaciju nije krivo i uz saznanje da bi svaki dinar obeštećenja išao u nove planirane, a nerealizovane investicije, bira prvu opciju?

Štetu bi trebalo personalizovati i nju bi trebalo da nadoknade oni koji su je i napravili, prodajom svoje imovine, a ne da je snosi narod. Budžetska sredstva ne bi trebalo koristiti, jer to ne bi bilo korektno. U ostalom i mi smo prodali sve što smo imali da bismo spasili preduzeće. Za to ste znali, ali niste pokazali ni trunku empatije.

Komitenti nisu dužni da trpe štetu koju im nanosite. Oni bi trebalo da budu poštovani, slavljeni, a ne da budu predmet pohlepe! Prevaranti koji nisu bili podvrgnuti nadzoru, trebalo bi da na duže vreme završe u zatvoru.

Šteta koju ste nam naneli je ogromna. Da li smatrate nemoralnim zahtev za njenu nadoknadu? Naknadom štete biste se iskupili za svoj zločin, jer to i jeste zločin.  Istovremeno, bio bi to najbolji način da ravnopravno i sa uvažavanjem počnete da tretirate svoje komitente i da konačno postanete Fond za razvoj Republike Srbije.

Dojadilo nam je da slušamo ispovesti i plač ljudi, kojima smo zbog vas, ostali dužni petnaestak ili dvadesetak hiljada dinara i koji nas za isti novac mole, jer im je neophodan za kupovinu citostatika, za operaciju, za sahranu ili za pomoć unucima koji su na studijama, jer sami žive od poljoprivrednih penzija koje iznose 13.000,00 dinara.  Smatramo da je bolje da ti ljudi, pred kamerama ispričaju svoju nesreću i da Srbija sve to čuje. To se ne sme sakrivati, jer ako se loše stvari ne reše odmah, protokom vremena, one postaju još gore.

 

Još jednom vas pozivamo da vaši najsposobniji direktori dođu na gradilište, jer bi se time olakšalo i ubrzalo nalaženje adekvatnog rešenja.

 

Od toga nećemo odustati, a sledeći put, poziv ćemo vam uputiti preko medija i pozivaćemo vas sve dok ne budete došli.

 

S poštovanjem,

Beograd, 15.02.2019. godine

D i r e k t o r

Milutin Božinović, dipl. ecc.

 

Povezani tekstovi