Pirova pobeda evropske koalicije

Rasprava u Narodnoj skupštini povodom donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde iskorišćena je da se još jednom pokaže državno i političko jedinstvo u odbrani Kosova i Metohije i otvori manevarski prostor za stvaranja novih političkih saveza za unutrašnju upotrebu. Međutim, bez obzira na to što niko ne spori da je Srbija doživela još jedan težak poraz. Nakon saopštenja odluke MSP, usledila je već dobro poznata i oprobana marketinška operacija da se očigledni poraz koliko-toliko ublaži i pretvori u novu fazu borbe za Kosovo, ali sada opet na političkom terenu u Ujedinjenim nacijama. Dugoročno gledano, veliko je pitanje da li se ovaj težak poraz u neravnopravnoj diplomatskoj borbi može tako lako ublažiti i pretvoriti u novu priliku za istu diplomatsku postavu koja vodi očigledno neuspešnu i nedelotvornu borbu za Kosovo. Na sednici Narodne skupštine, predsednik Republike Boris Tadić je preuzeo odgovornost za prebacivanje težišta borbe na pravni teren govoreći da je to bila njegova ideja koju je samo operativno sprovodio ministar spoljnih poslova. I u tome je suštinski problem vođenja ne samo spoljne politike u Srbiji. Vlada i ministar spoljnih poslova ne učestvuju u kreiranju najvažnijih poteza u vođenju spoljne politike, oni su samo poslušni i uslužni servis predsedničkog kabineta i marketinških magova. Sada kada je izgubljena bitka na pravnom terenu opet se vraćamo na politički teren, ali znatno oslabljeni i bez velikih izgleda da možemo da zaustavimo talas priznavanja nezavisnosti Kosova. Zato i ne treba da nas čudi što se pitanje odgovornosti nije ni moglo postaviti ozbiljno, jer ono zadire u same temelje vladajuće koalicije i uspostavljenog načina vladavine. Ali, zato smo se naslušali nemuštih saopštenje o tome da se MSP izjašnjavao samo o tehničkoj strani deklaracije o nezavisnosti Kosova. Ali niko nije ozbiljno i dosledno postavio suštinsko pitanje odgovornosti Vlade, Ministarstva spoljnih poslova i predsednika Republike za ovaj debakl u vođenju spoljne politike. Ali u Srbiji pitanje odgovornosti odavno nije na dnevnom redu, jer se neprestano tvrdi da je svaka ostavka samo remetilački faktor i donosi društvenu nestabilnost, a politička stabilnost je najvažniji uslov za opstanak vladajuće oligarhije koja je svoj opstanak na vlasti poistovetila sa opstankom same Srbije. Odgovornost pretpostavlja pre svega osećanje moralnosti koja je u našim političkim igrama odavno nestala. Zato je i bilo iluzorno očekivati da će nepovoljno savetodavno mišljenje Suda, u kome se de fakto priznaje nezavisnost Kosova, pokrenuti talas ostavki u političkom rukovodstvu Srbije. Naprotiv, desilo se sasvim suprotno. Demonstrirano nam je gotovo monolitno jedinstvo u novo-straroj fazi borbe za Kosovo i Metohiju. Medijska kampanja za ublažavanje nepovoljnih posledica ovako teškog političkog poraza je uveliko na delu. Treba, takođe, uzeti u obzir da je srpski narod u protekle dve decenije mnogo puta davao široku i nesebičnu podršku raznim političkim inicijativama za rešavanje kosovskog problema i bio je na visini istorijskog zadatka. Ali je posle toliko poraza i izneveravanja došlo do velikog klonuća, razočaranja i apatije. Duboka socijalna i društvena kriza samo je dodatno oslabila i dalje slabi političku snagu i poziciju Srbije, i to u vreme kada se pitanje KiM u ovim danima ponovo vraća u žižu naše politike.

Jasno je da će sve biti učinjeno da se ovo pitanje ponovo pacifikuje i svede u dnevnu političku agendu. Za vladajuću strukturu je najvažnije da nije pomerena ravnoteža uspostavljenih političkih snaga i da je pitanje odgovornosti za vođenje spoljne politike još jednom stavljeno po strani.

Mića Danojlić s pravom kaže: „Proces moralnog podivljavanja i zapuštanja tekao je na različitim nivoima i odvijao se u različitim pravcima. Osećanje neodgovornosti za ono što činimo kao da je prešlo u lagodnu naviku.“

Još jednom smo se uverili da međunarodno pravo ne postoji van diktata politike velikih sila i da ga oblikuje volja velikih sila. Ali mi smo pristali da igramo po tim pravilima i sada se ne može ova odluka dovoditi u pitanje pozivanjem na nedostatak pravičnosti i dobronamernosti. Kako i dalje pothranjivati veru u značaj i celishodnost međunarodnog prava, da li ono važi samo za moćne i uticajne zemlje, a malim zemljama je ostavljeno da se neprestano suočavaju sa realnošću, hipokrizijom i licemerstvom.

Ovo savetodavno mišljenje je veliki udarac za proevropske i demokratske snage u Srbiji i pokazuje do koje mere su licemerstvo i politički interesi velikih sila iznad elementarnih demokratskih normi. Kada potpredsednik SAD Bajden kaže da SAD podržavaju nezavisnu državu Kosovo i da garantuju njen suverenitet i teritorijalni integritet, onda je svakome jasno da je presuda doneta pre nego što je naša inicijativa i pokrenuta. Pri tome se Srbiji narušava suverenitet i teritorijalni integritet, ali to ne sprečava američke zvaničnike da i dalje govore o potrebi razvijanja dobrih državnih odnosa. Iz ovakvih reagovanja proističe jedan razarajući paradoks, da se stalna destabilizacija Srbije uzima kao uslov tzv. stabilizacije Balkana. Sada se nakon odluke MSP nalazimo u središtu ovog paradoksa. Bez obzira na to što je po ko zna koji put očigledno pogaženo međunarodno pravo, Srbija se poziva na konstruktivnu ulogu i u uključivanje u dijalog sa Prištinom. Evropska unija nudi dobre usluge, a kao kompenzacija otvara se prostor za Srbiju za dobijanje kandidata za prijem u EU. Tako smo se još jednom našli u zatvorenom krugu uslovljavanja i pritisaka.

Osim velikih reči i zaklinjanja na odbranu Kosova, pokazalo se da ne postoji jasno artikulisana politička snaga koja bi dokraja istrajala na pitanju odgovornosti za težak udarac koji je Srbija doživela. Politički život se nastavlja u istom ritmu, ali uz nagoveštaj novih kompromisa i novih koalicija. Na redu su SNS i LDP. Zasedanje Skupštine nam je dalo jasan odgovor. Politička trgovina pod izgovorom potrebe odbrane državnih interesa je ipak i ovog puta odnela prevagu.