Pax Americana: Kraj jedne ere i posledice po Srbiju

Pax Americana je značila postojanje hijerarhije moći u kojoj su SAD imale sposobnost i volju da nameću okvir ponašanja – garantuju bezbednost saveznicima, obuzdavaju protivnike i, makar selektivno, kažnjavaju one koji grubo krše poredak. Za male i srednje države, taj sistem je imao jednu ključnu prednost: ograničavao je haos u međunarodnim odnosima. Čak i kada su odluke Vašingtona bile sporne ili neprihvatljive, one su bile deo šireg sistema u kome se znalo ko donosi odluke, gde su crvene linije i kakve su posledice njihovog ignorisanja.

Danas, međutim, živimo u trenutku kada se Pax Americana urušava – ne spektakularno, ali tiho, fragmentisano i opasno. Sada svedočimo sporom povlačenju SAD iz uloge globalnog arbitra i istovremenom nastajanju sveta u kome pravila više ne važe univerzalno, savezništva su uslovna, a sila ponovo postaje primarni jezik međunarodne politike. Uzrok tome nije samo u relativnom slabljenju američke moći, već u promeni američkog političkog senzibiliteta, jer je unutar SAD formiran širok konsenzus o isrpljenosti društva beskonačnim intervencijama i preskupom globalnom odgovornošću.

Strategija nacionalne bezbednosti SAD „America First“, bez obzira na administraciju koja je sprovodi, predstavlja simptom tog zaokreta. Ona ne znači izolacionizam u klasičnom smislu ili nastavak Monroeove doktrine, već selektivno angažovanje, u kome se savezništva mere kroz prizmu neposrednog interesa, a ne dugoročnih obaveza. Za Evropu će to značiti manje američkih bezbednosnih garancija, za Bliski istok manje američkog strpljenja, a za istočnu Aziju opasnu igru odvraćanja bez jasnih pravila. Nažalost, na prostoru Balkana će se kreirati vakuum geopolitičke moći koji će se puniti starim rivalstvima regionalne nezavršene istorije i novim uticajima ambicioznih hegemonija.

Dok se mediji i analitičari fokusiraju na najnoviju Strategiju nacionalne bezbednosti SAD, zanemaruje se ključni dokument – američki Nacionalni zakon o odbrani za fiskalnu 2026. (National Defense Authorization Act for Fiscal Year 2026 – NDAA). Taj zakon je na 3.086 stranica opisao konkretnu viziju vojnog budžeta, tehnološkog razvoja i buduće strateške uloge SAD u svetu.

Za 2026. je za vojne troškove namenjeno 901 milijardi USD koji će biti osnova planirane temeljne modernizacije. U fokusu su napredne tehnologije – veštačka inteligencija, hipersonične rakete, novi borbeni avioni i dronovi, a paralelno se podstiče povratak robusnije proizvodnje oružja i municije u SAD. Zakonom je takođe predviđeno bolje materijalno stanje za vojnike kojima će plata porasti za oko 3,8%, a povećaće se i porodične naknade i subvencije za stanovanje.

Kongres je ovim zakonom poručio i da SAD neće naglo odustati od savezništava. U Evropi je predviđeno da broj američkih trupa ne sme da se smanji ispod određenog nivoa bez konsultacija, a jasna podrška Ukrajini i drugim NATO članicama ostaje prioritet. U azijsko-pacifičkom regionu će se ulagati u jačanje vojne saradnje sa ključnim saveznicima – od Tajvana i Filipina do Japana i Australije, kroz zajedničke vežbe, jačanje mreže vojnih baza i savremenu obuku.

Jedan od fokusa NDAA je i region Zapadnog Balkana. Američki Zakon eksplicitno navodi da je ovaj region strateški važan za mir, bezbednost i stabilnost u Evropi, i zato se podržavaju ekonomske reforme, jačanje vladavine prava i energetska diversifikacija kako bi se zemlje udaljile od zavisnosti od Rusije. Ključni američki bezbednosni interes su evropske i evroatlantske integracije regiona, a sve zemlje (uključujući i Srbiju) se pozivaju da ispune uslove za članstvo u EU i NATO. U regionu će SAD nastaviti da promoviše borbu protiv korupcije, jačanje vladavine prava, nezavisnost institucija, transparentnost javnih nabavki, kao i da podržava programe za obrazovanje, jačanje sajber bezbednosti i civilnog društva.

