Otišla sam na dalje školovanje, ali to ne znači da ostajem zauvek: Dnevnik studentkinje

Petak 5.12

Prošlo je više od dva meseca od kad sam sa dva kofera stigla u Novu Goricu na master studije. Moje misli su pomešane i i dalje ne znam da li sam na pravom putu, ali to je moje preterano razmišljanje i preispitivanje. Večeras su Nova Gorica i Goricija svečano predale štafetu gradovima Oulu i Trenčinu kao sledećim Evropskim prestonicama kulture.

Dok sam stajala na Trgu Evrope, najvažnijoj tački koja spaja nekada jedan podeljeni grad, pomislila sam kako mi se život tako brzo promenio. Priznajem da je ovo kliše rečenica iz nekog niskobudžetnog filma, ali do pre godinu dana nisam ni znala da postoji Trg koji se zove Evropa, kao ni to da su Nova Gorica i Goricija prve međupogranične Evropske prestonice kulture.

Oči su mi se napunile suzama kad sam pomislila koliko toga sam za dva meseca uradila. Noćima nisam spavala, čekajući vizu. Taj osećaj mogu znati samo oni koji su otišli na školovanje ili trbuhom za kruhom. U tom razmišljanju zasijao mi je telefon, bila je to poruka jednog mog kolege sa fakulteta koji mi je javio da su ga neočekivano pozvali na online razgovor za posao. Već danima ganja taj posao i sećam se koliko je bio neraspoložen kad mu prvi razgovor nije prošao kako treba.

Za to vreme masa ljudi pristizala je na ceremoniju, a sa svake strane se može čuti Bonasera, Živjo, Dober večer. Oni slave uzajamno poštovanje, različistost, a onda sam se setila da u Italiji nema slovenačkih škola i vrtića. Da li je ta Evropska prestonica samo maskiranje hladnih odnosa?

Subota 6.12

Zašto svi misle da je život studenata u Sloveniji sjajan? Subota kao i svaka druga, doduše nije kao svaka druga, već sam ja zaglavljena u stanu, pišući ko zna koji po redu seminarski rad. Jedina uteha mi je što mogu da ga napišem na srpskom jeziku. Nešto dobro od svega toga je to što su profesori na Univerzitetu u Novoj Gorici otvoreni i srdačni. Nisam baš volela Filološki fakultet u Beogradu, jer nisam volela tu haotičnu i krutu hijerarhiju.

Ipak, možda bi i bio bolji da obrazovni sistem nije sistematski uništavan od idiota. Jedna mladost je uzela stvar u svoje ruke, odlučivši da je izvuče iz mulja i taloga. Voleli bi da studenti i blokade uspeju, mnogo puta sam čula za ova dva meseca u Sloveniji, RTV Slovenija redovno izveštava o Srbiji, a ja sam ponovo gledala večernje novice ne bi li slušala slovenački. Posvađala sam se sa televizorom kad sam videla onog čije se ime ne spominje. Opet iste prazne priče. Sve u svemu, seminarski je napisan.

Nedelja 7.12

Dan za čišćenje stana, pustila sam Val 202 i na radiju je išao Joker Out. To je onaj popularni bend koji je bio na Evroviziji 2023. godine. Všeč so mi i naravno da sam pojačala njihovu novu pesmu Supersonic.

U tom trenutku stigla mi je poruka od drugarice iz Beograda – Hej, evo pišu o studiranju u Sloveniji, glasila je njena poruka. Bio je to neki tako ulickani članak na nekom random portalu. Za ovih dva meseca upoznala sam toliko različtih studenata, od brucoša do studenata doktorskih studija, svaki od njih je nosio svoju priču. Ništa nije tako ružičasto i savršeno kao što već zadnjih nekoliko meseci pišu pojedini portali. Neko nije zadovoljan fakultetom i razmišlja da ga promeni, neko opsesivno razmišlja da li će ga Upravna enota pozvati i reći da mu je viza gotova, a neko se samo oseća usamljeno i neuklopljeno.

Tog popodneva sam malo istraživala po internetu i pronašla različite portale koji pišu o studiranju u Sloveniji. Nigde sredine, jedni pišu o savršenom životu, a drugi jadikuju što nam mladost odlazi, a sve to začinjeno čuvenim Šantićevim stihom „Ostajte ovde!“ Muka mi je od tolikog citiranja Šantića jer postalo je kliše. Otišla sam na dalje školovanje, ali to ne znači da ostajem zauvek, zar ne?

