Opasan fudbalski sporazum

Reč je o modelu nametanja ličnog stava (o patriotizmu) koji se putem potpisivanja sporazuma-ugovora formalizuje u obavezu koja postaje uslov drugoj grupi ljudi (u ovom slučaju fudbalerima) da bi mogli da igraju za reprezentaciju Srbije. Polazeći od toga da ovo nije privatna fudbalska reprezentacija, postavlja se pitanje ko je ovlastio Sinišu Mihajlovića da sa fudbalerima potpisuje bilo kakav sporazum ili ugovor?

Postojanje ovakvog sporazuma, koji je ne samo protivustavan već je i duboko nemoralan, društveno opasan i politički štetan, činjenica je koja nije za tolerisanje. On zadire u ljudska prava i slobode zagarantovane Ustavom jer se njime igranje u reprezentaciji uslovljava znanjem teksta i pevanjem himne, čime se zbog uverenja selektora, diskriminišu fudbaleri koji ne znaju ili ne pevaju himnu i na taj način bivaju kažnjeni i poniženi pred javnošću.

Nemoralno je fudbalere, a u ovom slučaju čak i Ljajićevog oca, dovoditi u poziciju da se pravdaju, kao da su na stubu srama, samo zato što ne znaju reči himne ili zato što je nisu pevali. Još je bednije terati ih da fingiraju pevanje himne. Uzgred, ne verujem da iko, osim članova hora koji na državnim ceremonijama pevaju himnu, zna svih osam strofa himne, niti sam ikad video bilo kog našeg predsednika države da peva himnu dok je orkestar garde svira u ceremonijalnim prilikama. Ovaj sporazum je i društveno opasan jer kako smo ostrašćeni potrebom dokazivanja svog patriotizma, posebno preko drugih, lako je moguće da i ostali selektori naših reprezentacija podnesu igračima na potpis ovakav ili sličan sporazum.

Ovakvo ponašanje, ako bude društveno verifikovano, može se preliti i na sve druge institucije koje po svojoj funkciji reprezentuju državu, a onda put do ostvarenja orvelovske vizije države i društva uopšte nije nemoguć. Politička štetnost ovakvog samovoljnog gesta tek će uslediti ukoliko se ona od strane nadležnih sportskih i državnih institucija, ali i medija, bude i dalje doživljavala samo kao priča za sportske rubrike.