Petnaest godina posle

Sporazum se sastoji od 14 članova. Svaki član je od velike važnosti jer su predstavljali temelj za razvoj novih odnosa nakon završetka rata. Ipak, posebno su važni članovi jedan, dva, šest i sedam koji su ili prekršeni sa hrvatske strane ili u većoj meri nisu realizovani u praksi. Raspadom Savezne Republike Jugoslavije Republika Srbija je preuzela sve pripadajuće obaveze bivše države.

U članovima 1. i 2. Savezna Republika Jugoslavija i Republika Hrvatska (u daljem tekstu: Strane ugovornice) zalažu se da će poštovati suverenitet, teritorijalni integritet i nezavisnost druge strane ugovornice. Takođe, strane ugovornice će nastojati da jačaju međusobno poverenje, dobru volju i toleranciju i sarađivaće na promovisanju mira, stabilnosti i razvoja u regionu. Vlada Hrvatske je prekršila Sporazum donošenjem odluke o priznanju Kosova 19. marta 2008. godine. Odluka o hrvatskom priznanju Kosova je bila, između ostalog, u suprotnosti sa odlukama Badinterove komisije koja je rešenje jugoslavenske krize videla kroz poštovanje tzv. avnojevskih granica republika bivše Jugoslavije. Nedavno je aktuelna hrvatska premijerka Jadranka Kosor najavila posetu samoproglašenoj državi Kosovo za 24. avgust sa ciničnim obrazloženjem da će poseta Prištini doprineti jačanju mira i stabilnosti u regionu.

U članu šest strane ugovornice se obavezuju da se neodložno ubrza proces rešavanja pitanja nestalih lica pri čemu će strane ugovornice razmeniti sve raspoložive podatke o tim licima. Nažalost, Hrvatska još ne pokazuje dovoljno političke volje da završi proces ekshumacije i identifikacije žrtava. Prema podacima Udruženja nestalih i kidnapovanih lica „Suza“ posle operacije „Oluja“ nestalo je više od 2.000 krajiških Srba. Do danas je ekshumirano 969 lica, identifikovano je 600 njih, a na Institutu u Zagrebu nalazi se još 369 neidentifikovanih tela. Neekshumirano je više od 1.100 tela. Od toga broja, prema podacima Komisije za nestala lica Vlade Srbije, oko 390 tela se nalazi na poznatim lokacijama koja još uvek nisu ekshumirana od strane nadležnih hrvatskih organa. Da ne govorimo o podatku Hrvatskog helsinškog odbora da 16 godina posle „Oluje“ nema nijedne pravosnažne presude za ubistvo civila u toj operaciji.

U članu sedam, koji je najobimniji, strane ugovornice se, između ostalog, obavezuju da će obezbediti uslove za slobodan i bezbedan povratak izbeglih, prognanih i raseljenih lica u njihova prebivališta ili u druga mesta koja slobodno izaberu; da će obezbediti tim licima vraćanje u posed njihove imovine odnosno pravičnu nadoknadu kao i da će garantovati jednaku pravnu zaštitu imovine fizičkih i pravnih lica. U roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog sporazuma strane ugovornice su se obavezale da će sklopiti sporazum o naknadi za svu uništenu, oštećenu ili nestalu imovinu. Tim sporazumom trebalo je da se definišu postupci ostvarivanja prava na pravičnu nadoknadu. U cilju sprovođenja obaveza iz ovog člana dogovoreno je osnivanje mešovite jugoslovensko-hrvatske komisije sastavljene od po tri predstavnika svake strane ugovornice. Ukupno je održano 13 sastanaka komisije. Poslednji je bio u Zagrebu, a sledeći je trebalo da bude u Beogradu, ali je marta 1999. godine došlo do bombardovanja SR Jugoslavije. Navedena komisija nije se više sastajala. Na sastancima komisije su, između ostalog, razmatrana pitanja u vezi s procesom povratka izbeglih, prognanih i raseljenih lica, kupoprodaje nepokretnosti fizičkih lica kao i nacrt sporazuma o naknadi štete za uništenu, oštećenu i nestalu imovinu. Do potpisivanja navedenog sporazuma nikad nije došlo.

U vez s realizacijom odredaba iz člana 7. ovog sporazuma učinjeno je veoma malo. Hrvatska 15 godina nakon stupanja na snagu Sporazuma nije obezbedila sve uslove za slobodan i bezbedan povratak izbeglih i prognanih Srba. Iz toga razloga u Hrvatsku se od 500.000 izbeglih i prognanih lica vratilo svega oko 60.000, mahom lica starije životne dobi. Temeljni problem Srba u Hrvatskoj i dalje je diskriminacija u zakonodavstvu i postupanju državnih organa. Velikom broju izbeglih i prognanih Srba, ali i Srba povratnika, nisu vraćena oduzeta imovinska i stečena prava (kuće, stanovi, poslovni prostori, privredni objekti, poljoprivredno i šumsko zemljište, dospele a zaostale penzije, stara dinarska i devizna štednja, nisu poništeni kupoprodajni ugovori koji su sklopljeni pod pretnjama i pritiscima u ratnom periodu i dr.).

Udruženja izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske traže od Vlade Srbije da, u roku od tri meseca, formira radnu grupu koja bi izvršila analizu stepena realizacije Sporazuma o normalizaciji odnosa i dosadašnjeg rada srpske strane u mešovitoj komisiji. Zadatak radne grupe bio bi da predloži Vladi Srbije mere i aktivnosti u vezi s nastavkom rada na realizaciji odredaba Sporazuma. Smatramo da su Sporazum o normalizaciji odnosa i Bečki sporazum o sukcesiji dva osnovna međunarodna ugovora koja moraju da budu temelj suštinskog dijaloga između Srbije i Hrvatske o pronalaženju sveobuhvatnog, pravičnog i trajnog rešenja za 500.000 izbeglih i prognanih Srba i 100.000 građana Srbije koji su oštećeni u svojim imovinskim i drugim pravima u Hrvatskoj.