Svako ko smatra da danas svetom vlada „medijska diktatura“ mogao je poslednjih dana obogatiti arsenal argumenata za takvu tezu. Evo, upravo u osvit ovogodišnjeg Svetog Jovana, kada je počela famozna inauguracija novoizabranog američkog predsednika Baraka Obame – sve druge političke akcije u svetu sklonile su se sa scene, jer medijska industrija ima svoje prioritete i ona određuje šta je danas najvažnije u svetu. Tek sutra će, možda, nešto drugo doći na red.


Jednostavnije rečeno, nekoliko sati pre inauguracionog govora Baraka Obame, Putin je pustio gas preko Ukrajine i završio svoj novogodišnji program namenjen komšiluku i Evropi. Izraelci su obustavili pucnjavu po Gazi, gde su, koliko su stigli, po svom planu namestili dekor za buduću bliskoistočnu američku diplomatiju. Dalje se nije moglo, jer su se sve oči okrenule ka Vašingtonu, u kojem je novi američki predsednik pozvao Amerikance da „ponovo izgrade Ameriku“. U tom smislu, on je ponovo govorio „o nadi i promenama“, jer „svet se promenuo, pa mora i Amerika“.

Svako, naravno, pokušava da dokuči šta će predsednik Obama doista učiniti u narednim mesecima i godinama i da li će Amerika iz finansijske krize doista izaći bitno ideološki i sistemski promenjena. Pitanje je tim važnije što ovaj relativno mladi političar preuzima vođstvo usred velike finansijske krize ne samo SAD nego i čitavog sveta, što, kako većina smatra, stostruko uvećava njegovu odgovornost pred istorijom.

U krajnjoj liniji, na Obamu se tovari čak i odgovornost za sudbinu kapitalizma, a stari zagovornici „socijalno odgovornog“ sveta, koji reguliše i kontroliše divlje tržište i suzbija individulanu pohlepu sveta izgrađenog po ljudskom planu i na temeljima pravde – većtrljaju ruke, naročito na našoj javnoj sceni. Nošeni iluzijom da se ekonomske krize mogu i moraju pravovremeno otkriti, te da se vlada za njih, čim se uoče, mora blagovremeno pripremiti, da bi ih savladala u korenu nekim efikasnim planom, ti ljudi obično više uvećavaju konfuziju nego što doprinose njenom ublažavanju.

Među uplašenima naročito mogu postati opasni oni koji tradicionalno smatraju da se svaka ekonomska kriza može suzbiti autoritetom, kvalitetom i pojačanom odgovornošću ministara, disciplinom i razumevanjem radnika i odmerenošću poslodovaca (koji većpripremaju „konkursni materijal“ za grabežiz „fonda za podršku tekućoj likvidnosti“, za koji je premijer Cvetkovićpripremio 500 miliona evra). A u stvari, najčešće je rečo ljudima koji svoju hrišćansku, komunističku ili narodnjačku nostalgiju nude na našoj maloj pijaci ideja, kao misionari svoju veru među divljacima na nekom zabačenom ostrvu, ne vodeći računa o svetskoj uslovljenosti Srbije – i kada ide dobro, i kada ne ide.

Ne precenjujući značaj koji će za Srbiju na ekonomskom planu većsutra imati pravac Obamine administracije, hteli ne hteli, i mi ga moramo sačekati – ne bismo li, koliko je to moguće, prilagodili kurs i našeg ekonomskog čamca onom tegljaču svetske privrede koji je to bio prethodnih sto godina. Toga ne treba da se stidimo, jer isto to čekaju i Evropljani, i Kinezi, i Rusi, i svi ostali, ma koliko se se hrabrili procenama da je vreme za obeležavanje novih centara svetske ekonomske moći.

Problem je što je, uprkos paroli o promenama, Obama malo šta precizno rekao o svojim ekonomskim zamislima, i u predizbornoj kampanji, i u prekjučerašnjem promocionalnom govoru. Spomenuo je „odbranu američkog načina života“, slobodno tržište, racionalniju energetsku potrošnju (plus vetar i sunce), a pri tome je naglasio da ne računa sve da zaleči odmah, nego je najavio terapiju „rada i stvaralaštva“ u više godina. Elem, to sve zajedno više liči na postepeni oporavak i blage reforme nego na spektakularne promene u sistemu.

Ipak, uza sve to što je relativno neodređeno, on je svetskoj ekonomskoj javnosti poslao i jednu vrlo indikativnu poruku onog trenutka kada je najavio formiranje predsedničkog saveta za ekonomsku obnovu i kada je obznanio da će taj odbor voditi niko drugi nego Pol Volker, trenutno osamdesetdvogodišnji profesor sa Prinstona. Rečje, naravno, o nekada čuvenom šefu Federalnih rezervi pod Karterovom i Reganovom administracijom, koji je uvek govorio jedno, radio drugo, a mislio treće – a kada se sve to sabere, svet je imao jak dolar, jeftinu naftu i ekonomsko i političko vođstvo Amerike u svetu. Zapravo, Karter i Regan su bili predsednici, a američku ekonomiju je vodio Volker.

Sećam se da sam pre dvadeset pet godina pokušao da proniknem u idejni profil gospodina Volkera, pišući recenziju o jednoj Grejderovoj knjizi u kojoj je praktično on bio glavni junak. Nisam u tome uspeo, jer Volkera nije lako svrstati ni u konzervativce, ni u liberale, ni u monetariste, ni u kenzijance, a dakako ni u progresiste, kako se danas nazivaju zagovornici veće regulacije svetskog kapitala i protivnici globalizacije ekonomskih ideja. Možda bi najtačnije bilo reći da bi Volker, ako poživi i zadrži moći popularnost u Volstritu, mogao biti guru nečega što bi se moglo nazvati „postmoderni kapitalizam“ ili, narodski rečeno, svima ponešto, nama najviše.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari