Penzije na korak do minimalne zarade

Povećanje od čak 94 odsto. Ni jedna ekonomska kategorija, dakle, ni bruto domaći proizvod (BDP) ni plate, ni javni dug, pa ni inflacija nisu toliko narasle. Pošto su za to vreme potrošačke cene porasle za 36,1 a penzije za 94 odsto, to znači da su za četiri godine realno porasle preko 42 odsto. Dobro, nisu baš toliko, jer su cene dobara i usluga na koje odlazi glavnina prosečne penzije, verovatno, rasle brže od prosečnog rasta svih potrošačkih cena.

Toliki rast penzija poslednjih godina je, verovatno, doprineo da se predsednici Narodne skupštine omakne izjava – da penzioneri u Srbiji sada bolje žive od penzionera u Nemačkoj, Norveškoj, pa čak i u Luksemburgu. Od toga se, nažalost, može, eventualno, prihvatiti samo pola te izjave. Da penzioneri u Srbiji sada bolje žive. Ali i to sa rezervom. Naročito oni sa ispodprosečnom penzijom.

Sreću penzionerima kvari prethodnih devet godina. Od 2013. do 2021. godine prosečna penzija je porasla sa 204 na 250 evra. Znači za 22,2 odsto, dok je rast potrošačkih cena u tom periodi bio oko 28 odsto. Zato rast prosečne penzije za 13 godina iznosi 137 odsto, sa 204 na 485 evra, što je niže od rasta prosečne plate i rasta BDP-a. Prema podacima iz Narodne banke Srbije, rast potrošačkih cena u tom periodu iznosio je 74,3 odsto, pa to znači da su penzije realno veće za 36 odsto, odnosno da je toliko skočila kupovna moć prosečne penzije (174,3 x 136,0 = 237,0).

Ovih 36 odsto se može prihvatiti, rekoh napred, samo pod uslovom da su i cene dobara i usluga osnovnog životnog standarda rasle kao i sve druge potrošačke cene, 74,3 odsto. Što sigurno nije slučaj. To važi i u pogledu realnog rasta plata. Ali dobro. Nekog realnog rasta svakako ima, nije sporno.

Problem je niska osnovica koja je prethodila rastu prosečne penzije do 485 evra. Realan rast penzije od 36 odsto, znači da je kupovna moć današnje prosečne penzije ravna kupovnoj moći penzije od 278 evra u decembru 2012. godine. Sva razlika od 278 do današnjih 485 evra predstavlja efekat inflacije i skoro fiksnog kursa dinara. Da je osnovica umesto 204 bila 400 evra, što bi bilo da nije svega preživljenog tokom poslednje decenije prošlog veka, kada smo BDP sveli na 60 odsto nivoa iz 1989. godine, pa velike ekonomske krize započete 2008. godine, današnja prosečna penzija pri inflaciji od 74,3 odsto bila oko 700 a ne 485 evra.

Za prosečnu penziju od 700 evra, pod uslovom da i plate i penzije rastu u skladu sa rastom BDP-a, treba nam pet godina sa prosečnim rastom BDP-a od 8,1 odsto (5 odsto realno i 3 odsto inflacije). Tek tada bi to bio nivo i ekonomije i penzije vredan uvažavanja. Teško je to postići, ali je moguće. Ali ne sa dosadašnjim modelom razvoja, kome, uostalom, ističe rok.

Treba nam ubrzana obnova stočarstva i proizvodnje hrane, veća energetska bezbednost, više domaćih investicija potpomognutih tehnološki superiornijim stranim investicijama od dosadašnjih, veća podrška domaćih investicija od strane banaka, sistem raspodele koji jača domaći investicioni potencijal, investiranje u obrazovanje i nauku i nadasve, drugačija kadrovska politika, gde je znanje uslov napretka pojedinca i uslov mogućeg povratka u zemlju „odbeglih“ u inostranstvo.

Doduše, i bez svega ovog obećava se da će prosečna penzija već krajem iduće godine dostići 650 evra i izjednačiti sa minimalnom zaradom. Samo bi u tom slučaju pale u odnosu na obećanu platu od 1.400 evra, sa sadašnjih 48 na 46,4 odsto. Zato bi, umesto nerealnih ohrabrenja i švajcarskih formula, trebalo jednokratno podići prosečnu penziju na bar 50 odsto prosečne plate, i nadalje da rastu u skladu sa rastom plata, pa što bude.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.