Poslednji ručak u „Lovcu“ sa Ivanom Stambolićem

Čim su mi Stambolićevi prijatelji javili o njegovom nestanku, odmah sam otišao do njegove porodice. Stambolić, koji je u početku imao rezerve na koncepciju lista („Jao, Božo, šta to, bre, napraviste, to nema ko da čita“), postao je veliki prijatelj Danasa.

Veoma često smo se nalazili i razgovarali. Čak je i njegovo poslednje javno pojavljivanje bilo u sredu, 23. avgusta, u restoranu „Lovac“, gde smo zajedno ručali. Zbog svega toga, porodica Stambolić me je zamolila da razgovaram s otpravnikom poslova Kraljevine Norveške Svere Berg Johansenom s molbom da se i njegova vlada zainteresuje kod beogradskih vlasti za ovaj nestanak.

Redakcijski komentar nosio je naslov „Nestanak državnika“:

„Od petka ujutru kada je nestao negde na trim stazama Košutnjaka, a verovatno u prepodnevnim satima kad se obično rekreira, o Ivanu Stamboliću, bivšem državniku Republike Srbije, nema vesti. Barem ne do zaključenja ovog izdanja, do trenutka kada je od njegovog nestanka prošlo dva i po dana. Nema vesti o tome gde bi mogao biti, ali nema ni zvaničnog saopštenja policije da je eventualno započela opsežnu potragu za bivšim državnikom Republike Srbije, navedena sumnjama da se radi o delu otmice, pljačke, iznuđivanju… da mi ne nagađamo dalje. Stambolić svakako nije nestao u želji da se osami i da sam za sobom zametne svaki trag. A valjda zaista nema razloga da sumnjamo da je u pitanju politička otmica. Bez obzira što Stambolićeva aktivnost nakon Osme sednice nije otišla dalje od kritike političkih zbivanja u Srbiji.

Tako je u sticaju ovakvih okolnosti, u najmanju ruku, neobično da o Stamboliću mediji i građani već dva dana čuju samo na osnovu saopštenja njegove porodice, koja valjda i sama ima pravo da od zvaničnih organa očekuje da je izveste o tome dokle se u potrazi stiglo.

Policija je porodicu obavestila tek da ga u potrazi (koja nije mogla biti obavljena noću, valjda zato što je noću na Košutnjaku za policiju suviše mračno) nije našla. I sa svakim satom više od nestanka ovog bivšeg državnika brige, naravno, rastu. Strahovi i čuđenje takođe, jer je indiferentnost s kojom bivše kolege Ivana Stambolića, a od kojih su mnogi visoki funkcioneri ove države, reaguju na njegov nestanak neverovatna.

Neverovatno je ćutanje o slučaju koji bi u Moskvi, da se radi o Gorbačovu, u Berlinu, da se radi o Kolu, u Makedoniji, da se radi o Gligorovu, u Britaniji, da je u pitanju Mejdžor, ’rastao’ do usijanja u medijskom, ljudskom, kolektivnom i svakom drugom smislu. Jer, to su situacije u kojima se obično zavrti pitanje – ako nestane čovek takvog političkog ranga, toliko poznat javnosti, bivši kolega ljudi koji drže konce moći u svojim rukama, s kakvom lakoćom može nestati običan građanin i koliko tek malo kolektivne brige on može da očekuje?

