Ivan Kralj, običan čovek, dobar prijatelj, ratni veteran iz Zrenjanina. Hrabar i pošten čovek. Tokom razgovora s mladima u jednoj leskovačkoj srednjoj školi, prisutna devojka, učenica trećeg razreda, postavila mu je jedno teško pitanje.
U stvari, bilo je to prosto pitanje koje je visilo u vazduhu tada, pred kraj razgovora, toga dana, u toj školi. Pitanje koje nas je čekalo na svim ostalim dijalozima koje smo vodili s mladim ljudima u Srbiji.
„Kako danas gledaš na one ljude protiv kojih si ratovao?“
Nije mu bilo prvi put da odgovara na njega. Na neka pitanja ljudi odgovore lako, na neka druga znatno teže. Na neka treća, iz različith razloga, i ne odgovore. Ima pitanja na koja vam, koliko god puta da odgovorite, ne postane lakše da to činite. A ako ste bili u ratu, u opasnosti da vas „onaj sa druge strane“ ubije, i ako ste vi imali zadatak da ubijete „njega“, e onda je ovo jedno veoma teško pitanje.
Ivanov odgovor na to teško pitanje bila je sledeća priča:
„Pre dve godine proveo sam nekoliko dana u zapadnoj Hercegovini. Više privatno nego poslovno. Od završetka rata nisam išao u Hrvatsku. Zarekao sam se da više nikada neću ni ići. No, tada, u Mostaru, uhvatio me neki nemir. Bio sam blizu, i poželeo sam da odem tamo gde sam ratovao, da prođem kroz te krajeve, makar na brzinu, kolima. Kratko sam se premišljao, i odlučio da krenem.
Par sati kasnije već sam vozio novim auto-putem uz Jadran. Što sam duže išao tim putem, sve mi se više sećanja iz tih vremena vraćalo. Pre ulaska u Zadar, pored jednog malog mesta, baš tamo gde je bila linija na kojoj sam bio, danas je benzinska pumpa. Imao sam dovoljno goriva da nastavim put. Mogao sam negde drugde da naspem gorivo. Ali svratio sam na ovu pumpu.
Pumpadžija, čovek mojih godina, u radnom odelu. Počinje da sipa. A onda vidi tablice, beogradske. To ga zbuni, malo pokoleba, pogleda u mene, pa kad vide da i ja njega gledam, reče:
– Iz Beograda, a? Počelo da se dolazi i u ove krajeve.
– Ma nisam iz Beograda, auto je službeni. Iz Zrenjanina sam – rekoh mu. Pa i vi ste počeli kod nas da dolazite.
Onda smo ćutali. A ja sam gledao polako okolo. Prepoznavao detalje. Video je to, i odjednom reče:
– Ja sam ratovao ovde.
– Gde? – pitah.
– Ovde gore – pokaza rukom.
Počeo sam da brojim u sebi i razmišljao: ćuti, ćuti!
– I ja sam ratovao ovde – ispalih.
On se okrenu prema meni i pogleda me unezverenim pogledom. Ne znam koliko je to trajalo.
Uznemireno, podrhtavajućim glasom, reče:
– Pa, pa… ja bih te ubio da sam te video tada!
– Pa… ubio bih i ja tebe – prividno miran rekoh.
Nasmejali smo se. A onda smo zaćutali obojica. I gledali smo se. Nismo znali šta sada. A onda je on rekao:
– Al’ drago mi je što smo živi.
– I meni je drago.
– Ma nek si nam došao. I nek dolaze ljudi, treba da dolaze.
Još malo smo popričali, ali ne više o ratu. A onda je morao da se vrati unutra. Izvinio mi se što nema više vremena za razgovor, ali gazda, privatnik… znaš već, reče, nasmeja se i ode.
Vratio sam se u automobil, duboko udahnuo, i nastavio putem.
Posle toga sam išao više puta u Hrvatsku. Nije to nimalo lako. Mnogo se stvari u meni preplete. Sećanja, emocije, nemir, sve to putuje sa mnom kroz Hrvatsku. Ali svaki sledeći put postane malo, vrlo malo lakše.“
Ivan u poslednje dve godine putuje sa mnom po Srbiji. Sa još petnaestak veterana učestvuje u dijalozima o ratu sa mladim ljudima. Bili smo u Babušnici, Leskovcu, Vlasotincu, Vranju, Nišu, Novom Sadu, Zrenjaninu… Pomaže mladim ljudima da razumeju šta je to rat, pomaže im da razumeju svoje bližnje, pomaže im da razumeju prošlost i sadašnjost u kojoj žive.
Neka su pitanja teška njemu. Neki su odgovori teški njima. Ali polako, veoma polako, dok o tome razgovaramo, svima nam postaje lakše.
Autor je mirovni radnik.
Radeći s veteranima u Centru za ratnu traumu razvija program „Konstruktivna upotreba ratnog iskustva u društvu“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
