Pre pola veka, u pokajničkoj fazi svog životnog puta, Milovan Đilas je u „Novoj klasi“ napisao da će istorija komunizmu oprostiti mnoge zablude, ali će ga staviti na stub srama zbog monopola nad mišljenjem. Đilasu sigurno nije bilo lako da, kao najpogubniji, izdvoji duhovni teror sistema koji je fizički istrebio milione svojih sledbenika i još više protivnika. Potreban je veći vremenski otklon da bi se procenilo da li je i koliko je on bio u pravu.
No, prateći vesti proteklih dana, čovek dobija neodoljivu želju da zamisli kako bi neki petooktobarski „revolucionar“, ako ga obuzmu griža savesti i đilasovska sposobnost samouvida, rangirao slabosti sebe i svojih saboraca (u onome što se čulo u medijima dominirali su potreba za samošminkanjem i nespremnost za izdizanjem nad događajima). Da li bi na prvo mesto stavio odsustvo vizije? Možda jagmu i pohlepu? Ili nesposobnost i glupost?
O jedinom za koga je izgledalo da ima viziju ne može se suditi jer ga je metak sprečio da se iskaže. Što se gramzivosti tiče, ona je u čovekovoj prirodi, a jedino bi mogao da je svede u prihvatljive okvire institucionalno uređen sistem. Zagovornicima „kraduckanja“ sigurno nije odgovaralo da ga izgrade, jer bi time radili protiv sebe. Ipak, lukavi vladari nastoje da i podanicima bude dobro kako bi sebi obezbedili mirnu vladavinu (belodan primer iz skore prošlosti je naš pokojni maršal).
Ima li onda mesta sumnji u sposobnost i bistrinu naše političko-privredne elite, tj. svih tih šampiona u pohodu na „mast i slast“. Oni se i danas ponašaju poput gladnog deteta koje se dokopalo tegle pekmeza.
Zabluda bi, međutim, bila sumnjati u intelektualne sposobnosti vlasnika tranzicionih sekira koje su upale u med. Mada mnogi pristojni i pametni ljudi nisu učestvovali u pohodu na košnice, kolona je bila impozantna i nedarvinistički je misliti da u toj masi prirodna selekcija nije igrala ulogu. Ni devedesetih godina razne badže, bidže i drugi vođini trabanti nisu bili glupi, ali su bili neobrazovani. Isto je i sa njihovim sadašnjim naslednicima u direktorskim, poslaničkim i ministarskim foteljama. Za opstanak za moćničkom trpezom uslov su laktovi, ali i prepredenost (za koju je ipak potrebna glava).
Naša tragedija je što su to sve, po mentalnom sklopu, ljudi iz jednog davno prohujalog vremena. U poimanju sveta oko sebe njih ne sputava odsustvo prirodne bistrine, već znanja. Analogija bi bila kada bi, nekim čudom vaskrsli Knjaz Miloš, bio obavešten da su ljudi hodili po Mesecu. Glasonošu bi dao ili išibati ili među „s uma sišavše“ poslati, jer bi za, inače mudrog i visprenog Miloša ta vest bila van granica shvatljivog.
Dolazak na vlast obrazovanih i pametnih ljudi demokratskim putem teško da je moguć bez pomoći „treće Srbije“, tj. stotina hiljada kompetentnih ljudi koji su tokom prethodne dve decenije „glasali tabanima“. Kada će armija te „treće Srbije“, osim doznaka ostarelim roditeljima i osiromašenim rođacima, početi da šalje i glasačke listiće? I da li će samo to biti dovoljno? Može li se bez njihovog fizičkog prisustva stvoriti kritična masa obrazovanog sveta koja bi se suprotstavila primitivizmu, prostakluku, ksenofobiji i svim ovde i sada socijalno poželjnim osobinama kojih se normalne zemlje stide? Tračak nade dao je protest Beograđana povodom likvidacije nesrećnog Francuza. Ali, koliko bi „navijača“ i „patriota“, samo da je dobilo mig, krenulo u obračun sa „stranim plaćenicima“ i „pederima“? Kada su jednom Hitlera naljutili Švajcarci, zapretio je da će poslati berlinsku vatrogasnu četu da ih pokori. Da li bi našim „patriotski nastrojenim navijačima“ bili dovoljni njihovi petlići ili bi morali da angažuju i deo podmlatka? U njihovu brojčanu premoć ne treba sumnjati.
Postoji li optimističnija poruka od Pašićeve da nam nema spasa, ali da nećemo propasti?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
