Potkopani temelji Narodne biblioteke Srbije

Danas kada policija premlaćuje studente, kada se građanima zbog političkog angažmana pale i uništavaju radnje, kada nastavnici u školama svakodnevno dobijaju otkaze, ne deluje kao previše vredno pažnje to što je neko u Narodnoj biblioteci Srbije premešten na drugo radno mesto. Ipak, postoje najmanje dva važna razloga zbog kojih treba govoriti o premeštanju Milene Đorđijević sa radnog mesta urednice književno-tribinskih programa na poslove katalogizacije i klasifikacije monografskih publikacija.

Prvi razlog je nepristajanje na normalizaciju nasilja, bez obzira na stepen u kojem se javlja, niti na odanost ličnom režimu Aleksandra Vučića kao kriterijum za dobijanje, odnosno zadržavanje posla. Iako postoje mnogo drastičniji slučajevi, svako može pouzdano svedočiti samo o primerima koje neposredno poznaje.

A ako može, onda i mora svedočiti: radi solidarnosti bez koje nema ni društva, ni nacije, ni države. Drugi razlog: ovaj primer znak je namere da se u ustanovi osnovanoj radi očuvanja srpske književne baštine ukine sloboda govora. Zato daleko nadilazi pitanje samo jednog radnog mesta i tiče se svih nas.

Premda po sledu događaja deluje da je premeštanje na drugo radno mesto bila kazna za istupanje Milene Đorđijević na protestu ispred Narodnog pozorišta (18. oktobra) i gostovanje na televiziji N1 gde je iznela probleme u vezi sa legalnošću izgradnje trospratne javne garaže na području zaštićene kulturno-istorijske celine Svetosavski plato, nesumnjivo je da je za to najzaslužnija njena izuzetna, predvodnička angažovanost u plenumu Narodne biblioteke Srbije.

NJegova aktivnost nije vodila (kako bi neko mogao pomisliti po analogiji sa studentskim plenumima) blokadi rada Narodne biblioteke; naprotiv, sve vreme od kako su počeli studentski i građanski protesti Narodna biblioteka radila je u skoro punom kapacitetu, a svakodnevno odavanje pošte stradalima pod nadstrešnicom od 11.52 do 12.08 doprinosilo je izoštravanju kritičke svesti o problemima u državi, onih koji se tiču njenog najopštijeg funkcionisanja narušenog sveopštom kapilarnom korupcijom i onih koji su se, time izazvani, prelili na kulturu. Javna garaža koja preti depoima u kojima se čuva pamćenje srpskoga naroda samo je najvidljivija materijalizacija odnosa režima prema onome o čemu navodno brine.

Dok je nemačko bombardovanje Narodne biblioteke zapaljivim bombama direktno i neuvijeno pokazalo nameru da se unište tragovi srpskog trajanja, današnja marioneta čiji se konci vuku sa sve četiri strane sveta, ovdašnji kolonijalni upravnik, to čini postepenim urušavanjem svega, od ustanova do savesti pojedinaca.

Zato oni pojedinci koji bi, vođeni svojom savešću, hteli da budu savest ustanova, i time celoga društva, moraju biti sklonjeni od očiju javnosti. Nažalost, ima dovoljno bezličnih aparatčika spremnih da to sprovode, kao i režimske, navodno nacionalne inteligencije da to aminuje, onih koji krupne reči potežu da bi podlo pobegli od ozbiljnih polemika o suštinskim problemima društva, ponekada se toliko zatvarajući u svoj izmišljeni svet da ne razlikuju stvarnost od crtanog filma.

Zato je već godinu dana jedino što je u Narodnoj biblioteci blokirano – izvođenje književno-tribinskih programa. Prethodni upravnik obavestio je urednicu Milenu Đorđijević da se tribine „do daljeg“ neće održavati, novopostavljena v. d. upravnica sada je njenim premeštanjem na poslove katalogizacije i klasifikacije pokazala jasnu nameru da tribine nikada ni ne budu obnovljene. Makar ne u obliku u kojem su postojale poslednjih deceniju i po kada ih je uređivala Milena Đorđijević.