Kosovo je u ovom Zakonu posebno zaštićeno. SAD izričito podržavaju njegove evroatlantske aspiracije, ali i odbacuju svaku ideju o etničkoj podeli ili razmeni teritorija. Drugim rečima, ideje o iscrtavanju novih granica u ovom delu Balkana zvanično su od Vašingtona odbačene. Kosovo može računati na podršku SAD na putu ka NATO i EU, ali u okviru prihvatljivog kompromisa Beograda i Prištine koji bi morao biti zasnovan na uzajamnom priznanju, što je i eksplicitno navedeno.

Svi navodi o Zapadnom Balkanu iz NDAA su u skladu i sa Predsedničkim obaveštenjem koje je Tramp potpisao 20. juna ove godine, a kojim se produžava nacionalno vanredno stanje za naš region. U tom Obaveštenju se navodi da situacija na Zapadnom Balkanu koja sprečava napredak prema efikasnom i demokratskom upravljanju i punoj integraciji u transatlantske institucije, i dalje predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti i spoljnoj politici SAD.

Srpska spoljna politika „četiri stuba“ je u prethodnoj deceniji donosila određene taktičke dobitke, ali je u svetu rastuće konfrontacije postala veoma rizična. Naime, velike sile u uslovima sistemskog rivalstva ne vole neodlučnost koju tumače kao slabost ili prikrivenu lojalnost protivniku.

Bez jasnog spoljnopolitičkog pravca i sa geopolitički prevaziđenim strategijama iz oblasti odbrane, Srbija se suočava sa tri ozbiljna problema: (1) geopolitički prostor za manevrisanje se sužava, (2) pitanje KiM ulazi u brutalniju fazu i (3) unutrašnja društvena kriza postaje spoljnopolitički rizik. Očigledno je da nam vojna neutralnost postaje faktor egzistencijalne opasnosti, jer u svetu bez međunarodnog prava i sa silom kao faktorom međunarodnih odnosa, prestaje da bude zaštita i jasna bezbednosna garancija.

Ne treba sumnjati da u svetu bez dominantnog arbitra, Srbija neće postati most saradnje Istoka i Zapada već svojevrsno hibridno ratište. I definitivno neće biti nikome partner, već objekat nadmetanja. A to nadmetanje neće se voditi tradicionalnim diplomatskim manirima, već ekonomskim pritiscima, informacionim ratom, političkom destabilizacijom i, u krajnjoj liniji, bezbednosnim provokacijama.

Možda smo upravo zbog svesti o mogućim opasnostima, u domaćem diskursu romantizovali „multipolarni svet“ kao pravedniju alternativu američkoj dominaciji. Ali to je opasna iluzija jer multipolarnost bez jakih institucija ne donosi ravnotežu već konkurenciju velikih sila na teritorijama slabih država.

Šta Srbija mora da uradi, i to odmah? Najvažnije je da prestanemo da posmatramo globalne geopolitičke promene kao nešto što se dešava „daleko od nas“. Kraj Pax Americana nije vest iz sveta – to je promena sistema u kojem se Srbija nalazi. Nakon toga nam je neophodna jasna strateška spoljnopolitička orijentacija, a ne šibicarsko preživljavanje iz godine u godinu. Države koje nemaju strategiju u ovakvom svetu, dobiju je spolja – i to u formi ultimatuma. I ne manje bitno, bezbednosna politika Srbije ne sme biti improvizacija. Ako biramo vojnu neutralnost, ona mora biti ozbiljno potkrepljena sposobnostima, savezima i unutrašnjom kohezijom, jer je u suprotnom neodrživa. A trenutno samo predstavlja političku retoriku bez pokrića koja se lako kapitalizuje samo u političkom rejtingu.

Srbija sada definitivno ulazi u najopasniju deceniju od završetka Hladnog rata. I to ne zbog toga što je direktno ugrožena ratom, već zato što se svet u kome je znala da preživi raspada. U svetu bez Pax Americana, slabost se neće praštati, neodlučnost će se kažnjavati, a iluzije i fantazmagorije su luksuz koji male države ne mogu sebi da priušte.

Ukoliko Srbija ne počne da razmišlja strateški, dugoročno i hladno, neko drugi će to učiniti umesto nje. A istorija nas uči da su takva rešenja uvek bila loša po one o kojima se odlučuje bez njih. Ipak, kraj Pax Americana nije kraj sveta. Ali za Srbiju predstavlja kraj komfora da se problemi sami rešavaju. U svetu na horizontu, opstaju samo oni koji znaju gde su, kamo idu i zašto.

Autor je konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.