U strahu su velike oči. Apsurdno je, ali možda bi i najbolje bilo da se Stamboliću dogodilo ono što se s vremena na vreme u ovoj zemlji dogodi političkim ili gradskim funkcionerima i advokatima, otetim na određeno vreme – zbog ispitivanja, koje se produžava u pritvor, zbog toga što je poželjno da ne prisustvuju glasanju, zbog toga što obavljaju svoj posao. Jer, to je možda strašno i ma koliko je bolesno da se i na takve stvari bolesno navikavamo, to ipak bude pa prođe i čovek se vrati živ i (skoro) zdrav.“  (28. avgust 2000)

Policija je uporno ćutala, uprkos brojnim zahtevima nije se oglašavao ni Slobodan Milošević. Advokat i nekadašnji bliski saradnik Stambolića Špiro Galović ocenio je da je „u pitanju sklanjanje s pozornice čoveka za koga se pretpostavlja da bi mogao biti akter i protivnik u nailazećim događajima“. A Mile Isakov bio je još konkretniji: „Stambolić je bio u kombinacijama za kandidata za predsedničke izbore kao protivkandidat Slobodanu Miloševiću i to je razlog više da se veruje da je reč o političkom aktu neprimerenom državi koja pretenduje da bude demokratska.“ Vuk Drašković je govorio da je već prikupljeno više desetina hiljada potpisa za Stambolićevu kandidaturu.

U tekstu „Ručak u ’Lovcu’, kratko sam opisao naš poslednji susret:

„U sredu smo ručali u restoranu ’Lovac’. Zajedno s nama bili su i Branislav Kovačević, predsednik Koalicije Šumadija, i Branislav Čanak, predsednik sindikata Nezavisnost. Ivan je bio pun energije, dobro raspoložen, a kad je reč o političkim prilikama – govorio je da je zabrinut, pun strepnje, ali i da ima nade i da je spreman da pomogne koliko može željenim promenama.

Ivan je dobar, skroman i pošten čovek, jedan od najtolerantnijih ljudi koje sam upoznao. Da nije takav, sigurno bi duže trajao na političkoj sceni. Uostalom, da li neko uopšte može da zamisli da bi bio moguć onako krvav, surov i užasan raspad bivše Jugoslavije da je na Osmoj sednici bio drugačiji rasplet?
Na izlasku iz kafane, naš urednik fotografije Predrag Mitić napravio je nekoliko snimaka.
U četvrtak sam otputovao u Niš da posetim zatvorenog kolegu Miroslava Filipovića. Ivan mi se javio telefonom.

Rekao sam mu da imam sjajne fotografije, da na njima izgleda bolje nego petnaestak godina ranije, kad je bio predsednik Srbije, ali da bi ih dobio – mora da plati. Ručkom. Prihvatio je. Rekao mi je da sutra putuje u Guču i Ivanjicu, da se u Beograd vraća u nedelju, pa ćemo u ponedeljak da ručamo.

Nismo ručali. Ni u Guču nije otišao. U petak pre podne su ga kidnapovali.

Danas čovek treba da ima zaista dobar želudac da bi svario ćutanje jednih, ili objavljene gadosti drugih. Od priče o samoubistvu, do ’pozadine u novcu’ zbog poslovnih kontakata s firmama u Crnoj Gori i ljudima ’bliskim Dodikovoj vladi’, pa čak i insinuacije da je baš tog petka (što niko, ni od porodice, ni od prijatelja ne zna) trebalo da otputuje u Republiku Srpsku. Sve me to neodoljivo podseća na vreme posle ubistva Slavka Ćuruvije, kad su mi se zvaničnici, u strogoj tajnosti, kleli da ovaj atentat nije politički motivisan, već da je reč o crnogorskoj mafiji, ljubavnoj aferi, gangsterskom obračunu.

Rekoh, za sve to treba imati dobar želudac. I slab um.“  (31. avgust 2000)

U svojoj kolumni „Vostani Serbie“, Nataša B. Odalović postavila je pitanje „Ko je oteo Miloševića“:

„Nisam poznavala Ivana Stambolića, osim što sam, sasvim slučajno, pre nekoliko meseci imala zadovoljstvo da s njim razgovaram telefonski. Generacijski, nisam mogla pripadati nijednoj struji ’osmaša’. Izuzev svesti da je naš sunovrat počeo od Osme sednice i da se još nije okončao, za taj istorijski trenutak nije me ništa drugo vezivalo. Sve do prošlog petka kada je nestao Ivan Stambolić. Kada je otet usred dana, u Beogradu, gradu koji je pre Osme sednice bio svetla i voljena prestonica Jugoslavije, a danas je ništavilo, pustopoljana, čemer i jad. Beograd pre Osme sednice bio je prestoni grad svih Jugoslovena, a danas on simulira da je glavni grad nečega što je i samo simulacija.