Ponedeljak 8.12

U jednoj od mojih dugih šetnji na relaciji Nova Gorica-Goricija stigla sam do graničnog prelaza između Italije i Slovenije. Na tabli je pisalo Pristava. Bilo je to naselje koje je nakon 1945. godine podeljeno između Italije i Jugoslavije. Na samoj granici je i mali muzej, takozvani Muzej šverca. Svi znamo za Berlinski zid, a jedan takav zid je bio i u Jugoslaviji, razdvojivši mnoge porodice. Obišla sam Muzej šverca i zatekla najrazličitije stvari – od duvana, lekova, pa sve do adidas patika i Levis farmerki. Od kustoskinje saznajem da je ovaj deo Juge bio siva zona i da niko više nije gledao u Italiju i zapad kao obećanu zemlju kao oni. Obećana zemlja – kako to banalno zvuči, ali ta sintagma mi je sve vreme bila u glavi. Razmišljala sam da li je Nova Gorica moja obećana zemlja ili usputna stanica?

Utorak 9.12

Danas je dan za čajanku i ukrašavanje fakulteta. Poslednjih nekoliko dana sam mnogo razmišljala o toj čajanki, radujući joj se kao svom rođendanu. Fakultet je ponovo učinio jednu stvar, a to je da se ne osećamo usamljeno. Na laptopu su išle božićne popevke, a jedan kolega je pripremio pitanja za praznični kviz – a pitanja kao iz Slagalice i Potere. Na kraju smo se dogovorili da nam ti kvizovi postanu tradicija.

Sreda 10.12.

Jedan od najgorih dana od kad sam došla u Novu Goricu jer – egzistencijalna kriza je došla po svoje. Ne samo da sam zaboravila ujnin rođendan nego sam saznala da do ponedeljka moram da napišem seminarski rad. Osećam se iscrpljeno i prazno. Oči su mi se napunile suzama i sve vreme sam razmišljala kako do ponedeljka smisliti nešto novo i originalno. Počela sam sebi da ponavljam: možda ja nisam za ovo, možda se samo blamiram. Dok sam se dopisivala sa jednom drugaricom koja mi je pričala koliko joj je trebalo vremena da dobije prijavu boravišta, moj mozak je isprojektovao novi problem. Da li sam ja prijavila boravište? Milion i jedno pitanje i novi strah – šta ako nisam, jao deportovaće me…

Uletela sam u stan i uspaničeno preturala po fioci tražeći dokumenta. Jao, ja sam potpuno zaboravila da sam ja dobila prijavu boravišta. Bože, hvala ti, ponavljala sam u sebi, jedna briga manje, ali još veća briga mi je stajala za vratom, a to je tema seminarskog rada. Ležala sam na kauču i plakala skoro dva sata. Ništa ne ide kako trebam ponavljala sam u sebi, više ne znam ni šta sam pomislila, srpski i slovenački su mi se mešali po glavi. Samo sam čula jednu reč neumna, neumna, neumna. Zar je moguće da toliko ne volim sebe, pomislila sam. Otvorila sam frižider i dohvatila kesu M&M’s bombona, ne pamtim kad sam ih zadnji put jela. Zaspala sam razmišljajući kako ne želim da mi se ovaj dan ikada više ne ponovi.

Četvrtak 11.12

Ni maska za lice iz DM-a mi nije pomogla da se probudim. Glava me boli, oči su mi otečene, a ja izgledam kao avet, blago rečeno. Na sve to sijalica u kuhinji mi je pregorela… prelepo.

I dalje nemam ideju šta je to inovativno što bih mogla da napišem. Napisati naučni članak od 8 strana do ponedeljka… genijalno.

U jednom trenutku mi je stigla poruka od drugarice iz Beograda koja sprema ispit iz XX veka. Pitala me je da joj pomognem oko drama Milutina Bojića. Gde me sad nađe, pomislila sam, kakav Milutin Bojić, kakve drame.

„Uroševa ženidba“, zaboravila sam na tu Bojićevu komediju, sećam se da mi se dopala kad sam je čitala. Dok sam pokušavala iz malog mozga da objasnim drugarici šta je najvažnije za nju rekla sam samo jednu stvar: Znaš, to ti je klasični stereotipni odnos jakog oca i slabašnog sina. Bojić parodira slavnu srpsku istoriju prikazujuću Cara Dušana i Uroša Nejakog kao tipičnu balkansku porodicu, samo nemoj kao ja da banalizuješ stvari, ima odmah da ti vrate indeks, rekla sam joj na kraju, a meni je odmah sinula ideja.

Možda do ponedeljka i nastane novi naučni rad.

Autorka je master studentkinja na smeru nauka o književnosti na Fakultetu za humanistiku Univerziteta u Novoj Gorici

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.