Ono što je tvoje, uvek će te naći

Moj odnos prema prošlosti je pokušaj da razumem kako me je ona formirala. Prihvatam je takvu kakva jeste jer znam da ne bih bila ova osoba da su stvari bile drugačije. Kroz sve što sam prošla postala sam veoma rezilijentna, otporna na teškoće i snalažljiva.

***
U edukaciji za geštalt terapiju prošla sam i kroz ličnu terapiju koja mi je pomogla da razumem u kakvom polju sam odrastala i da je moja ličnost kreativna adaptacija na uslove koji su tada bili aktualni. Shvatila sam i da smo se kolektivno adaptirali na traumatično polje u kom smo bili, pogotovo generacije od 1990. do 2000. jer smo tada bili u najranijem formativnom periodu.

***
Kada se sećam svog detinjstva prva slika koja mi dolazi je bakina bašta puna cveća u Kosovu Polju, gde bih ja stavila mali prekrivač negde između cveća, legla i gledala u nebo. Mali, zaštićeni, šareni svet, unutar jednog većeg opasnog polja, kojeg tada nisam bila svesna. Tek sada kada sam starija, jasno mi je zašto imam malo sećanja na ondašnji spoljni svet. Bezbednost je bila prioritet.

***

Odrastala sam na relaciji Kosovo Polje-Priština, koji su međusobno udaljeni desetak minuta. U mom sećanju su samo mali fragmenti tog sveta, ulica u kojoj je živela moja baka i ruta od kuće do škole i do babe i dede u Prištini.

***
Kada gledam unazad shvatam da sam rastala u malom svetu koji se prostirao od srpskih delova ulice, do srpskih restorana gde su se moji roditelji sastajali sa prijateljima. Kao da su to bila ostrva u okeanu, a okean mi je ostao nepoznat. Sećam se da je moja škola bila podeljena na dva dela, srpski i albanski, i kao kroz maglu sećam se dvorišta tog drugog dela i nečijeg upozorenja da tamo ne bi trebalo da prolazim.

***

Sticajem okolnosti, kroz život sam promenila mnogo škola: – prvi razred u Prištini, drugi u Kosovu Polju, četiri godine u Vrnjačkoj Banji, nakon što smo izbegli sa Kosova, a poslednje dve godine osnovne u Beogradu. Ovakve promene su zahtevale od mene konstantnu adaptaciju zbog koje sam postala neko poput kameleona, uvek u stanju da se uklopim u sredinu, ali mi treba vremena da pokažem svoje prave boje.

***
Period u Vrnjačkoj Banji mi je obeležila predivna gradska biblioteka, koja je postala moja oaza i beg od svakodnevice izbeglištva jedne petočlane porodice u garsonjeri. Čitala sam svakodnevno, pribijena uz TA peć u hodniku i živela hiljadu života sa junacima tih knjiga.

***
Onda dolazi Beograd i mali kultur šok. Prve dve godine u naselju Braće Jerković, deca koja su stalno ispred zgrada i kojima je omiljena igra Dileri i policajci. Naravno, igrala sam se i ja. Podelimo se u dva tima, naberemo neke biljke i onda se jurimo okolo. Tu sam stekla i prvu najbolju drugaricu, Aleksandru.

***
Opet se selimo kuda nas život ponese, kao i sve izbeglice, sada na Bežanijsku kosu, još uvek neizgrađenu, gde na polju preko puta zgrade mogu da se vide fazani, a pogled puca do Vidikovca.

***
Upisujem Devetu gimnaziju, još jedna oaza poput one biblioteke. Okružena sam dragim i pametnim devojkama i konačno nalazim svoje mesto u jednoj grupi. Nakon 20 godina, ta grupa je i dalje tu, doduše raštrkana po svetu, ali duboko povezana. U trećoj godini srednje sam se srela sa psihologijom i odmah znala da je to – to.

