Pod sovjetskom senkom

Ruski globalni uticaj zasnovan je na spregama nomenklature i oligarha, na osipanju američke moći i nemogućnosti EU da zasnuje jedinstvenu i konzistentnu spoljnu politiku. Rusiji odgovara tekuće zastranjivanje u onom zapadnom mišljenju koje, nudeći izlaz iz finansijskog kolapsa, zagovara zauzdavanje slobodnog poslovanja, sve do reanimacije marksizma i environmentalizma, time i osporavanja liberalne demokratije i koncepta ljudskih prava. Ali, bilansi su neumoljivi. „Suverena demokratija“ suočena je s recesijom lišenom alternative, koju će zapadne ekonomije moći da potraže i u liberalizaciji, kao jedinom delotvornom podsticaju novih ciklusa potrošnje i investicija. Procenjuje se da se značajno srozalo bogatstvo oligarha. Pali su prihodi od izvoza nafte. U protekla dva meseca ruska centralna banka potrošila je 57 milijardi dolara na odbranu kursa rublje. Radnici dobijaju otkaze, ili kasne isplate nadnica. Građanstvo i kompanije viškove rublji menjaju za zapadne valute. Zaustavljen je rast industrijske proizvodnje. Rastuće cene nafte i jeftini krediti, pogonska snaga ruske ekonomije, postali su prošlost. Srozalo se tržište deonica. Predviđaju se posledice neravnoteže između domaćih rezervi, oko 475 milijardi, i ogromnog korporativnog spoljnog duga. Pad kupovne moći i potrošnje kao generatora razvoja prati rast kamatnih stopa, namenjen podsticanju domaćih ulaganja i sprečavanju odliva novca u inostranstvo. To je samo podstaklo nervozu i nepoverenje. Umesto liberalizacije koja bi stvorila protivtežu rastu kamatnih stopa, vlada pribegava administriranju, kako bi zadržala ekonomsku i političku kontrolu.

Dodatnim sužavanjem sloboda nije prevladana nijedna ekonomska kriza u istoriji. Ali, u autoritarnom poretku ekonomija nije stvarni prioritet. Globalna kriza ne nailazi na prepreke, odvija se po načelu domino efekta, a biće duga i iscrpljujuća. Ali zapadni analitičari i lideri o njoj otvoreno i realno govore. Može se pretpostaviti i da će uticaj znanja i kapitala u zapadnim sistemima sputavati nove etatističke tendencije. U Rusiji, međutim, ne postoje slobodne političke i tržišne institucije. Rusko društvo je u osnovi i dalje siromašno i politički nekompetentno. Zvanična Rusija vidi neprijatelje svuda. Opozicija je beznačajna, državni mediji šire ksenofobiju i antiliberalnu filozofiju. Ali, ruske elite nisu gadljive na zapadne materijalne standarde, kupuju nekretnine gde mogu dopreti, školuju decu na britanskim i američkim univerzitetima, sklanjaju novac u zapadne banke.

Srbija je krizu takođe sačekala u raskoraku, umesto da je dovršila proces privatizacije, denacionalizacije i izgradnje institucija. Republički tužilac nije pokrenuo istragu o uključivanju NIS-a u tzv. gasni aranžman s Ruskom Federacijom. Vlada i predsednik su proteklih dana bili izloženi pritiscima koji potiču i iz nespremnosti evropskih vlada, takođe uvučenih u nepovoljne energetske aranžmane, da odnose s Rusijom postave na platformi demokratije i ljudskih prava. Pretnje ruske strane da će se ukinuti izvozne povlastice na koje Srbija računa kako bi realizovala ugovor sa Fijatom takođe su malo osnovane, budući da je italijanska ekonomija, sa dva i po puta manje stanovnika, moćnija od ruske. Ruskoj ekonomiji i politici se ne bi isplatilo drastično zatezanje s jednom od članica G8.

Pojedini srpski aranžmani s ruskim kompanijama su poslovni promašaji, što ukazuje na zaključivanje štetnih ugovora. Remont hidroelektrane „Đerdap 1“ kasnio je toliko da je izgubljeno nekoliko stotina miliona evra zbog smanjene proizvodnje. Beopetrol je, umesto da bude vraćen hrvatskoj INI, pripao Lukoilu, koji takođe loše posluje. Iako se Lukoil žalio na monopole – gasni aranžman, koji uključuje prodaju NIS-a značajno ispod stvarne vrednosti, tržište će dodatno zatvoriti i monopolizovati. Protokol s Gaspromnjeftom suprotan je trgovinskom sporazumu sa EU koji će srpska strana primenjivati od naredne godine, budući da predviđa zaštitu plasmana naftnih derivata koje proizvodi NIS u periodu od najmanje dve godine, i poreske olakšice koje će važiti samo za NIS, a ne i za konkurentske kompanije na tržištu naftnih derivata.

Sovjetizacija Srbije i Jugoslavije, koja je započela 1944, i nije okončana sukobom sa Staljinom, dovela je do ekonomske kataklizme i ozbiljnih društvenih poremećaja, uključujući trajno stanje političke svesti. Resovjetizacija Srbije ogleda se i u regionalnoj politici koja je ponovo poremetila odnose sa susedima, dok EU i SAD većiskazuju rezerve u odnosu na manire i retoriku ministra spoljnih poslova.