Uloživši veliku energiju i strast (što je svakom, makar i povremenom posetiocu bilo očigledno), atrijum Narodne biblioteke učinila je mestom na kojem ne samo što se predstavljaju nove knjige značajne za našu kulturu, mestom otvorenim za različita predavanja domaćih i gostiju iz inostranstva najvišega ranga, pisaca, naučnika, univerzitetskih profesora, već je to bio i sasvim poseban prostor u kojem su se neistomišljenici sa zadovoljstvom susretali.

Rasprave koje je Milena Đorđijević moderirala uvek su, bez obzira na temu, u onom najbitnijem odražavale nju samu: jasno opredeljena za vrednosti slobode, istine, pravde i dostojanstva svakog čoveka, ličnom autentičnošću podsticala je sagovornike da svoja stanovišta ne samo što bolje obrazlože nego i da ih u susretu sa drugačijim mišljenjem iznova sagledaju. Cilj je uvek bio naći područje u kojem možemo da se razumemo: da nas razlike ne dele nego da naš zajednički život čine bogatijim.

Naravno da je takav pristup politički. Ali nikada nije bio stranački. Razlika je ogromna. Jer, sve što se tiče zajednice i njenih vrednosti – političko je. Milena Đorđijević kažnjena je pak zbog nepovinovanja interesima koji nisu čak ni stranački nego su interesi koterije okupljene oko lične vlasti Aleksandra Vučića koji već preko decenije sistematski depolitizuje javni život: da se ne bi raspravljalo o vrednostima na kojima Srbija (treba da) postoji.

Očuvanje države ili lična udobnost; zdrava životna sredina ili zarada kopanjem litijuma i skladištenjem tuđeg medicinskog i nuklearnog otpada; razvijanje slobodnog mišljenja kojim se unapređuju znanje i sloboda pojedinca i društva ili rasparčavanje državnih univerziteta da bi se lakše trgovalo diplomama privatnih univerziteta koje se kupuju kao potvrda lojalnosti režimu – sve su to politička pitanja prvoga reda koja se prekrivaju rodoljubačkom retorikom.

NJeno razotkrivanje istinitim i slobodnim govorom izraz je politike u najuzvišenijem smislu te reči, politike na koju smo svi obavezni ako nećemo da budemo idioti.

Glas Milene Đorđijević deceniju i po nas je sa tribina Narodne biblioteke Srbije pozivao da ne budemo politički idioti i da – kakvo god bilo naše stranačko opredeljenje – iskreno i posvećeno raspravljamo o pitanjima koja nas se životno tiču. Poslednjih godinu dana, od kako je pad nadstrešnice razotkrio doslovno ubitačne razmere korupcije, od kako je izgradnja garaže bukvalno potkopala temelje biblioteke, ti pozivi postali su i dramatični jer su se počeli ticati golog života, našeg i naše kulture, a kako je tribina ukinuta, morali su se preliti na plato ispred Narodne biblioteke, na trgove, u štampu i na televiziju, odakle je sve Milena Đorđijević apelovala na našu savest pokazujući primerom da sloboda postoji samo u upražnjavanju i da je zato moramo zaslužiti, i svako pojedinačno i svi zajedno kao društvo.

Milena Đorđijević nije jedina koja je to činila. Ona je jedna od brojnih koji su u poslednjih godinu dana otvorili oči mnogima koji su do tada „samo gledali svoja posla“.

Nažalost, među onima koji su progledali još uvek nema dovoljno onih koji su i progovorili – da pokažu da su željni slobode i da su spremni da se za nju bore, i da se tako kao društvo promenimo: da ne ućutkujemo nego da podstičemo rasprave o tome u kakvoj državi treba da živimo.

Da smo na putu ka državi dostojnoj slobodnih ljudi, znaćemo kada ponovo budemo videli najavu za tribinu u Narodnoj biblioteci Srbije koju moderira Milena Đorđijević.

Autor je redovni profesor na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.