***
Studiranje je jedan od najlepših perioda mog života. Filozofski Fakultet kao gnezdo alternativnih bića usmerenih na proučavanje čoveka iz raznih uglova. Preskakala sam predavanja, ako profesori nisu bili baš nadahnuti predavači i vreme provodila na Platou sa kolegama sa drugih smerova. Bilo je zanimljivo videti kako filozofi, sociolozi i psiholozi na različite načine razmišljaju o istim stvarima.

***
To je proširilo moju svest i dodalo širinu razumavanju drugih ljudi. Uvek sam osećala da se psiholog ne postaje samo učeći iz knjiga već zapravo iskustvom sa drugim ljudima. Tokom studiranja me je zadesila i prva blokada fakulteta 2011. Iskustvo je bilo veoma transformativno i naučilo me je mnogo o grupnoj dinamici, samoorganizaciji i snazi solidarnosti.

***
Studiranje mi je ostalo u sećanju i po brojnim izlascima. Beograd koji je bio sirov i iskren, ništa nije bilo uglađeno ali je bilo puno energije. Klub Povetarac je bio kultno mesto tog perioda. Za razliku od splavova ovo je bio pravi brod, na kome su se leti dočekivale zore na palubi uz osvežavajući povetarac, a zimi u potpalublju.

***
Kad zatvorim oči i dalje se sećam kružnih prozorčića i reke koja protiče, nikad se ne zaustavljajući, kao i život… Azre koja svira u pozadini dok Marija ekstatično pleše. Ona i dalje pleše, ali sada profesionalno, u NJujorku.

***
2010. godine sam se prijavila da volontram na Exitu. U poslednjem momentu je drugarica sa kojom je trebalo da idem odustala, ja ostajem nepokolebljiva i nailazim na poznanicu iz srednje kojoj se desilo isto. Ja imam šator, ona vreće za spavanje, savršeni miks. Iako smo se jedva poznavale nakon ovog iskustva postajemo dobre prijateljice.

***
Taj Exit je stvarno bio poseban, kao prozor u neki drugi svet. Sećam se toliko šarenolikih ljudi, a pogotovo jedne devojke koja je na leđima imala istetoviranu Botičelijevu sliku Radjanje Venere.

***

Te godine se održavalo i svetsko prvenstvo u fudbalu, Holandija i Španija u finalu. Ceo EXIT kamp je bio pun narandžaste boje koju su nosili fanovi Holandije. Bilo ih je na sve strane, a posebno vesela je bila grupa Holandjana sa kombi kamperom koji su pravili žurke u kampu i delili balone sa gasom za smejanje.

***
Ako to nije bilo dovoljno poneli su i 10 nekorišćenih četki za WC i njima mahali okolo, izazivajući horor kod ljudi koji nisu znali da li su četke korišćene ili ne. Jedan od njih sa polovinom disko kugle na glavi, mašući tom četkom me je šarmirao do te mere da sam se na kraju, mnogo godina kasnije,  udala za njega.

***
Da nastavim hronološki… Sledeće godine smo se opet slučajno sreli na Exitu i tu je započela naša veza na daljinu. Uvek sam verovala u sudbinu, a Rumi je to prelepo sročio – Ono što je tvoje, uvek će te naći – čak i na drugom kraju sveta, samo treba imati vere i poverenja.
***
Volontiranje je obeležilo moj život, tako sam pred kraj studija otišla godinu dana u Belgiju preko volonterskog programa koji se sada zove Erasmus plus. Predivno iskustvo života sa internacionalnim volonterima, Ruskinjom, Vijetnamskom i Špancem, koji su mi i sada prijatelji.  Projekat u kom smo učestvovali bio je rad sa decom imigranata.

***
Nakon Belgije preselila sam se u Holandiju kod svog letećeg Holandjanina. Trudila sam se da se maksimalno integrišem – savladala sam holandski i završila master kliničke psihologije. Bilo je interesantno iskusiti holandski obrazovni sistem.