Ovaj Beograd, na čijim ulicama usred dana otimaju i ubijaju ljude, hapse i tuku političke neistomišljenike, pa bila to i deca, taj Beograd, taj Miloševićev Beograd niko ne voli. Samo mi, nesretni, preostali, osramoćeni Beograđani upinjemo se da negde zadržimo iskru beogradskog lokalpatriotizma i ubedimo sebe da nije naš Beograd kriv, krivi smo mi što smo ćutali. Taj Beograd, svedoci smo, doživeo je i to da bivšeg predsednika Srbije otmu na ulici u ranim jutarnjim časovima, a da državni mediji pet dana o tome ne kažu ni jednu jedinu reč. Da se ne oglasi nijedan zvaničnik, da policija ne kaže ništa. Ali, najstrašnije od svega je ćutanje Slobodana Miloševića. Zbog tog ćutanja danas verujem da za Srbiju nema nade.

To ćutanje ne mogu da prebolim. Danima (po prvi put u životu) gledam brojne zajedničke fotografije Miloševića i Stambolića, koje objavljuju nevladini mediji. Gledam fotografiju na kojoj su njih dvojica u naizgled obostrano srdačnom, iskrenom, prijateljskom zagrljaju. Gledam fotografiju i na tom nekadašnjem licu nekadašnjeg Slobodana Miloševića vidim ljudskost, lice s biografijom, s tragovima topline, lice koje je prijatelj licu u čijem se zagrljaju nalazi. Zaprepašćena sam. Taj Slobodan Milošević s fotografije iz vremena prisnog prijateljstva sa Stambolićem i ovaj nama poznati Milošević, to nije ista osoba. Gde je nestao Slobodan Milošević? Koji ga je Zli čarobnjak oteo i umesto njega podmetnuo ovog bezdušnog Slobodana Miloševića koji, na sve oguglao, ćuti, ćuti, za boga miloga, a oteli mu nekadašnjeg prijatelja? Da su meni oteli prijatelja, ja bih najpre plakala, a onda bih preduzela najodlučnije korake, kako se to već kaže. A Milošević? Čovek koji ima toliku moć ni da trepne, ni da zapreti preko malih ekrana ’ako do tad i tad ne pustite na slobodu mog bivšeg prijatelja i saradnika Ivana Stambolića ja ću angažovati svu policiju ovog sveta i bićete uhvaćeni i najstrože kažnjeni…’ Ali, Slobodan Milošević se nije oglasio. Ćutanje prijatelja Miloševića je najužasnije u ovoj drami. Šta je on, Jago Otelu, ili možda u potaji pati?…“  (1. septembar 2000)

U istom broju oglasio se i Aleksandar Tijanić tekstom „Crveno kao krv, crno kao Srbija“:

„Ako moja teza izneta u tekstu što sledi nije tačna – oteti Ivan Stambolić, nekadašnji gazda komunističke Srbije – već je mrtav! Ukoliko je, međutim, moja teza tačna – Stambolić, politički otac Bengalskog Tigra – već je mrtav!

Suština ove tragedije i njena najdramatičnija dimenzija jeste što njeni planeri cinično računaju da ćemo je s lakoćom podneti. Kao i prethodne; bez mnogo pitanja, bez previše insistiranja ili bilo kakve masovne reakcije. Šta je još jedna smrt u beskrajnom srpskom nizu? Niti eventualna smrt ovog poznatog čoveka, sem za njegove bližnje, nije fokus ove drame.

