Porodični pogled na politiku

Jedna od krupnijih posledica 8. sednice CK SK Srbije bila je monopolizacija moći u rukama Mirjane Marković koja se, više od njenog supruga, može smatrati izdankom, da upotrebim rečnik Milovana Đilasa, „nove klase“. Tu klasu Đilas je definisao kao partijsko-političku birokratiju. Privilegije i prihodi ove birokratije stvorili su klimu u kojoj je retorički slab i liderski, u početku, nedovoljno harizmatičan tehnokrata, dugo godina za širu javnost neprimetni deo prve postrevolucionarne generacije komunista-karijerista, aparatčik Slobodan Milošević, mogao uopšte pomisliti na osvajanje vlasti. Bilo je to tim lakše ostvariti u uslovima frakcijskih borbi, među komunističkim funkcionerima Srbije i srpskim kadrovima Jugoslavije, koje su počele još za života Josipa Broza. Podređeni ekonomski i politički status Srbije, u poređenju sa drugim jugoslovenskim republikama, samo je zaoštravao borbe za položaje i uticaj, koje su i dovele do uspona Miloševića.
Polazna tačka rada jeste uverenje savremenika da je supruga predsednika Srbije i Jugoslavije imala presudan, iako neformalan, uticaj na političke tokove i odluke koje su donošene u strukturama moći. Mirjana Marković našla se u situaciji da postane ličnost koja je obeležila, načinom mišljenja i modelom ponašanja, neobičnu i politički fatalnu simbiozu nacionalnog i levičarskog gledanja na svet. Nacionalizam je postao tehnologija za očuvanje sistema vlasti na uzdrmanim pozicijama.
Zatvoreni u svom svetu međusobne bliskosti, verovatno produbljenog nizom trauma u svojim porodicama, od nacionalne izdaje do samoubistava bliskih srodnika, okovani mešavinom političkih iluzija i apsolutne vlasti, porodični par Milošević-Marković izazivao je dve oprečne javne slike. Idolopoklonstvo političkih poslušnika i socijalistički kult ličnosti, prerušen u predstavu nacionalnog vođe, nudili su marketinški obrazac, svojstven patrijarhalnom društvu, idealnog braka navodne „naučnice – savetodavca“ i čoveka koga je konflikt etničkih zajednica na Kosovu i odustajanje od okoštalih partijskih fraza u korist populističke demagogije dovelo u poziciju lidera, kojem se događalo da ga po vrednosti izjednačavaju sa slobodom. Druga, mnogo više kritička, slika svedoči o paru koji je kriminalizovao politiku, ubijao političke oponente, stvorio zemlju ekstremno siromašnih nasuprot privilegovanoj maloj eliti preterano bogatih i moćnih osoba i svojim odlukama izazivao niz političkih, privrednih, socijalnih i vojnih katastrofa lažno predstavljenih javnosti u obliku trijumfa.(…)
Opšte karakteristike diskursa Mirjane Marković ležale su u dvostrukom osloncu na ideologije nacionalnog i komunističkog prosedea, koji su se, bez obzira na suprotnosti, prožimali u pokušaju da se stvaranjem ideološkog hibrida oblikuje sredstvo za opstajanje na vlasti. Logika političkih ideja tu nije važila, niti je osnova za ispoljavanje čudne mešavine nacionalnog komunizma, mondijalizma i feminizma vođe JUL-a bila konzistentna. Politička svest Mirjane Marković, da su postojale generacije oblikovane ideologijom komunizma, koje su se istovremeno mogle zanositi nacionalnim i nacionalističkim idealima, bila je polazna tačka javnih nastupa političkih demagoga na svim sukobljenim stranama u ratovima vezanim za raspad jugoslovenske državne zajednice. Raspolućenost ideoloških sredstava nije zbunjivala Mirjanu Marković i sledbenike njenog supruga u nastojanju da ideološkim reoblikovanjem stvarnosti, u maniru prepoznatljivog apsolutističkog ukazivanja, definišu srpski politički život izvan prostora realnih svetskih političkih tokova u nastojanju cementiranja nepromenjivosti sistema vlasti.(…)
Od političkih promena i demokratizacije društva Mirjana Marković branila se retorikom koja je više pristajala vremenu njenih roditelja. Najavljivala je okupaciju čitave zemlje, u slučaju poraza socijalista i julovaca, deleći srpski narod na patriote i kvislinge, shodno njihovom biračkom opredeljenju. U ostrašćenosti pisala je o namerama demokratske opozicije da uhapsi rukovodstvo njene partije kao o skrivenim namerama za njenu fizičku likvidaciju.(…)
Živeći u uskom krugu saradnika i pobornika levičarskih ideologija podržanih stubovima nacionalizma, kako bi što duže opstali na vlasti, Slobodan Milošević i njegova porodica svesno su se zatvarali u svet iluzija. Na samom početku javnog ispoljavanja privatnih razmišljanja, u vreme kada su ratovi na jugoslovenskom tlu postajali tema dana, Mirjana Marković formalno se i dalje čvrsto držala uverenja da jugoslovenska država, kao ideološka vrednost, nije propala nego da je privremeno potisnuta, doživljavajući te trenutke kao „jugoslovenske noći“ posle kojih je, u njenom zamišljenom prirodnom sledu stvarnosti, dolazio „dan“ kao razdoblje ispunjavanja ideala. Sopstvene vlastodržačke ambicije ispoljavala je preko nepodnošenja onoga što je smatrala suparništvom od strane velikih istorijskih ličnosti, poput Nikole Pašića, čak i onda kada su te ličnosti daleko pre njenog rođenja sišle sa životne i istorijske scene. Iskazivala je snažnu netrpeljivost prema idejama civilizovanog građanskog društva i morala, podvodeći ih pod oznaku nepoželjnog „kapitalističkog društva“. Za nju je jugoslovensko socijalističko društvo, ma šta ta odrednica značila u stvarnosti, bilo „autentično“ i tek je nerado priznavala sličnu autentičnost građanskim društvima zapadnih zemalja. To je činila u pokušaju da napravi simetričan odnos između jugoslovenskog socijalizma i svetskog kapitalizma, kada su u pitanju bile dve ravnopravne ideološko političke ravni.