***
Literatura je bila veoma moderna u odnosu na naše knjige od pre 30 godina, ali sam primetila da im fali širina znanja. Sve je usko specijalistički i duboko emotivno da stvarno mogu da empatišu sa drugima. Studenti su bili pod ogromnim stresom jer postoji jaka kompetitivnost među njima.

***
Tu sam se prvi put susrela sa holandskom burn-out kulturom. NJihova nemogućnost da se opuste i ne rade ništa nešto je što vuku još iz detinjstva. Oni u školu polaze sa 4 godine i ne znaju za odmor. U pozadini ove “kulture sagorevanja” je, kako sam kasnije saznala, kalvinističko-protestantska etika koja kaže: “Ako ne radiš, ti si grešnik“.

***
Deo te etike je i štednja, skromnost i trezvenost. Ne treba zaboraviti da je Holandija kolevka kapitalizma koji je iznikao upravo na toj protestanstskoj etici, ali koja ih nije sprečila da eksploatišu brojne istočno azijske zemlje.

***
Nakon provedenih 10 godina u Holandiji vidim pozitivne i negativne strane njihovog životnog stila. Sviđa mi se što su organizovani, tolerantni, što imaju jak osećaj lične odgovornosti i socijalni sistem koji je osmisljen da i onima koji su sa nekim hendikepom omogući dostojanstven život.

***
Sa druge strane, nedostaje im spontanost i bogatstvo duha. To duhovno bogatstvo nešto je što nas mnogo više krasi. To je ta spremnost da se zastane i da prednost čoveku, a ne poslu ili efikasnosti. Tu spadaju i naše gostoprimstvo, srdačnost, velikodušnost i iskrena zainteresovanost za drugog.

***
Otkako smo dobili dete ta je razlika još očiglednija. U Srbiji se nepoznati ljudi nude da pomognu, a u Holandiji ne može da se računa ni na članove porodice. Individualizam podrazumeva previše čvrste granice koje dovode do gubljenja povezanosti medju ljudima. Pre sedamdeset godina uloga terapije bila je da pomogne  ljudima da se oslobode stega porodice i društva. U Holandiji se danas vidi da su otišli u drugu krajnost – oni su sada slobodni, ali izolovani. Geštalt terapija nas uči da sada živimo u vremenu narcizma, iliti, u vremenu usamljenosti.

***
Holandija je veoma multikulturalna, a kako radim u psihijatriji koja je mikrokosmos celog društva, imam priliku da se sretnem sa ljudima iz celog sveta, te sam primetila da su nam ljudi iz kolektivističkih kultura, kao što su arapske i azijske zemlje, puno bliži kulturalno i emotivno nego zapadnjaci.

***
Sedam godina na akutnom psihijatrijskom odeljenju naučilo me je mnogo. Jedna od bitnih lekcija bila je da nikoga ne možeš da spasiš. Dovoljno je samo biti tu zbog nekoga, bez da im nudimo rešenje i preuzimamo njihov teret. Jer, ljudima je potreban svedok, neko ko vidi njihovu patnju, a ne spasilac. U svakome od nas postoji unutrašnji izlečitelj, a uloga terapeuta je da omogući tom iscitelju da se sam aktivira – jer svaki pojedinac nosi odgovornost za svoj život. Rešenje mora doći iznutra da bi bilo pravo.

***
Život u Holandiji me je naučio i da cenim ono što je dobro u Srbiji. Na prvom mestu mi smo veoma samoodrživ i snalažljiv narod, koga krasi hrabrost i skeptičnost prema autoritetima. U ovom istorijskom momentu je to dobro i značajno. Mislim da je bitno da se oslobodimo tog stava da je u Evropi sve bolje i da su oni „civilizovani“. Te iluzije su mi se davno razbile. Iako materijalno žive bolje i imaju više mogućnosti, nivo anksioznosti, depresije i otudjenja je možda čak i veći nego kod nas.

