foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Opravdano ili ne, već decenijama osećam grižu savesti što sam Medicinski fakultet napustio kao relativno mlad redovan profesor, u poznim četrdesetim godinama, pa sam na razne načine gledao da se odužim svojoj Alma Mater – formirao sam sopstveni fond za stipendiranje studenata, za nagrađivanje svojih kolega za naučni i stručni rad, prikupljao sam sredstva za naše humanitarne organizacije tokom ratnih 1990-ih godina, nabavljao nedostajuće vakcine itd.
Kao vid pomoći svojoj matičnoj ustanovi doživljavao sam i skretanje pažnje na, upotrebiću eufemizam, odstupanje od akademske čestitosti.
Tom temom bavio sam se u više desetina članaka – od Naše borbe pre skoro 30 godina do, nedavno Radara, a najviše u Danasu i Politici – o čemu svedoče i naslovi tih priloga: Stručno-naučne magle i sunovrati, Moć resavske škole, Junaci svoga doba, Bratstvo u krađi, O serdarima i vojvodama, Ako nema greha, treba ga izmisliti, itd.
U normalnim prilikama ceo ovaj opširan uvod bio bi nepotreban. Međutim, izvesno je da će mnogima, uz jutarnju kafu, prva misao biti sumnja: „Koji li mu je motiv?“ Zašto bi mi motiv bio nečastan? Zar nije normalno da se u smutno vreme, kada se gubi posao za svaku kritiku režima, oglasi neki penzioner rečima koje su ostalima na umu, ali ih iz jasnih razloga ne pominju javno.
Valjda je dovoljan razlog što sam dva puta biran za predsednika Etičkog odbora Srpskog lekarskog društva, što sam Vitez poziva, predsednik žirija Lige eksperata koje dodeljuje ovo odličje i – da ne nabrajam druga priznanja koja čoveku sleduju kada dočeka pozno životno doba – zašto ne bih do kraja sačuvao mirnu savest?
Dugo pratim situaciju na Medicinskom fakultetu u Beogradu i šire, u akademskoj sredini Srbije. Pamtim kada je, pre skoro 15 godina, naš Centar za evaluaciju u obrazovanju i nauci uputio resornom ministarstvu dokument sa navodom da je analiza plagijata ukazala na „nedopustivo veliku incidenciju nelegitimnih radova u domaćim časopisima“, te da je „znatno bolje da se s ovim problemom suočimo na sopstvenu inicijativu, nego pod spoljnim pritiskom“.
Reagovao sam dve godine kasnije, kada je jedan hrvatski publicista objavio članak: „Cunami plagijatorstva u Srbiji, ali jedva da ima opoziva“. Nažalost, nisam mogao da ga demantujem.
Kritikovao sam kandidatkinju koja je na konkursu za profesora svom skromnom spisku radova priključila bibliografiju koleginice koja se isto zove. Očekivao sam da bude trajno diskvalifikovana ili poslata na psihijatrijski pregled, ali je samo zamoljena da se na ponovno raspisanom konkursu ponaša uračunljivo.
Bilo je slučajeva da se iz stranog časopisa ukrade ceo članak, da se prepakuje utoliko što se umesto originalnih autora upišu sopstvena imena, pa da se objavi u drugoj zemlji. Niko nije reagovao, jer se radilo o nekoliko podobnih profesora. Na drugim fakultetima bilo je još drastičnijih primera.
Imam, dakle dobar pregled dešavanja u oblasti etičkih prekršaja u našoj sredini i mogu kategorično da tvrdim da je tekući pokušaj moralne diskvalifikacije dekanke Medicinskog fakulteta rezultat političkog progona.
Prekršaji koje je ona navodno učinila – čak i ako je sve tačno – minorni su u odnosu na navedena i slična eklatantna ogrešenja o postojeće etičke uzuse. Po istom osnovu, na tapet bi morale da dođu mnoge njene kolege. Zašto baš ona i zašto baš kada je podržala svoje studente?
Presudu je doneo Etički odbor Srbije, telo koje je Ministarstvo zdravlja formiralo pre šest godina. Odbor je bio u dubokom snu kada su činjeni neshvatljivi prekršaji sa ogromnim posledicama po narodno zdravlje. Sada se trgao i – tvrde „insajderi“ – prvi put u svojoj istoriji odlučio se za krivičnu prijavu.
Ostajao je nem kada je profesor Branimir Nestorović obnarodovao da ne postoji kovid 19, bolest od koga je umrlo 20 miliona ljudi u svetu i kada je profesorka Danica Grujičić, uz druge besmislice, tvrdila da je reč o biološkom ratu. On je dobio državno odlikovanje, a ona ministarski resor, dok je Srbija – u velikoj meri zahvaljujući njima i sličnim „prorocima“ – dospela u sam svetski vrh po broju umrlih u odnosu na populaciju.
Toliko o moralnom kredibilitetu Etičkog odbora Srbije. Belodano je da je to toljaga za disciplinovanje nedovoljno poslušnih i odmetnutih lekara.
Senat Univerziteta u Beogradu zaslužuje poštovanje što je prepoznao podvalu. Nije ovde reč o dekanki, nego o autonomiji Univerziteta, kao jednoj od okrnjenih, ali još uvek neuništenih brana potpunom samovlašću režima.
Autor je penzionisani profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