Apoteoza budućnosti videla se u njenom receptu stvaranja sistema vrednosti za, kako je napisala, novo društvo. Ideološke reference, koje je ona isticala kao političko vezivno tkivo zamišljenog sistema, bile su veoma konfuzne. Smatrala je da društvo sutrašnjice treba da nasledi pozitivne tekovine socijalističkog i kapitalističkog modela u kome bi bili zastupljeni materijalni prosperitet kapitalizma i ideja ravnopravnosti ljudi i naroda koju je pripisivala socijalizmu. Priznavala je da je kombinacija doktrina „provokativna i nerealna“, ali dodavala je da je to tako samo na prvi pogled. Ideološkom hibridu bez imena davala je oreol opšte političke preporuke za ljudski rod: „Realno je očekivati da to bude šifra za jedan novi svet u celini“. Bilo je to politički istrošeno, nevešto ideologizovano i jezički nedovoljno modernizovano staro komunističko pokriće za represiju i zločine vlasti. Kritičke opaske na kapitalizam Mira Marković iznosila je i u svom udžbeniku sociologije za studente. Tvrdila je da se proces „povezivanja čovečanstva“ ne može u potpunosti ostvariti u kapitalizmu. U pitanju je bila uprošćena verzija globalističkog komunizma, sa elementima mesijanske uloge prevaziđene ideje od koje, kao funkcioner JUL-a, nije odustajala. Demagoška emocionalizacija državnih, ideoloških i političkih problema postala je manir obraćanja ljudima do te mere, da je postala jedna od prvih osobina političkih istupa za koje se smatralo da ih treba ukloniti iz vidokruga srpske javnosti posle „pada“ Slobodana Miloševića.
Partijskim drugovima svoga muža zamerala je navodnu krađu njene ideologije o afirmaciji levice u 21. veku i postepeno je od 1995. delove SPS terala na prelazak u JUL, potiskujući iz političkog života one Miloševićeve saradnike koji joj se nisu činili dovoljno kooperativnim u procesu stvarnog objedinjavanja porodičnih levica. Pitanje je kakve su bile njene istinske ambicije. Verovatno da nije bila zadovoljna položajem neformalne sive eminencije vlasti u kojem se godinama nalazila. Iz nekih delova napadno ispovedne proze, formalno posvećene drugim ličnostima, jasno je da je sebe videla na vrhu stvarnog sistema upravljanja državom. Bila je spremna da vlada i posle odlaska Miloševića sa političke scene. Napisala je: „..ako je jedna žena sposobna da uništi i najboljeg muškarca, i sposobna da i pored sasvim prosečnih sposobnosti angažuje bolje od sebe da od nje naprave uspešnu, čak i od sebe samih uspešniju ličnost, onda takva ona i zaslužuje da u novi vek uđe kao njegova vladarka.“ Pred očima zbunjene i zgranute srpske političke i čitalačke publike, tokom 1998. godine, rađao se sistem porodičnog nasleđivanja koji je počinjao da liči na sled okolnosti u monarhističkm vladavinama.
Ovaj proces zaustavljen je pobedom opozicije na izborima, tokom 2000. godine, a rušenje političkog sistema vrednosti udruženih „porodičnih“ levica, hapšenje Miloševića posle izvesnog vremena i njegovo izručivanje Tribunalu u Hagu nisu dopustili Mirjani Marković da ostvari svoje, javne i pritajene, političke namere. Dobrovoljno političko izgnanstvo, početkom 2003. godine, bio je politički kraj za ženu koja je smatrala da politička vlast njene porodice nema alternativu.