Ljuba Moljac Foto: Rade SamardžićU jednom zadimljenom klubu u Nišu pre par nedelja doživeo sam prosvetljenje. Čudno sam mesto izabrao za to, reći ćete. Da se radilo o manastiru Tumane, ili nekoj sličnoj lokaciji, lakše biste progutali ovu priču. Ipak, verujte mi kada vam kažem da inflacija ne štedi ni fiskalne kase na pravoslavnom nebu (ako ste videli cenovnik iz Tumana, znate o čemu pričam), pa sam odavno zaključio da mi sa lekarskom platom tamo nije mesto. Umesto toga, zadovoljio bih se i običnim izlaskom.
Čuo sam da je Peđa Bajović u gradu, pa sam rešio da odem na njegov nastup. Biće to veče kao i svako drugo, uobičajeno čekiranje svakodnevice. Kako sam se samo zeznuo.
Radi se o veteranu stendapa sa naših, balkanskih prostora, koji je ovaj nastup izreklamirao kao svoju oproštajnu turneju. Aha, sigurno. Ne znam za stendapere, ali svi već znaju da je ovo rokerima omiljena fora – Elton Džon se još 1977. oprostio sa publikom na svom „poslednjem“ koncertu, Ozi Ozborn je 1992. godine najavio da se povlači. (Valjda ste gledali njegov poslednji nastup početkom jula ove godine, kada nam se nasmejao sa bine, misleći u sebi „Naivčine!“, a onda nekoliko nedelja kasnije otišao na onaj svet.
Mislim da je dao da mu na nadgrobnom spomeniku napišu „E, sad je stvarno poslednji“.) Čujem da su i Rolingstounsi poklekli pred ovim trendom i najavili oproštajnu turneju za 2026. godinu. Zaista, da li i njima ličimo na veverice; da li zaista od nas očekuju da poverujemo da će prestati da sviraju, sada kada su u najboljim godinama.
Vratimo se našoj večeri u zadimljenom niškom lokalu, i vrcavom stendap oldtajmeru Peđi Bajoviću. Nije hiperbola kada kažem da smo se u nekoliko navrata moji prijatelji i ja nasmejali do suza, i baš u tom trenutku, dok nam je Peđa objašnjavao kako je snimljen prvi jugoslovenski pornić i imitirao nam dijalog između glumaca, upravo tada sam doživeo prosvetljenje. Shvatio sam da ovo sa stendapom i nije tako loše. Morao sam da priznam da je moja teza, kako se radilo o isključivo američkom fenomenu koji teško može da bude primenjen na našu kulturu i jezik, pala u vodu.
To me je navelo da dublje zavirim u sebe, i razmislim malo o komediji na Balkanu, njenoj formi i suštini. Da li ste znali da je najstarija zabeležena šala, pronađena na Sumerijskoj ploči iz 1900. godine pre nove ere, bila o prdežu? Vratićemo se na to.
Naziv „stand-up“ komedija je problematičan za svakoga ko se bavi pisanjem, jer zahteva upotrebu navodnika… To jest, ne može biti direktno preveden na srpski. Mogli bismo reći da označava formu komedije koja se izvodi uspravno, stojeći, pa neki smatraju da odatle potiče i naziv. Oksfordov rečnik navodi da je prva upotreba termina zabeležena 1966. godine, ali drugi smatraju da se to desilo mnogo ranije.
Obično je u pitanju jedan izvođač, koji se direktno sa bine obraća publici uživo, iznoseći svoj šaljiv materijal i satiričan monolog na način koji često liči na spontan, neuvežban. Radi se o tipično američkoj formi, koja je počela da se razvija i raste krajem 19. veka, na daskama vodviljskih pozorišta u Njujorku, gde su glumci počeli da izvode monologe pred publikom bez rekvizita i kostima. Između ostalih, i Mark Tven se spominje kao jedan od rodonačelnika ove umetničke forme. Malo je poznato da je on među prvima imao turneju po Americi, koja se sastojala iz priča i humorističkih monologa.
Takva forma nastupa se brzo proširila po Americi, a ubrzo i po svetu. Upravo su noćni klubovi tridesetih godina prošlog veka bili stecište za ovakvu vrstu umetnika; upravnici su u većini slučajeva bili iz redova mafije, pa su momci koji bi tamo nastupali morali da budu pouzdani, ljudi na mestu. U prevodu, „stand-up guy“.