***
Holandjani su prilično naivni i veruju svojim političarima. Zato nisu svesni da je za razliku od nas, gde je korupcija vidljiva i na niskom nivou, kod njih zastupljena uglavnom u višim slojevima. Zato ne iznenadjuje da je Holandija medju najvećim proizvodjačima ekstazija i amfetamina na svetu.

***
Kolonijalna prošlost i neo-kolonijalne ambicije nisu napustile njihove elite. Ja obožavam holandsku arhitekturu iz Zlatnog doba i neopisivo uživam kada šetam Amsterdamom koji je biser ovog stila i epohe, ali sam istovremeno svesna da su to bogatstvo i lepota izgradjeni na eksploataciji drugih naroda, a ne na superiornosti “civilizovane” holandske kulture.

***
Za nas mislim da je bitno da stvorimo zdravu podlogu društva koja je autentično naša. Ovo tlo je istorijski veoma plodno – mi smo bili i kolonija, i kraljevina, i komunistička zemlja i demokratija. Zašto ne bismo učili od sebe, a ne stalno gledajući u zemlje sa potpuno drugačijom istorijom. Prvo treba prihvatiti ono što jesmo, da bismo mogli da se promenimo – to je paradoksalna teorija promene.

***
U terapiji je bitno da prvo aktiviramo sisteme podrške, unutrašnje i spoljašnje, te tako izgradimo zdravu bazu i budemo u stanju da rasformiramo negativne delove ličnosti.  Ako tu paralelu povučemo i na društvo, mislim da je jako bitno da stvaramo nešto novo i autentično, da imamo viziju šta želimo, a ne samo šta ne želimo.

***
Opet naglašavam koliko je bitno da stvaramo i u ličnom životu, jer talenti koje ne ispoljimo počinju da nas izjedaju iznutra i da ometaju naš razvoj, što poneka vodi do bolesti. Izazov je sagledati naše bitisanje kao umetničko delo i kreativnu adaptaciju na svet oko nas. Kada počnemo tako da gledamo na život otvaraju nam se vrata da budemo umetnici koji će od patnje stvarati lepotu. A lepota će spasiti svet, šapnuo nam je Dostojevski.

O sagovornici

Ana Koprivica je rodjena u Prištini 1990. godine. Završila je Devetu Beogradsku gimnaziju, a nakon toga Kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Master studije kliničke psihologije završila je 2018. godine na Radboud univerzitetu u Najmegenu. Nakon studija počela je da radi na zatvorenom psihijatrijskom odeljenju, High Intensive Care, u organizaciji ProPersona. Paralelno sa radom u psihijatriji, radila je i na istraživanju upotrebe MDMA u kombinaciji sa psihoterapijom za lečenje post traumatskog stresnog poremećaja. Trenutno je na završnoj godini edukacije za geštalt terapeuta u Geštalt Studiu u Beogradu. Sa mužem Lenonom i sinom Nikolom živi u Najmegenu, u Holandiji.

Svedok
Sedam godina na akutnom psihijatrijskom odeljenju naučilo me je mnogo. Jedna od bitnih lekcija bila je da nikoga ne možeš da spasiš. Dovoljno je samo biti tu zbog nekoga, bez da im nudimo rešenje i preuzimamo njihov teret. Ljudima je potreban svedok, neko ko vidi njihovu patnju, a ne spasilac. U svakome od nas postoji unutrašnji izlečitelj, a uloga terapeuta je da omogući tom iscitelju da se sam aktivira – jer svaki pojedinac nosi odgovornost za svoj život. Rešenje mora doći iznutra da bi bilo pravo.

Holandija
Ne treba zaboraviti da je Holandija kolevka kapitalizma koji je iznikao upravo na toj protestanstskoj etici, koja ih nije sprečila da eksploatišu brojne istočno azijske zemlje.