Neki Srbi smatraju Ivanov nestanak prirodnim krajem Osme sednice. Drugi misle kako je u pitanju logično finale komunističkog puča kojim je Sloba, pre mnogo godina, počistio svog šefa Ivana, svog takmaca Bucu Pavlovića i čitavu tradicionalističku struju koja se ježila populizma i nacionalizma. Zluradi Srbi govore o obračunu unutar porodice. A mnogi opozicioni lideri, kao ljudi koji nisu mučenici zdravog razuma, nagađaju da je reč o preventivnom zahvatu Miloševića. Naime, kažu, sprečava predsedničku kandidaturu Stambolića.

Kakvi Hegeli?! U vreme kada je Ivan otet, postupak kandidovanja je, praktično, već okončan. Što se samog ’glasanja’ za njega tiče, i on sam je bio svestan kako unutar srpskog javnog mnjenja ne vredi više od jednog do dva procenta. Kad bi Sloba s takvim entuzijazmom tamanio protivnike s takvim rejtingom unutar opozicije, ostali bi živi samo Koštunica, Ðinđić i Vuk. Ukoliko je pomenuta zver još u opoziciji.

Novac takođe nije motiv za otmicu. Ivanovi prijatelji znaju da kad sedaju u fotelje, usred njegovog skromnog doma na periferiji Beograda, moraju da čuvaju odela kako ih federi ne bi iscepali. Pre tri godine ostao je i bez banke koju je tiho vodio. Simbolično, ovih dana u te prostorije ulazi nov nameštaj za kabinete članova Vrhovnog štaba slobista. Kao udarac mačem na kraju koride, u Ivanov kabinet valja da sedne njegov nekadašnji mlađi brat blizanac. Sloba!…
Možda Ivan ispliva na drugom kraju Planete; ili iz Košutnjaka. Ili ga nađu u nekom podrumu. Možda čitav ovaj tekst predstavlja samo himnu našoj ludosti koja je za proteklu deceniju od nas načinila ovo što jesmo. Ako sve ovo nije – gde je onda Stambolić? Gde je taj čovek? Gde je otac i muž? I nečiji brat. I prijatelj. Gde je? Ako ga nađemo, hoće li se iz ožiljaka na njegovom telu moći pročitati šta su ga pitali i čime?

Ako su lideri srpske opozicije u pravu kad režim pitaju – gde je Ivan? – to samo znači da već svi Srbi znaju gde valja tražiti nestalog čoveka, ukradenu kokošku, naše pare, naš život. Onda čitava računica Zlog genija ima smisla.

Umesto da napada Crnu Goru, on iznenada napada Ðukanovića. To je, po njima, unutrašnja, pravna stvar. Zakon na nedelu. Ako hapsi generale, oni su i ovako bili njegovi. Ako uzapti Ðinđića, taj je od pravde bežao još za vreme rata. Ako hapsi bogataše, bogatstvo su i ovako stvorili njegovom milošću. Naravno, čitav plan ima smisla pod dva uslova: da slome Ivana i potpiše optužnicu i da pomenute hapse odjednom i u tajnosti kako se ne bi zaštitili ili pobegli.

Ako je utamničen, a verujem da jeste jer u Srbiji postoji samo jedna vrsta kombija koji guta ljude, Stambolić ne može biti pušten pre no što potpiše ono što otimači traže. Slutim zato da će se sve ovo loše završiti po njega i po nas. Fakat da državni mediji do danas ćute, znači samo da su čekali jednu drugu vest: njegovo priznanje i optužnicu! Fakat da su danas objavili vest o otmici, znači da mu nisu slomili duh. Ali telo, slutim, jesu.

Ma kako se završila ova tragedija koja u nastavcima satire familiju Stambolić, ovo što danas znamo samo nas snabdeva građom od koje se pravi srpska budućnost. Sve je u toj budućnosti crveno. Crveno kao krv! I sve je crno. Kao Srbija. Kao mi.“ (1. septembar 2000).