Od prostih seksističkih viceva, preko čerečenja i analiziranja svakodnevice, sve do ozbiljne socijalne satire, stendap komedija se kroz dvadeseti vek razvijala i ubrzo postala neotuđivi deo svetske kulture i baštine. Danas najpoznatiji komičari umesto zadimljenih pabova pune koncertne sale i cele stadijume…
Ali, gde smo mi u celoj toj priči?
Stendap komedija je relativno novi fenomen u nas, često mogu da čujem od samodopadljivih podkastera. Ovaj vid scenskog nastupa kod nas doživljava procvat, izjavljuju kucači naručenih tekstova po portalima. Ali, da li je zaista tako?
Miodrag Andrić, poznatiji kao Ljuba Moljac, bio je klasičan stendaper, ako malo bolje razmislite. „Ljuba Moljac priča“, kaseta koja je izašla 1982. godine ima sve elemente ovog žanra. Iako je ostao zapamćen po prostim vicevima i uličnom vokabularu, njegova komedija je bila mnogo dublja, upečatljiva na subliminalnom nivou, te se Ljuba često naziva prvim srpskim stendap komičarem. NJegovi solo nastupi i vrcavi monolozi često su umeli da sadrže i elemente kritike društva, samo da bi u jednom trenutku vešto skrenuo temu na muško-ženske odnose i masne viceve, kako bi valjda ostao ispod radara onih koji nisu puno marili za slobodu govora.
Mnogi od nas su kao mali krišom presnimavali kasetu sa ingenioznim naslovom „Bora Đorđević priča gluposti“, a onda, dok su roditelji bili na poslu, premotavali i preslušavali njegov nastup i učili ga napamet. Kasnije sam saznao da je na toj audio-kaseti zapravo snimak Borine književne večeri održane u Klubu studenata tehnike u Beogradu. Kaseta je objavljena maja 1988. godine, a iz današnje perspektive mogu da kažem da se radilo o autentičnom srpskom stendapu.
Neša Leptir je često umeo da svoje muzičke nastupe obogati monolozima i zanimljivim pričama, koje su nesumnjivo postale deo naše stendap kulture i humorističkog nasleđa.
Jedan od naših najvećih kantautora, Đorđe Balašević, je u duši zapravo bio stendaper. Svako ko ga je slušao na nekom od njegovih legendarnih koncerata u Sava centru, od sredine 80-ih pa nadalje, neće moći sa sigurnošću da vam kaže da li je tada prisustvovao fenomenalnom stendapu sa muzičkim intermecom, ili odličnom koncertu sa Đoletovim pričama u pauzi.
I upravo tu leži i razlog zašto često mislimo da stendap „nije naša šoljica čaja“, da su fore glupe, ili rezervisane samo za priproste Amere koje je lako zabaviti. Ako zagrebete iza raznoraznih kursadžija i narodnjačkog stendapa koji nam se servira sa malih ekrana, postoji čitava plejada likova koji uspravno, stojeći serviraju neretko i filozofske misli protkane inteligentnim humorom. I pioniri iz osamdesetih o kojima sam vam pričao bili bi ponosni na njih, siguran sam, jer su održali plamen prave komedije čak i nakon svih ratova, siromaštva, moralnog i svakojakog posrtanja ovog naroda. Težak posao, složićete se, jer nama standardi jesu visoki. Jer ispada da smo mi odrasli na stendap kulturi, za koju jednostavno nismo znali da se tako zove.
I zato nadnaslov ovog teksta nije „uspon i pad“ srpskog stendapa, već upravo obrnuto. A ako još uvek niste sigurni koliko komedija može da bude značajna, samo pratite šta se dešava sa Trampom ovih dana. I kako ga jedan neobazrivi napad na voditelja i komičara Stivena Kolbera može koštati karijere predsednika. Lavina orkestriranih napada Kolberovih kolega komičara se zastrašujućom silinom sručila na američkog mogula, a njegovo nesnalaženje u celoj toj priči govori mi da je Tramp sabijen u ugao i da trpi verovatno najznačajnije udarce u svojoj karijeri.
A bilo bi i prigodno, zar ne, da upravo komičari jednom klovnu odsviraju kraj!?
Zato je važno da gajimo stendap kulturu, da podržavamo kritičku misao u njenom najčistijem obliku i da poštujemo komediju, jer ona zaista može biti božanstvena.
Ako ne… Rizikujemo da i sami postanemo vicevi koje će naša deca pričati. Oni o starim prdežima.
Autor je lekar iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
